Б. Зечевић: Како писати стихове на папиру који гори

ИСКРА на Фејсбуку

Насловна фотографија: Wikimedia/Yuri Mechitov, CC BY-SA 4.0

Ускоро, у првој недељи октобра, донеће нам на Фестивал етнографског филма, у Етнографском музеју, дах Јерменије и бесмртног дела Сергеја Параџанова његов друг и летописац, проф. др Гарегин Закојан

Предстојећи београдски Фестивал етнографског филма биће изузетна прилика за сусрет с једним чудесним светом, нечим сасвим изузетним у ризници уметности, што потиче из далеке, а тако блиске нам земље на размеђу Европе и Азије. Као у најпознатијем филму Параџанова, Јерменија је сва у боји нара: од тамноруменог до бледоружичастог и затим у свим нијансама боје земље отргнуте од вулкана.

То је фасцинантан пејзаж, у коме се смењују мрке базалтне стене, горостасне планине, негдашњи излази земљине утробе Арарат и Агарац и између њих плодна долина реке Аракс, где је библијски Ноје посадио први виноград. То је најплоднија долина. Сваки древни манастир, свака кућа и капија саздани су ту од туфа, порозног камена црвенкасте боје, од кога се тамо граде и хачкари, чипкани крстови једне од најстаријих цивилизација на свету. Боја нара и његов мирис и укус доминанта су свих чула и симбол древне традиције, на чијем се крају родио Параџанов, шаман, жрец и песник Закавказја.

Велики, непрекинут филм

Између Кавказа и Месопотамије протеже се митски простор Грузијe и Јерменијe, утопијски снови архајског човечанства. Колхида и Урарту близанци су једног зачараног света, који је отеловио овај Јерменин рођен у Грузији, колико и филм, који као да је управо тамо и дошао на свет као нешто што је ту одувек било присутно. У прожимању митова, легенди и култура и потпуно самородне уметности, у зори човечанства и колевци Христове вере, Јермени и Грузини читају своју повест као велики, непрекинут филм.

Почетком 20. века прихватили су нову уметност као нешто што им је одвајкада припадало, само је било скривено у пећинским храмовима и прастарим скровиштима. Зато је овде филм старији и сасвим различит него игде друго. Корене овог права без муке ћемо пронаћи у њиховој фасцинацији сликом, праобразом њиховог узбудљивог живота, у наслеђу митова и легенди, непрестане борбе за самоодржање, у ироничном и надасве врцавом духу, на раскршћу Истока и Запада, Европе и Азије, које овде живе у некој врсти древне симбиозе. Као потомак античког и хришћанског света на „путу свиле“, који спаја два универзума, истовремени наследник тамнопутог Оријента, Персије и Таџ Махала по танкој жици, живео је овде Саркис Параџанјан, Серго Параџанов, певач и зограф с камером.

Тај човек зрачио је чудом. Његово присуство било је и стварно и митско и вазда је исијавало неком видовитошћу и необјашњивим струјањима. Није, при томе, био ни источњачки гуру ни бактријски чаробњак, ни мештар езотерије, ни теозоф или је, напротив, био све то заједно и још много више. Његово присуство било је увек празник, харизма, као што је и данас, у часу кад с екрана затрепери његова седефна шкољка на голим грудима девојке, његови паунови, свила и цвеће, стакла и огледала, фотографије и дагеротипије, минијатуре, храмови у шкатуљама, перле, иконице и вотиви, стари ћилими и везови, шедрвани, мајмуни и висећи вртови похотне царице Шамирам, коју Оријент памти као Семирамиду, калеидоскоп париских шешира и иранских турбана, један величанствени колаж, којим је прозревао и себе и свет.

Корени митске опсесије Параџанова крију се у овом колажу, којима треба додати и чудесну традицију Карпата, где је снимио своје прво ремек-дело Сенке заборављених предака, укорењено у један сасвим другачији свет, ближи нашем, словенском. Али и ово је постао део његовог животног албума који се непрестано пунио фантастичним садржајима. Те садржаје имали смо прилике да откривамо тада млади професор Закојан и моја маленкост, у последњој ноћи године 1990, у полутами јереванског музеја, када је свуда около започињао рат. А збило се то овако.

Открића новогодишње бајке

У јерменској престоници нашао сам се с редитељем Бодом Марковићем, песником Пером Павићем и још неколицином чланова Друштва српско-јерменског пријатељства у новогодишњој ноћи која се испоставила највећим савременим искушењем за древни јерменски народ и његову нову државу. Совјетски Савез се неопозиво распадао, независна Јерменија се тек успостављала, а већ је била нападнута: древни град био је у замрачењу, под узбуном. Свуда около беснео је рат. Злокобне вести стизале су и с наших страна. Стеже јануарска студен, нема огрева, електрика једва трепери.

Вазда бодрог духа Гарик Закојан, тада још млади филмолог и критичар, његов друг Миша Стамбулцијан, новопечени министар за филм, и Завен Саркисјан, такође новопечени директор Народнописног музеја Јерменије, предлажу да Нову годину дочекамо у несвакидашњем распакивању тридесетак сандука Параџановљеве заоставштине, која тек што је стигла из Тбилисија и била смештена у огромни депо Музеја. Сакупили смо шта је ко имао од хране и пића донете из Београда неким такође нестварним ЈАТ-овим чартером и тако је почео најчуднији, најневероватнији дочек нове 1991. године и Сергеја Параџанова у Јеревану, престоници његове отаџбине.

