АРХЕТИПОЛОГИЈА РУСКЕ КУЛТУРЕ

Саговорник „Печата“ Светозар Поштић (рођен 1970. у Новом Саду) је ванредни професор на Филолошком факултету Вилњуског универзитета у Литванији од 2013. године. Објавио је књиге „Бахтин и хришћанство“ (2012), „Апологија земаљског живота – Монтењ и заокрет к себи“ (2016), „Кратка историја америчке културе, делом успомене“ (2019) и „Суноврат руске културе 1917–1922“ (2020) у издању Академске књиге, као и „Seven Russian Archetypes“ у издању америчке издавачке куће „Wipf and Stock“ крајем прошле године.

Карл Густав Јунг се бавио архетипским матрицама нашег несвесног (Puer, Senex, Animus, Anima, Сенка итд.) Али постоје архетипске матрице и у култури, којима сте се, кад је Русија у питању, бавили ви. Које су основе културне архетипологије?

Код Јунга те матрице су везане за његову жељу, као и дубоку људску потребу, да се уопште искуства која су иста или слична код сваког човека. Оне су везане и за његову амбицију и човекову тежњу да унутрашњи живот кога нисмо у потпуности свесни класификује и систематизује. Јунгови архетипови стреме да разоткрију заједничку психу, и нису везани за одређену културу. Они описују не само личности које се појављују у нашим сновима и играју одређену улогу у нашим животима него и заједничке ритуале, појаве или историјске догађаје у свим културама, као што су иницијација, настанак света и потоп, на пример. Културна архетипологија, с друге стране, за циљ има да разуме, расветли и објасни менталитет једног народа, његову колективну психологију. Проучавајући тип људи који се понављају у националној историји, митологији, фолклору, језику, књижевности, и другим видовима културе, она покушава да протумачи специфична, само за тај народ карактеристична убеђења, вредности и заједничка схватања. Иначе, за идеју колективног несвесног, на којој је заснована његова архетипологија, Јунг признаје свој дуг Платону, а постоје и друге архетипске матрице настале у 20. веку везане за културу, нарочито за митологију и фолклор, на које сам се ослањао пишући ову књигу, а то су пре свега радови Владимира Пропа и Џозефа Кемпбела.

Кренућемо редом, по вашој књизи. На првом месту указујете на фигуру жртве као праоснову културног хоризонта Русије. Жарко Видовић је говорио да је античка трагедија припрема за литургију, јер је она „ода у славу жртве која је утемељила заједницу“ (попут Антигоне). Шта се може рећи о жртвености у руском културном обрасцу?

Жртвеност у руском културном обрасцу пре свега је повезана с Христовом жртвом на крсту ради спасења човечанства. Међутим, жртва је, као што знамо, постојала и у паганском свету, само у другачијем облику, а у руској култури је присутна и жртвеност која није непосредно везана за хришћанство. У Руској православној цркви постоји нарочита врста жртвовања оваплоћена у тзв. страстотрпцима, посебној врсти хришћанских мученика. То су били углавном владари и престолонаследници који нису пострадали због своје вере већ због туђе злобе и користољубља, а погубљени су мирно се препуштајући вољи Божијој. Вероватно најпознатији од њих су први страстотрпци убијени почетком 11. века, кнежеви Борис и Глеб, као и последњи руски цар Николај II и његова благочестива породица. Познато је и жртвовање руских старовераца након погубног раскола у Руској цркви средином 17. века. Велико страдање руског и осталих народа Совјетског Савеза за време тзв. Великог отаџбинског рата за ослобођење земље од нацистичког окупатора такође се може посматрати као часно полагање живота, тј. жртва, за своју државу и нацију.

Нигде као у Русији нема толико светих – јуродивих Христа ради – који се, на врхунцу умних и телесних сила, направе лудима да би смирили себе и наругали се лажној мудрости овога света. Од Светог Василија Блаженог, пред којим се клањао и Иван Грозни, преко Свете Ксеније Петроградске, до Матроне Московске, јуродивост је део руског православног погледа на свет. Откуда овај архетип?

