ОПШТИ утисак после овог филма је толико снажан да делује као нека врста продуженог шока који не дозвољава да се у први мах разабере шта је овде главна истина: историјски документ о монструозном вађењу унутрашњих органа косовским Србима у Албанији од јула до септембра 1999, одговорност ове државе и тзв. ОВК за тај незапамћени злочин, дугогодишње ћутање Европе, затим и скривање или игнорисање чињеница, које је њена Парламентарна скупштина у Стразбуру једногласно прихватила још 2010. а на основу извештаја Дика Мартија (књигу овог швајцарског истражитеља „Извесно осећање за правду“ издале су „Вечерње новости“ 2019), суђење починиоцима које је предводио бивши челник тзв. Републике Косово Хашим Тачи, које никако да почне или све то заједно и још много тога?!
Или понајвише: провала стварности саме у свет покретне слике, суочавање масовног гледалишта са призорима које је знала, слутила, али није видела до премијере другог филма из серијала „Досије Косово“ о „жутој кући“, чиме је покренута лавина емоција.
За све то заслужна је Слађана Зарић, коју сматрам узорним телевизијским аутором још од времена када је у себи као новинару (драматургија и режија још не беху њена примарна вокација) открила јединствен дар за посредовање истине путем документарно-играних сведочанстава, којим се остварује ефекат аутентичности и животне уверљивости; за испуњење једног од првих начела документарног филма уопште: „захватити стварност у сировом облику, на лицу места, у виду спонтаног геста и акције“ (Џон Грирсон, 1934) као и основног циља документарне покретне слике, а то је – „остатку нације предочити живот једног дела заједнице“, што Зарићева упорно и доследно чини када jе у питању голгота српског народа на КиМ.
– Овај филм ће показати све што један Србин мора о овоме да зна – вели Зарићева. „Сви причају о забораву и праштању, како би требало неко нешто да опрости, а ни не зна шта је рађено. Филм ће да прикаже каква су зверства рађена над српским народом.“
Тек овакав, целовит и веродостојан приступ може открити истину о једном те истом необјављеном, а злочиначком рату против српског народа, који се води од деведесетих година прошлог века и поприма различите форме, али има једну суштину: нанети највећу могућу штету Србији и збрисати је, у завршници, са лица земље, све у циљу уништења Русије и православља. Та демонска замисао на делу је и данас, то зна и Зарићева, али има грађанске и уметничке куражи да јој се (тој лудачкој идеји) у свакој прилици супротстави истином.
Без оклевања, ауторка нам показује како је тек после уласка Кфора на Косово, после Кумановског споразума, јуна 1999, завладало незапамћено насиље Арнаута над Србима и свим неалбанцима, који нису желели да се повинују њиховом терору (према извештају Дика Мартија, до краја ове године већ су на територији јужне српске покрајине била 144 концентрациона логора којима је харала ОВК, чинећи страховите злочине). Тадашњи командант Кфора (у ствари деташмана НАТО-а) британски генерал Мајкл Џексон, у свом говору на Косову пољу 11. јуна 1999, гарантовао је безбедност и заштиту сваком цивилу на запоседнутом подручју и прокламовао распуштање ОВК. Наивни Срби приредили су му манифестације, док је злочиначку војску тај исти генерал припремао за сасвим другачију улогу: тајним договором продужио јој је „важност“ до септембра исте године!
Заправо од часа тог његовог говора (већ 25. јуна у Пећи) почео је распојасан и неограничен терор арнаутских банди пред очима Кфора, што је већ оцртавало размере геноцида.
„Управо се тих дана отимају и убијају људи“, наводи Зарићева. „У периоду од три кључна месеца, дакле јун, јул и август 1999. године, убијено је преко 1.000 људи, међу којима је било највише Срба.“ Прве тврдње о трговини људским органима у јавност је изнела бивша тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте. Она у својој књизи „Лов: ја и ратни злочин“ пише да је око 300 Срба и других неалбанаца било отето и транспортовано у Албанију, где су им вађени органи, који су затим депортовани у Италију, а касније у клинике широм Европе.