Целу боговетну ноћ пажљиво смо распакивали тај колаж без дна и конца, од кога је настао најчудеснији музеј на свету – данашњи Меморијални музеј Сергеја Параџанова у Јеревану. Драгоцености из овог чаробног фундуса слагали смо пажљиво на страну, а затим их је окупљено особље Музеја пописивало и разврставало. До јутра било смо већ окружени најузбудљивијом музејском колекцијом под Кавказом. С разних страна допирали су пригушени крици просветљења. „Ево лепезе његове мајке!“, „Ово су рукавице његовог оца!“, „Божидаре, погледај шта сам нашао! Ово је свеска коју је успео да спасе из пожара док је писао последње стихове на папиру који је почео да гори!“

Филм извучен из стархи ковчега

Шта га је гонило у ово опсесивну страст за сакупљањем ових дрангулија? Кад није снимао – а није снимао дуго, боравећи у совјетским затворима или „на леду“ – помно је састављао колаже, студије бајки у три димензије, чудесне кутије Андерсеновог сна. Његова фасцинација оригиналним предметом (а предмети код њега чине сценографију душе) водила га је у свет сна, где би се они поново организовали у след призора и обличја, на чијем је крају природно стајала надуметност филма. „Све што је било коришћено за уметност филма“, вели Параџанов, „извучено је из мојих ковчега, сви костими и декори које сам сакупљао годинама.“ Магнетизам аутентичног предмета, који дејствује у нарочитим штимунгу сна, чини најдубљи слој овог царства и истовремено важан принцип самог филма. „Вредно је напоменути“, пише Левон Абрахамјан, „да су филмови Параџанова углавном засновани на принципу стварања колажа. Например, Боја нара има потпуно статичну камеру, те публика гледа серију посебних слика. Свака од тих слика могла би представљати завршено уметничко дело, урамљено.“

Зато је Боја нара поетско стање. Али далеко било да овда мирује динамичка природа филма. У том стању креће се све: микросвет погледа, симболичких гестова, мимике, тајанствених ритуала, као једва приметни дах ветра на сунчаном обзорју. Овој привидној непокретности покрет је иманентан и више се осећа него види, што води трагом унутрашњег путовања душе. И шта ће ту прича, шта заплет и радња? Боја нара је узбудљиво откриће динамике у статици поетске слике, нешто такође филмско, што може открити само кино-око. Та тајна филма лежи иза свих других тајни и осећа се кад се све смири, кад се занемаре кобне навике Запада да кроји приче у сликама. Фиксација је, уосталом, главно средство филмске алтернативе, откриће оностране природе динамичког медијума.

Овај скривени кључ једне од природа филма налази покрет и тамо где га нема и где је све архетип, праотисак. И баш је то филмска структура, нешто чему се нема шта одузети нити додати, под условом да се осете ти трептаји и понешто разуме од симболичког језика, којим се та митпоема изражава. У целој филмској уметности то је до краја открио само Параџанов. Стварајући тако Боју нара исплео је из свог сна читаву поетику филма, коју су, као и Сурамску тврђаву, дограђивале Арабеске Пиросманија (које ћемо имати први пут прилике да видимо 7. октобра у Београду) и Ашик Кериб, раскошни пејзажи илузије, филмског сада, сведеног из прошлости и будућности света.

Открио је нови филм

„Још од времена Браће Лимјер нико није тако радикално и одлучно оваплотио језичке могућности филма као што је то учинио Сергеј Параџанов, мењајући саму слику и саму представу о филмској уметности“, надахнуто закључује Гарик Закојан. „Боја нара уклања све наметљиве идеје филма – приповедање и акцију – стварајући на тај начин лирику као нову врсту филмске уметности, у којој кадар добија аутономно-трансцеденталну вредност, као код Пазолинија. Приповедање је замењено изразом. Филм Боја нара је окренут извориштима песничког стваралаштва и више од тога, он успоставља првобитну материју стиха, чије светло пробија кроз коначну форму. То су стихови окренути уназад, ка праизворима поетске свести.“

„Тишина је негатив звука“, говорио је Параџанов, праунук митског претка Хајка и последњи путник из Нојеве Барке, што још пркоси на врху Арарата, изасланик цивилизације Урарту и победник код Сардарапата, у најруменијој долини света, он, чувар тајни украјинске душе и мученик с кијевских фресака, Сергеј Јосифович, летописац полка Игоровог у вучјој кожи, савезник јелена и помоћник Рубљова, он, Параџанјан, Хиперборејац у срцу и духовни син Андерсена, творац бајки од шареног папира и еритроцита, јеромонах свемира и началник кинематографа, трајао је у племенитој тишини као и његови колажи. С презиром према 20. веку, од кога је молио само љубав и стварање, а добио мржњу, окове и беду, није ћутао него говорио муком. Јео је немо, на чардаку где сам га упознао, међу наровима. Открио нам је филм, који и не чини ништа друго до говори узвишеном тишином, и још се тамо смеши, једући трешње. Шта је још имао да нам каже, открићемо у следећем броју.

 

Аутор Божидар Зечевић

 

Насловна фотографија: Wikimedia/Yuri Mechitov, CC BY-SA 4.0

 

Извор Печат, 24. септембар 2021.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.