Тако је, али вреди напоменути да је јуродиви само један од типова луда и разних врста кловнова у руској историји и култури. Појава јуродивих је у Русији нашла погодно тло вероватно и због тога што се Руси, чини се, од свих народа најмање стиде настраности, глупирања и повременог безумља. Као што је Достојевски написао у „Злим дусима“ и у „Дневнику писца“, руског човека је најлакше завести „отвореним правом на бешчашће.“ Многи побожни Руси су се одлучили за јуродивост, можда најтежи подвиг у хришћанском животу, јер су они као народ склони крајности и идеолошком фанатизму, а да ли може постојати веће следовање Христу од јавног омаловажавања, крајњег сиромаштва и привидне лудости? Ученик није изнад свога учитеља, нити је слуга изнад свога господара, говори нам Христос (Мт. 10:24), и ако су господара понизили, исмејали, ишибали и на крају распели, његов верни ученик требало би да претрпи још и горе страдање. Јуродиви су, према томе, осим што су се ругали овосветској мудрости, у таквом понашању видели брз и сигуран пут до спасења и вечног живота.

Русе је Запад често оптуживао за ропску свест, али нигде није било таквих побуњеника и разбојника у име утопије као у Русији. Игор Шафаревич, у „Русофобији“, каже да су се Енглези углавном лако одрекли римокатолицизма кад је Хенри Осми, да би се, опет и опет, женио, себе прогласио за поглавара Англиканске цркве, док је у Русији, у време цара Алексеја и Петра Великог, настао староверачки покрет који, као духовни бунт, траје до дана данашњег, и то само због малих обредних разлика уведених у богослужбени живот. У име чега се буне Руси?

Вероватно је тај бунт повезан са већ поменутим руским особинама, фанатизмом и склоношћу ка безумљу, стварном или привидном, само у негативном смислу. Николај Берђајев, на пример, као карактеристичне руске особине наводи тежњу ка поларизованости у друштву, месијанизам и догматизам. За разлику од скоро свих других северних народа, Руси су познати као плаховити и импулсивни, и такав душевни склоп често завршава вишедневним пијанчењем, потпуном распојасаношћу, бунтовништвом и разбојништвом. Било је периода у руској историји, као за време грађанског рата 1918–1921, кад је изгледало као да се сам пакао излио на руску земљу. Руси се највише буне у име својих идеја, али се буне и због повременог исконског порива ка анархији и безвлашћу. На срећу, то се ипак релативно ретко догађа.
Што се тиче разлика између њих и Енглеза, мислим да оне потичу из суштинских разлика у религиозним убеђењима двају народа. У Енглеској је вероватно најутицијанија била Пелагијска јерес, што значи да је многима од њих најважније да су уљудни и љубазни једни према другима, и онда су чак и потпуно супротно мишљење и поступци морално оправдани. Код Руса, као код народа где је православље прожело све поре друштва и остало присутно чак и за време вишедеценијске владавине безбожних комуниста, после злочина или оргија често наступи искрено покајање. Док је боравио у Персији за време Октобарског преврата и био сведок руских погрома и насилничког понашања према локалном становништву, Виктору Шкловском је један од њих рекао да они ипак више воле Русе од Енглеза, који су тамо владали пре њих. „Ви лупате по глави, они сисају“, објаснио је он.

Легенда каже да је цар Александар Први, победник над Наполеоном, који је у младости био масон и западњак, после разговора са Светим Серафимом Саровским инсценирао своју смрт и, као путник-поклоник, старац Фјодор Кузмич, лутао од светиње до светиње у Сибиру, кајући се за грехе младости. Тако долазимо до фигуре страњика, луталице у име духовних вредности, који се, због оног вишњег, одриче сталног уточишта. Шта је „страњичко“ у руској култури?

