АПЕЛИ ПРОФЕСОРА СРПСКОГ: По броју часова матерњег језика на зачељу смо Европе

ДРЖАВА мора да разуме колико је значајно успостављање канона српске књижевности у настави, као и повећање броја часова српског језика и књижевности. То је неопходно уградити у наставне планове и програме које би радили најодговорнији и најстручнији србисти.

Ово су нам рекли професори српског језика и књижевности одговарајући на питање када би канон српске књижевности о коме је недавно у Тршићу усвојена Декларација – могао да заживи у пракси.

– Нема ко други да усваја Декларацију о канону српске књижевности сем најодговорнијих и најстручнијих србиста, оданих својој књижевности и култури – наглашава, за „Новости“, проф. др Александар Јовановић.

А на питање очекује ли да ће Влада, односно Министарство просвете, имати слуха за захтеве струке, наш саговорник каже:

– Да се послужим једном старом изреком: наивни људи верују, одговорни захтевају. Најпре, Министарство просвете мора да у закон угради прошлогодишњу Декларацију о повећању броја часова матерњег језика и књижевности у основној и средњој школи, по чему смо на дну европске лествице. Потом, да се у изради наставних планова и програма ангажују најодговорнији, горе поменути србисти, које ће предлагати србистичке катедре. Можда најпре, да Министарство дефинише циљеве образовања српске младости и улогу националних предмета у њима. Да се у изради програма језика и књижевности не даје предност политичкој и родној коректности над уметничком вредношћу и културним значајем књижевних дела. То су не само неопходни, него и нужни кораци.

Проф. Јовановић појашњава да је Декларација која је усвојена у Тршићу именовала битне моменте као динамичке визије целине наше књижевности у њеном историјском трајању и савремености: нераскидиву везу канона са српским језиком, укључивање целокупног корпуса наше књижевности – народне, старе и нове – наста(ја)ле на целокупном српском културном простору, симболично узев, од Хиландара до Сент Андреје и од Темишвара до Трста, његов идентитетски и општехуманистички значај.

– Одговоран приступ канону српске књижевности који заступа Декларација, одликује се еластичношћу: избор канонских писаца и њихових дела није Декларацијом задат, него су усвојени критеријуми на основу којих треба препознавати дела која јесу канонска и која нам се обраћају у сваком времену – објашњава проф. Јовановић.

Да је примена Декларације о канону српске књижевности један од најприоритетнијих задатака који стоји пред просветом и школством, сматра и проф. др Бошко Сувајџић.

– Од свих делатника у образовању и култури, а понајвише од професора српског језика и књижевности, зависи у којој мери ће једногласно усвојени закључци у Декларацији бити успешно реализовани – каже, за наш лист, проф. Сувајџић.

Иначе, усвајање Декларације о канону српске књижевности изазвало је полемику о томе који су писци и дела неизоставно морају да буду део лектире. Такође, питање је и који је то простор који канон српске књижевности треба да обухвата.

Професор Јовановић наглашава да Декларација даје начела којих би, на одређен начин, требало да се држе сви србисти у свом раду, посебно у изради универзитетских и школских програма, није се правио списак писаца и дела, што би за јавност било атрактивно, али за саму ствар штетно.

– Али, што се тиче савремене књижевности, неспорно је да су Иво Андрић и Милош Црњански писци које сваки иоле образован Србин мора да прочита – истиче наш саговорник. – За њима долазе својим најбољим романима Добрица Ћосић, Владан Десница, Меша Селимовић. У поезији, канон готово да је утврђен, питање избора се тиче тек млађих песника. Само у последњих пола века имамо неколико заиста класичних песника: од Васка Попе и Стевана Раичковића, до Ивана В. Лалића и ЛЈубомира Симовића. У лектири би свакако морало да буде места и за роман „Судбина и коментари“ Радослава Петковића, збирку приповедака „Ћерка шпанског борца“ Драгана Стојановића и избор песама Милосава Тешића – набраја проф. Јовановић.