„Филм је рађен на основу исказа сведока, односно из документа Унмика из 2003. године и на основу извештаја Дика Мартија“, каже Зарићева. Морам напоменути да је Марти радио врло детаљно истраживање, а касније је све то потврдио и Клинт Вилијамсон, тужилац специјалног међународног суда у Хагу.“
Гледамо реконструкцију овог „крвавог транспорта“ који је ишао преко албанске границе на Паштрику (кроз пограничну „стражу“ немачког Кфора, који их уопште није гледао!) до Кукеша и Тропоје у Албанији и села Рипе у околини Буреља, где се налазила станица „за тријажу“ (чувена „жута кућа“, коју су доцније идентификовали органи Унмика па су је „домаћини“ префарбали у бело). Ту су одвајани млађи и здравији мушкарци и одвођени даље, а слабији и старији зверски убијани и бацани у јаме. Овим је постало јасно да су млађи одабирани за екстракцију и „паковање“ органа, углавном бубрега, што се догађало у станици Фуше Крује, у непосредној близини тиранског аеродрома „Ринас“, да би органи били експресно лиферовани на унапред утврђене дестинације широм Европе „за 55.000 по комаду“.
Операције су вршили два албанска и један турски хирург (доцније пронађен и ухваћен у Истанбулу) под надзором наоружаних лица, за које постоји основана сумња да су припадали албанској служби безбедности. То ће сада бити процесуирано, али је просто невероватно да за све ово нису знале албанске власти, са којима би данас требало да градимо европску будућност. Резултати детаљног утврђивања злочина над цивилима, зверског мучења и иживљавања уз знање „мировних снага“ (тј. НАТО-а), навела су комаданта француског контингента Кфора, пуковника Жака Огара, да преда оставку на војну службу. Огар сведочи у филму о „жутој кући“ потпуно свестан да се све ово догађало у срцу Европе, на крају ХХ и првим годинама ХХI века, запањен количином исконске и дивљачке мржње.
Један други Француз, др Бернар Кушнер, у то време шеф мисије УН на Косову (1999-2001), појма није имао ни о каквој „жутој кући“, отмицама, мучењима и касапљењу косовских Срба.
„Са вама мора да нешто није у реду“, руга се америчком новинару у Грачаници 2. марта 2010. „Идите код лекара, контролишите се.“
На крају филма Слађане Зарић видимо Кушнера како се сатански церека, сада већ као шеф француске дипломатије под председништвом Саркозија: слика и прилика ЕУ. Циничан и бахат, на месту злочина „за који никад није чуо“ (уверен да се о томе неће никад ништа ни сазнати!), уноси се човеку у лице, уз грохот и подршку шиптарских „преводилаца“: Каква жута кућа? Зашто је жута? Није било никакве жуте куће. Није било вађења органа. То причају будале и убице. Ви се лечите. Нас двоје смо лекари“, показује притом на једну своју колегиницу (нажалост, српског имена и порекла), која све време стоји поред њега и усиљено се смејуљи.
Каква симболичка слика! „Европа“ и ми! Какво тотално одсуство људскости и апотеоза зла! Каква драматургија пакла, која се одвија својом унутрашњом, документарном логиком, бриљантно уоченом и примењеном, у најбољој традицији жанра. Све то је жива истина од које се диже коса на глави!
P.S. Филм одмах треба превести на узоран енглески. И на руски. И пустити у свет на сваки могући начин, све о трошку српске државе и Јавног сервиса. Не само Срби него и свет мора да сазна све о „жутој кући“. Нека не мантрају много стручњаци за западни маркетинг и нека не воде они бригу у стилу „неће проћи“. Неће проћи на Си-Ен-Ену, Би-Би-Сију и на Берлиналу, али ће „проћи“ на сто других места, где се цени врхунски медијски посао и још постоји мало емпатије. И то је безначајно према арчењу пара које је у току, а које нам не доноси ишта осим срамоте. Ђаво на крају дође по своје, о чему сведоче и Саркози и Кушнер и његова колегиница.