Има неколико чинилаца који утичу на лакоћу са којом се Руси одлучују за лутање и поклоништво, понекад чак доживотно, иако је оно, додуше, сада много ређе. Први је обим руске земље и њено нагло ширење на Исток у 18. и 19. веку. Сибирска пространства и беспрегледност руске земље све до Тихог океана имају некакву привлачну силу. Ако нешто забрљају у родном крају, Руси увек могу да спакују ствари, крену у неки удаљени крај и измисле новог себе. Пресудна је такође и бројност и духовна узвишеност светих места у Русији, до којих понекад треба ходати и по неколико недеља, чак месеци. Када су се верници у царској Русији одрицали овог света и везаности за материјалне ствари, а прикованост за једно место код њих је изазивао осећај скучености и досаде, они су често, без много размишљања, кретали на беспрекидно путовање. Посета нових места доноси разноврсност и узбуђење, а стална молитва која се при томе врши, као и свесно сиромаштво и стални физички напор при ходању уносе мир у срце и душу.

Битан лик Русије је и мајка. Сама Русија је мати, а како је говорио Берђајев, постоји нешто „вечно женско“ у руској души. По Јунговом ученику Нојману, арехтип Велике Мајке има своју светлу страну, заштитничку и благодатну, али и страшну, када мајка постаје Уништитељка, попут Медеје када ју је напустио Јасон. Какви су распони руског схватања мајчинског архетипа?

Мајка је један од најважнијих праобразаца у руској култури. Значај мајке и велика везаност за њу огледа се у многобројним руским пословицама. Пре примања хришћанства, па и касније, руски сељак је (влажну) Земљу, коју је оплодио небески отац и која их храни својим плодовима, сматрао за мајку, као што је случај и код савремених пагана у многим деловима света. Многи обреди и изреке који о томе сведоче још увек су у Русији сачувани. После крштења Руси, Богородица, Царица небесна, постепено је преузела улогу мајке пуне безусловне љубави и спремности на помоћ у свакој невољи. Велико поштовање према Мајци Божијој огледа се највише у многобројним чудотворним иконама на земљи руској. Она се сматра покровитељком велике руске земље. Идеја о „Вечној женствености“ религиозног мислиоца Владимира Соловјова такође је један од примера значајне улоге мајке и жене у руској култури. Она је, рецимо, утицала на стварање „непознате жене“ највећег песника руског симболизма Александра Блока, као и јеретичко учење богослова Сергеја Булгакова о Софији, вечној мудрости, која је код њега попримила улогу четврте ипостаси. Због својих особина гостољубивости, пожртвовања, пријемчивости и трпељивости, Руси се сматрају „женственим“ народом, за разлику од Немаца, на пример, који су активни, строго усмерени ка зацртаном циљу и предузимљиви, па се сматрају оваплоћењем мужевности. Због свега тога се Русија често назива мајком.

Шта се десило са фигуром мужика, руског сељака? Има ли он антејску снагу у данашњој Русији или је постао сенка која се више не може обновити као целосност будућег?

После укидања кметства 1861. године, руско сеоско становништво је доживело велики природни прираштај. Према једином попису становништва, у царској Русији 1897. године, чак 84 одсто становништва чинили су становници села, од чега је више од половине било млађе од 20 година. Само 21 одсто становништва у целој земљи било је писмено, а свега један одсто је имало образовање више од основног. Јаз између племства, које је приређивало балове, концерте и изложбе и говорило француски у Санкт Петербургу, Москви и осталим градовима империје, и сељака који је растао у блату и немаштини био је огроман. После велике урбанизације становништва током 20. века у Русији на селу сада живи свега 19 одсто становништва. Постоје напори државних институција да се село оживи, али то доста споро и напорно напредује.
Док се 70-их година 19. века руски сељак подозриво односио према либералном градском становништву, тзв. народницима, који су похрлили на село да га „образују“, већ у другој деценији 20. века, услед обилно из иностранства финансиране комунистичке пропаганде и незаустављивог осећања сведозвољености, он је био спреман да се бори за „правду“, и да без и најмањег стида пљачка богаташе. Руско сељаштво, које је дуго, поред сујеверја, чувало и традиције и вредности православног хришћанства, тада је, додуше више присилно него добровољно, ушло у основу Црвене армије и послератног совјетског поретка. Руском сељаштву коначно је сломљена кичма раскулачивањем, голодомором, одузимањем земље и формирањем совхоза и колхоза. Стаљин је све силе и средства уложио у наглу индустријализацију земље. Иако сада изгледа да исконске снаге руског сељака више нема, она се сигурно сачувала и у душевним дубинама сваког руског човека, без обзира где он живео и чиме се бавио. Може се лако догодити да ће позитивне одлике руског сељака, као што су једноставност, вредноћа, побожност и кротост, ускоро можда поново моћно избити на површину и донети корениту промену и утицај у целом словенском свету.

