Аустријски документарац: Диана Будисављевић и Франц Беме, два лица рата

ИСКРА на Фејсбуку

Аутор филма Зоран Добрић са Јеленом Радојчић

Три и по године је новинар ОРФ-а Добрић радио на документарцу о дијаметрално супротним ратним путевима двоје Аустријанаца на подручју бивше Југославије 1941-45. На једном полу стоји хуманитарка Диана Будисављевић, на другом масовни убица, генерал Франц Беме. Једносатни филм „Људи и силе“ је емитован синоћ (13.1.) на Другом програму ОРФ-а.

Мучан и поштен, емотиван и трезвен, документарац прати двоје историјских протагониста у њиховим сасвим свесним одлукама да као Диана спасу што више живота, или напротив као Беме побију онолико људи, колико им техничких могућности стоји на располагању.

Филм неумољиво супротставља две људске карактерне црте које се појачавају под утицајем рата – код једних расте племенитост, код других страст за убијање и разарање.

Диана Будисављевић је спасила 7.500 – 12.000 српске деце из логора усташке НДХ.

Нацистички генерал Франц Беме је само у јесен 1941. наредио стрељање најмање 35.000 цивила у окупираној Србији. Шта њих двоје имају заједничко, осим да су били Аустријанци?

Аутор филма Зоран Добрић је новинарску каријеру почео као репортер у Радио Смедереву.

Од доласка у Беч касних осамдесетих, Добрић без прекида, ако се не рачуна кратка епизода код приватних канала, ради као репортер и документариста за аустријску јавну телевизију ОРФ.

За свој професионализам и натпросечну способност емпатије, Добрић је вишеструко награђиван: 2009. је добио највишу аустријску награду за истраживачко новинарство Роберт Хохнер; две године касније награду Клаус Гатерер за достигнућа у социјално ангажованом новинарству; 2012 награду коју додељује мрежа 40 националних социјалних организација које се здружено боре против прекаријата.

Добрићеве филмске приче се увек баве људима на маргинама друштва, онима које је сломио напредак, прегазио систем, као и личностима и организацијама које се труде да им врате наду. Укратко, људима са срцем.

У круг својих хуманистичких тема, Добрић је сада први пут укључио и једног нечовека, чији га је интензитет зла скоро сломио.

Аустрија тражи опроштај?

Филм у продукцији ОРФ-а „Људи и силе: Спаситељка деце и масовни убица“ је пре свега направљен за саме Аустријанце.

Три и по године је Добрић са екипом путовао по Србији, Хрватској, Босни и Аустрији, и разговарао са историчарима и некадашњом „Дијанином децом“; трагао за необјављеним документима једног времена, сликама убијених српских породица из банијских, кордунских и поткозарских села; опроштајним цедуљицама које су писали цивили из Крагујевца и Краљева, док су чекали да њихова група дође на ред за стрељање.

Филм апелује на катарзичне моменте у аустријској националној свести, пре свега у оном сегменту који се тиче континуираног аустријског односа према Србији и Србима.

Његова порука је: Погледајте оно што су радили најгори међу вама, да бисте нашли искупљење у ономе што су радили најбољи међу вама.

Истини за вољу, нигде Добрић у филму не даје експлицитно да се ту описују механизми злочина и искупљења, зла и опроштаја, али стално сучељавање симболичких парова добра и зла, оличених у ликовима двоје историјских протагониста, иде у том смеру.

Документарни филмски материјал из 1941-42 води гледаоца кроз станице невероватне суровости којом се немачка команда за Србију под штајерским генералом Францом Бемом обрачунавала са цивилима. Његов нескривени мотив: Освета.

Аустријски историчар Валтер Маношек говори о релативном забораву злочина 1914. који је водио до злочина 1941: „Оно што је остало код аустријских нациста је био укус пораза који је требало кориговати, свим средствима.“

На другој страни, у Хрватској и Босни, усташке јединице су само у првих неколико месеци после проглашења НДХ убиле око 200.000 Срба.

Српска јавност је данас превише фокусирана на Јасеновац, неоправдано покушавајући да бројеве жртава стави на исти ниво као у Аушвицу, што је непотребан губитак кредибилитета: У апсолутним бројевима, усташе су више убијале у акцијама ван логора.

Изнад тог отиска зла и масовних смрти, одједном се уздиже племенитост и преданост Диане Обексер, Аустријанке удате за српског хирурга и професора са загребачког универзитета Јулија Будисављевића.

Она је спасила много мање него што су други побили, али је знала где је место етичног човека у страшним временима, што је већ јако много.

У филмској монтажи добра и зла, Зоран Добрић користи драстичне документарне изворе, које комбинује у стилу осујећене катарзе.

Његов филм је опроштај од неупокојене историје која никако да се одлучи да ли су јој дражи злочинци или доброчинитељи.

То је филм у коме се катарза појављује као радни пројект без техничких услова за успех, из простог разлога што колективна кривица ни правно ни морално не постоји, а колективне абсолуције у пракси више погоршавају него што решавају.

Хроника осујећених смрти или дугих патњи?

Нема катарзе ни у осталим сегментима Дианиног рада, пре свега у онима који се више обраћају српском гледаоцу.

Диани су умирала и деца коју би извукла из логора или скинула са железничких траспорта „шкартоване“ деце, оне која су била преслаба за присилни рад у Трећем рајху.

Није имала довољно хране, лекова и смештаја за све. Спашавала их је у оквирима усташке државе која је само толерисала њен хуманитарни рад, а и то на притисак с немачке стране (Едмунд Глајсе-Хорстенау, Густав Коцјан).

Била је присиљена да децу даје на бригу у хрватске породице које су биле вољне да их узму. То се претварало у својеврсну лутрију, јер су нека деца дошла у брижне средине, док су друга кориштена за ропски рад на селу.

Кад их је давала привременим хранитељима, није смела да каже да су то српска деца из концентрационих логора, већ „деца остављена од родитеља“. Тата и мама побегли и оставили их.

После рата, комунисти су од Диане Будисављевић конфисковали њену картотеку и пренели је у Београд у Министарство социјалног рада.

Веза између родитеља и деце је тиме дефинитивно пресечена, „јер у Минситарству нису знали како би користили Дианину картотеку. Нису били ни вољни, ни компетентни“, каже Јасмина Тутуновић, историчарка из Београда.

Диана, класни непријатељ комунистичке Југославије, умрла је у Инсбруку 1978, заборављена и занемела.

Заборавили су је као по команди и Срби, и Хрвати и Аустријанци, те поново „открили“ тек у овом веку.

Од кад је 2002 у Хрватској објављен њен дневник, Диана је добила играни филм у Загребу, парк у Бечу, улицу у Београду, спомен плочу на родној кући у Инсбруку и споменик у Сиску.

Зауставите возове смрти

Читалац неће замерити ако овде у тексту не пронађе препричане животне приче неке „Дианине деце“ која се појављују у документарцу ОРФ-а.

Све што би се овде написало о Босиљки Лончар из села Кусоње код Пакраца или Јелени Радојчић, бледи пред њиховим сећањима.

Или о Миодрагу Јоксимовићу из села Драгинац код Лознице. Он није имао ни то пола среће да буде Дианин. Напротив, имао је несрећу да буде Бемов.

Зоран Добрић је направио филм у стилу Клода Ланцмана и његовог документарца „Shoah“ из 1985: Лагани кадрови, слике ужаса, резигнација уз одсуство патетике и невидљиве сузе које се сливају низ екран.

 

РТС, ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ, ДОПИСНИЦА РТС-А ИЗ БЕЧА

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.