АРХИТЕКТА АЛЕКСЕЈ ДЕНИСОВ ЗА „ИСКРУ“: Како смо из пепела подизали највећи православни храм на свету

Алексеј Михајлович Денисов, московски ахитекта – рестауратор, академик је Руске акадеија архитектонског населађа, члан националног биора ИКОСМОС – УНЕСКО. Скоро 40 година ради на рестаурацији објеката верског и културног населађа у Русији и у свету. Радио је на рестаруцији Царичиног града у Србији, од 1994. до 1999. године управљао посебном групом од хиљаду архитеката, историчара уметности, рестауратора, конструкра која је радила на пројектовању комплека храма Христа Спаса у Москви,  управљао је пројектима рестаруације Бољшог театра у Москви, Московског државног конзерваторијума „Чајковски“, више храмова по читавој Русији, позоришта у Астрахану, Санкт Петербургу…

Данас је у професионалним круговима један од најпознатијих и најцењенијих светских архитеката рестауратора.

Срели смо се на Илиндан, на градилишту Богојављенског храма у Костроми, где је тренутно ангажован као главни пројектант обнове, поновне градње Костромског кремља.

Прича са увеженим саговорником почела је, наравно, од Србије.

– Много пута био сам у Србији, 70-их година прошлог века учествовао сам у истраживањима и радовима на локалитету Царичиног града. Тада су још били живи људи који су ратовали заједно са црвеноармејцима и нас су, који смо тада били млади људи, студенти, дочекали као да смо и ми Црвеноармејци… Предивне утиске носим из Србије, поштујем и ценим вашу земљу и њен народ, њене стручњаке.

Шта је за вас најважнији посао, највећи изазов ваше дуге и успешне каријере архитекте рестауратора?

– Радио сам својевремено са групом специјалиста на обнови зида и једне куле Московског кремља, затим једне куће у насељу Царицина. Од тог времена као архитекта – рестауратор бавим се ужом специјалношћу а то је управо посао рестауратора. Најважнији рад за мене у досадашњој каријери јесте рад на обнови храма Христа Спаса у Москви. На храму Христа Спаса радио сам као руководилац посебне радионице у којој је радила читава војска пројектаната, архитеката, историчара уметности, конструктора, укупно можда и 1.000 људи. Ја сам био на челу те екипе.

Како је почела прича о обнови храма Христа Спаса? Знам да сте у тај велики посао били укључени од почетка?

– Лично сам радио на концепту обнове храма, то је било још у совјетско време, после мог повратка из Југославије. Када сам завршио Архитектонски факултет добио сам посао у заводу у Москви који је био одоговаран управо за део Москве у коме је и храм Христа Спаса. И, ми смо, намерно или не, почели припрему обнове храма, још у то време. То је било природно, за нас као професионалце потпуно природно је било да се окренемо тој идеји и да кренемо са тим послом.  Тамо где је био храм, у то време био је – базен. У то време био сам комуниста, члан КП СССР, и кад су чули шта радим, добио сам озбиљно упозорење. Кад је совјетско доба отишло, ми смо, мање више, већ имали готове пројекте обнове храма. Онда је стигао и указ тадашњег председника Јељцина за обнову и храма, неких кремаљских палата.

Који су то изазови са којима сте се на том пројекту сусретали?

– Тешко је у то време било радити са властима. Једноставно, нису били спремни на тако нешто. Желели су обнову, али, некако, у културном смислу, нису схватали шта обнова храма значи, то су тек касније разумели. А то је, да је храм Христа Спаса у Москви симбол Русије. Ми смо знали, схватали шта је тај храм, да та светиња треба да буде лице Русије, Влада то није схватила одмах. Тих 90-година они нису до краја схватали намеру нас пројектаната, дубину наших намера. Било је ту и других проблема. А када су видели шта смо ми урадили, то им се допало, па се код њих пробудила машта, кренули су са својим идејама. Процес је тада, у ствари, постао обрнут. За мене се то није завршило добро, на крају сам морао да одем. Срећа па смо тада били одмакли далеко, па те своје идеје нису успели да реализују до краја, нису успели да покваре основну замисао.

На основу чега сте радили пројекте обнове, да ли је била сачувана стара документација, стари нацрти?