Руски секуларни свеци су, од 19. века, интелектуалци. Шта је интелигенција у руском револуционарном схватању? Има ли у њеној жеђи за праведношћу нечега од секуларизованог хришћанског идеала?

Да би се неко назвао интелектуалцем, није довољно да буде само паметан и образован или да се истиче јавним изражавањем својих идеја и свог мишљења. Тај човек мора бити и политички независтан, не приклоњен власти због личне користи, и бити њен конструктиван критичар. Пошто је Русија током 19. века била аутократска држава идеолошки повезана са Руском Православном Црквом, први руски интелектуалци, задојени либералним идејама са Запада, смишљали су начин како да је подрију и сруше. С обзиром да нису због цензуре могли отворено да пишу о политичким темама, главни покретачи идеја о друштвеном напретку и неминовној смени монархије „демократском“ влашћу у овом периоду били су књижевни критичари као што су Бјелински, Херцен, Доброљубов и Писарев. Иронично је да је борба за праведност донела много мање праведности после револуције, јер су комунисти увели много већу цензуру, отимачину, прогон и насиље у борби против политичких противника. Супротстављање званичној политици пером и ставом прерасло је на преласку у прошло столеће у терор над сопственим становништвом.
У жеђи интелигенције за праведношћу наизглед има сличности са хришћанским идеалом, али разлике су ипак много веће и значајније. Пре свега, социјализам и марксизам у својој основи имају обезбожени, чисто материјални поглед на свет. Савремени психолози утврђују да главни мотив у борби за друштвену правду лежи у жељи појединца да се осећа морално вредним у својим очима, и представа о себи као борцу за равноправност му импонује. Она је, међутим, уопштена и апстрактна, и није повезана са конкретном љубављу према ближњем. Као што утврђује епископ Кинешемски Василије, не постоји општа, заједничка срећа. Она се достиже искључиво збиром појединачних срећа, што се не може постићи никаквом променом политичког и друштвеног уређења већ духовним преображајем.
Совјетска власт је ушла у отворену борбу са правом људи на слободно изражавање сопственог мишљења. Најпознатији интелектуалци постали су прогнаници и унутрашњи самопрогнаници, а затим озлоглашени дисиденти. Савремена Русија се још увек постепено ослобађа од седамдесетогодишњег страха, принуде и конформизма. Пошто је тренутно под огромним притиском западног империјализма, потпуна слобода опет није могућа, јер би временом несумњиво довела до распада друштва које колико-толико, упркос великом и моћном отпору, чува традиционалне и породичне вредности.

Колико ће архетипско у било којој, па и у руској, култури опстати у доба вештачке интелигенције?

Мислим да развој вештачке интелигенције не може битно променити човекову суштину. Услед смањене потребе за физичким напором и последичног добровољног, свакодневног излагања обиљу информација последњих неколико деценија, најчешће површних и неукусних, савремени човек је већ много безосећајнији, апатичнији и равнодушнији него раније. Крећемо се у правцу духовног, па чак и интелектуалног регреса, који ће се за многе завршити трагично. Наше биће је, међутим, увек састављено од истог материјала, па ће и наше судбине увек зависити од индивидуалног труда и залагања. Иако смо склони да себе поистоветимо с народом, полом, расом, узрастом или друштвеним слојем коме припадамо, што је све, наравно, врло значајно и утицајно, на крају ће нам свима бити искључиво суђено на основу личних поступака и понашања током живота на земљи. Без обзира у којем добу живимо – а наше је сигурно пуно непријатних, неочекиваних и подмуклих искушења – оправдања за почињено зло неће и не може бити. Правда постоји, али не она произвољна људска већ истинска, Божија правда.