Истовремено, проф. Сувајџић подсећа да је на србистичкој конференцији у Тршићу посебно истакнут значај израде и примене универзалних принципа за обликовање српског књижевног канона на целокупном српском језичком, књижевном и културном простору.

– Још једном је наглашена важност проучавања дубровачке књижевности у оквиру канона – каже он. – Акцентована улога народне књижевности која је, што би рекао Васко Попа, „наша класика, једина и права“. Посебно је истакнута суштинска и функционална повезаност српског језика и књижевности у настави.

За професорку књижевности др Оливеру Крупеж канон је увек „некако ослоњен на прошлост и пројектован у будућност“.

– Образовни систем треба да прати главне токове промена у друштву и да у складу са њиховим обимом и суштином усмерава образовни процес ка очувању националних вредности – сматра она.

Наша саговорница указала је и на отежавајуће околности у формирању корпуса српске књижевности. Она их набраја:

– То су спорења у научној јавности око критеријума припадности националном канону – да ли је пресудна националност аутора или језик дела. Новонастале државе својатају стваралаштво појединих аутора према различитим мерилима, па се стиче утисак да се без великог отпора српска култура одриче великог дела баштине на српском језику која представља печат духовног развоја српског народа, иако би се то могло спречити заузимањем става да је књижевност на српском језику неоспорно део српске баштине.

Она, такође, сматра да успостављање континуитета између 12. и 18. односно 19. века представља најкомпликованији део сачињавања канона. По њеном мишљењу, отежавајућа околност је чињеница да Србија нема попис драгоцене културне баштине на којој се темељи њена државност.

– Широм света налази се око 5.000 српских средњовековних рукописа и књига из наслеђа Немањића и Лазаревића – истиче професорка Крупеж. – Како је српска средњовековна држава била модерна и цивилизована, са владавином закона, са рудницима и металургијом, културом и просветом, систематизовани споменици тога времена пружили би доказ о њеној недвосмисленој припадности европској култури. Одвајање од сведочанстава прошлости, започето 1918. промовисањем југословенства, допринело је губљењу идентитета и атмосфери безнађа и брисања националног памћења.

Ова професорка сматра да се у оквиру наставног проучавања српске средњовековне књижевности не би смело пропустити истицање чињенице да нема централног регистра огромног броја старих српских рукописа, ретких књига, уметничких дела и докумената који су расути по библиотекама, музејима, архивима или приватним збиркама широм света.

– Ако није могуће вратити делове расутог српског блага, довољно је да се оно евидентира, научно обради, систематизује и уведе у образовни систем како би свест о високим вредностима српске средњовековне књижевности и културе, као потврда историјске припадности Европи уздигла Србију у очима сопствене омладине и повратила углед у очима европских народа – напомиње ова професорка.

А на питање који су писци део канона каже:

– Андрић је несумњиво канонски писац, али то не значи да је све што је написао прикладно за лектиру у основној школи. Такав је случај и са Лазаревићем, Станковићем, Кочићем, Ћопићем, Ракићем, Црњанским, Кишом, Пекићем…

ВРАТИТИ ДЕЛА
ПРОФЕСОРКА Крупеж сматра да је неопходно у школски програм вратити одређена дела.

То су по њој: „О пореклу“ Десанке Максимовић,“На Газиместану“ и „Симониду“ Милана Ракића, „Време смрти“ и „Деобе“ Добрице Ћосића, „Прича о кмету Симану“ и „Мост на Жепи“ Иве Андрића…Треба вратити Светог Саву у књижевност свих разреда, НЈегошев „Горски вијенац“… Позиционирати као обавезна нека дела која се сада међусобно искључују: „Ратар“ Вељка Петровића и „О класје моје“ Алексе Шантића, „Грачаница“ Десанке Максимовић и „Свети Сава“ Војислава Илића…

ДВЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ
У ТРШИЋУ је ове године усвојена Декларација о канону српске књижевности, а прошле године усвојена су два документа: Декларација о статусу српског језика на несрбистичким катедрама и ненаставничким факултетима у којој је наведено да би српски језик требало да се уведе као обавезан предмет на факултете и Декларација о неопходности повећања броја часова у основној и средњој школи.