– Код мене је радила војска пројектаната, војска историчара уметности. Храм је увек привлачио пажњу. Главни задатак био је урадити храм да колико год је то могуће, буде исти као и срушени храм. Послали смо људе у архиве, библиотеке да копају, траже сваки могући документ, фотографију храма, све што има везе са тим… И пронашли смо велике количине аутентичног материјала, и то је било веома важно. Невероватно је колико смо важних материјала, докумената сакупили, чак и слике, цртеже, настале у последње дане, пред само рушење храма. Неки људи су у време рушења храма минирали светињу, а други су у исто време, чак и ризикујући, трудили се да документују храм, можда су и знали, претпостављали да ће то једног дана затребати. Нијое било важно да ли су то верници или не, атеисти, али ти људи су кроз такве поступке показали колико воле своју земљу Русију. Све је то искоришћено, међутим, после су стигли и неки утицаји са стране што није било добро. Рецимо, барељефи на спољном делу храма морали су бити од камена а они су урађени од бронзе и то је огромна грешка. Суштинска. Због тога сам морао да одем, али, не далеко, остао сам у близини, био сам на челу групе која се бавила обновом иконостаса. Једноставно, нисам могао да одем далеко од храма.

Ви сте радили и на многим другим пројектима…

– Веома је важно да истакне и заједнички рад са другим рестаураторима, посебно из Министарства кутлуре Русије, вредно је искуство са стручњацима који су радили на обнови Кремља у Москви. Када су завршени радови на храму Христа Спаса, добио сам понуду да радим као архитекта-рестауратор у Министарству културе. Тамо сам радио са много сјајних стручњака и добрих људи. Сада сам на обнови Костромског кремља. Овај задатак за мене је као и обнова храма Христа Спаса.

Који су ваши узори, где су ваши корени у професионалном раду…

– И у духовном и у професионалном смислу ослањам се на традицију, на темеље руске архитектуре, а она је део светске архитектуре. Сарађивао сам током каријере и са италијанским, са енглеским рестуараторима и знам како и они раде.

Сусрећете се са много проблема радећи на рестаурацији објеката у Русији?

– На жалост, руска рестаураторска школа је од 90-их година у кризи. Мало је специјалиста рестауратора. Нема чврсте, системске везе између рестауратора и власти. Код Енглеза то је другачије, код нас нема система чувања и обнове историјског наслеђа у професионалном смислу. Ако градимо нови храм, можемо како хоћемо, зависимо од цркве, од инвеститора, од умећа архитекте, а када радимо обнову то је другачије. Тада би обнова требало да буде обнова, рестаурација у правом смислу те речи. Код нас то међутим није тако, и када је обнова у питању, људи се понашају као да праве нову цркву. Уместо да у том послу зависе од претходног ахитекте, од системских решења, они и тада зависе од – инвеститора. И то је оно што није добро. Када смо за Кострому тражили подршку Министарства културе, није показано неко велико интересовање. На срећу појавио се господин Тиришкин са којим се сасвим добро разумемо. Али, и у његовом случају зависимо не од система, од системских решења и поставки  него од субјективног погледа на овај задатак. Хвала богу па је у овом случају тај поглед добар, разумемо се. И господин Тиришкин нас разуме а и ми разумемо њега. Понекад се и посвађамо, имамо различите погледе, али, важно је да се разумемо.

А каква је ваша веза као човека који данас гради, обнавља, рестаурира, са старим градитељима?

– Наравно да та веза са старим градитељима, у овом случају постоји. На жалост, већина архитеката данас мисли за себе да су чисти, суви генији, нема поштовања према колегама, посебно ка колегама који не могу да се бране, да узврате, који су мртви… Моје мишљење је да морамо поштовати претходнике, нарочито ако имаш шта поштовати, јер, сем талента, код тих наши претходника сасвим је видљива и та посебна, особита филозофија. Гледам данас архитекте који раде по систему, иду утабаним стазама већ виђеног, то није добро, јер, ми имамо дубоку традицију, дубоке и крупне корене, имамо се на шта ослонити. Јер, архитектура је дубок одраз националне културе, националне филозофије. Нова решења су могућа, али, основа мора бити та национална дубина. Хвала Богу, ми се у Русији имамо на шта ослонити у том смисли, али, имате и ви у Србији. И ви, наравно, имате дубоку традицију  у тој области, имате се на шта ослонити.

Колико је озбиљан задатак са којим се суочавате у Костроми, на обнови Костромског кремља?

– У совјетско доба радио сам на челу архитектонског бироа  страног представника, радио сам са страним стручњацима, добро знам технику модерног пројектовања. Симбиоза националне културе и традиције  и модерног пројектовања то је оно што се, надам се види овде, у Костроми, на задатку обнове кремља који сада радимо. Ни овде ништа није било сачувано, тражимо документа, аутентичне делове цркава, зидина, али, они ће бити у музеју. Оно што је основни задатак јесте да наша грађевина, да овај кремљ 100 посто, колико год је то могуће буде иста као она што је срушена.  Циљ није фалсификат, него да, кад ово направимо можемо да кажемо –е, ево овако је Костромски кремљ изгледао пре 100 година, пре него што је срушен. Оно што је овде ново јесте модерна техника градње. Некад у звонику није било лифтова, сад ће бити. Изградићемо и подземни храм, у знак сећања на старе градитеље…