АНТРОПОЛОГИЈА УСТАШКОГ ЗЛА: ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНЕ НЕПОКАЈИВОСТИ
ТАЈНА НЕПОКАЈИВОСТИ
Често сам се питао – чиме је Бог казнио усташке злочине и непокајивост њихових потомака, који и данас „Бљесак“ и „Олују“ обележавају као празнична славља анихилације Срба. Велики српски композитор, Енрико Јосиф, својевремено нам је открио о чему је реч:“Ево једне свете тајне, страхотне тајне, надистине. Дужан сам да је овде јавно изговорим, коликогод ми то тешко падало, јер ми се овде открила, јер овај скуп јесте посвећен.
Таквом истребљивачком смртилишту у појасу јасеновачком, Небо је одредило најужаснију казну. КАЗНУ НЕМОГУЋНОСТИ САБОРНОГ ПОКАЈАЊА.
Први пут одговорило ми се овде зашто нема покајања од оних који су позвани на потпуно покајање. Осведочило ми се овде да је на тим пределима и над тим пределима, где је извршена надсатанска злочиначка, греховна вечност, с Неба отпослата најтежа казна; обелоданило ми се, овде, просветљењем, да Небо не да, ВЕЧИТИ БЕСАМРТНИ БОГ – благословено ЊЕГОВО СВЕТО ИМЕ – не дâ да покајања буде, да саборног покајања буде. Казна најужаснијег надужаса!
Схватио сам још нешто пребитније: да, као Јеврејин и Хришћанин морам од сада јарко, ватрено, грчно, срчано, истрајно да молим Небо да помилује ту казну над казнама, да тражим помиловање за ту казну над казнама, да ГОСПОД облагодати опростом оне који су дужни да се покају за ова над недела, да то учине чистим срцем болне чедности, горећег сажаљења, усијаног милосрђа.
Схватио сам данас овде да је дужност нас преживелих да се молимо да се страхотна казна непокајањем, одређена од самог неба, скине са гробилишта јасеновачко-јадовно-градилишних… и да нашим умољењем омилостивимо БОЖАНСКОГ СУДИЈУ да омогући онима на којима је првенствено и превасходно да се искају, да окају неопростив злочин, да то и учине.
Усуђујем се још нешто рећи, а мислим да је ово тренутак који то заиста и дозвољава, да изнова кажем оно што стално носим у себи: колико год да је Јасеновац страхотно, ујарено губилиште многих, а првенствено српског народа, мучилиште, смртилиште, истребивалиште, лешиниште његово, он је и највеће могућно надвечно искупилиште српске народне душе, најтрпељивије у овом палом људском роду. Изнова запрепашћен и удивљен, кажем: ЈАСЕНОВАЦ најсветије светилиште је сваког Србина; ЈАСЕНОВАЦ ујединитељ је саборне српске народне душе. ЈАСЕНОВАЦ нова је духовна престоница небеске Србије.“
Тако је Енрико Јосиф говорио о Јасеновцу и плодовима непокајивости.
УСЛОВИ ПОКАЈАЊА
Својевремено сам нашем угледном антропологу и културотворцу Бојану Јовановићу поставио питање о усташком злу. Јовановић је био веома јасан:“Услов искреног покајања је признавање злочина као израз свести о учињеном и тежња за добијањем опроштаја. Међутим, не само да се злочин на Србима не признаје, већ се његово негирање оправдава кривицом жртве за оно што јој је учињено. Иако је агресијом паравојних формација према Србима и тадашњој легитимној војсци ЈНА, започела насилна хрватска сецесија и настављено разбијање државе које су започели Словенци, Хрватска настоји да оправда такве поступке, изнуђеном реакцијом на наводну агресију ЈНА на Хрватску. Таквим „алибијем“, злочин над Србима и највеће етничко чишћење протеривања српског народа са подручја на којима су вековима живели се оправдава а војна победа остварена уз логистичку и авијацијску помоћ НАТО пакта се слави као највећи национални успех. Тим слављењем се велича не само последњи већ и сви претходни злочини који су остали некажњиви. Будући да је енергија хрватског сепаратизам деведесетих проистицала из тежње ка обнављању НДХ, која је, како је истицано била „повијесни израз хрватског народа“, слављењем тих злочина глорификовано је остварење сепаратистичког циља стварање етнички прочишћене хрватске државе. Геноцид над Србима извршен у НДХ, треба сагледати у историјском континуитету идеолошког расизма који почиње са Антом Старчевићем, Оцем Домовине, који је истицао да Србе, као нечисту пасмину, треба истребити и асимиловати на путу стварања Велике Хрватске, преко демонстрација усмерених против Срба крајем 19. и почетком 20. века, учешћа Хрвата у Великом рату и страшних злочина које је њихова „Вражја дивизија“ починила над недужним српским становништвом у Мачви до монструозних злочина у Јасеновцу и геноцида у НДХ. Због комунистиче идеологије „братства и јединства“, ти злочини су потискивани, а политика заборава је утицала да се у хрватском Маспоку 1971. године обнове националистичке тежње које ће свој пуни замах добити двадесет година касније. Усташе као биолошки потомци Срба, – тако је, на пример, мајка Анте Старчевића, Милица, била Српкиња и примила је католичанство пре прве удаје, а отац Јаков потиче из Пазаришта, села покатоличених потомака херцеговачких Срба, – имале су јаку потребу да се дистанцирају од своје етничке браће и наглашеним гестом зла искажу припадност новој нацији. Психолошки чинилац нарцизма малих разлика био је погонско средство да се у оквиру идеологије расизма и усташтва изврше над Србима најсуровији злочини у људској историји.“
Тако је нашу трагедију промишљао Бојан Јовановић.
СВЕДОЧЕЊЕ ВОЈДРАГА БЕРЧИЋА
Ево и незаобилазног текста Бранка Ђурице „Покољ због усташке значке“, у коме се суштина папистичке чудовишности излаже на овај и овакав начин:“Кад сам недавно у Српском листу прочитао да је у Бањалуци одржан помен Србима покланим 1942. око католичког самостана Петрићевац, учинило ми се да је тим поводом требало рећи и нешто више од општепознатог.Мада је тај ратни злочин био само један у незамисливом низу започетом готово одмах по проглашењу Независне државе Хрватске под окриљем Немачког Рајха, оно што га чини необичним јесте сама личност његовог извршиоца, ништа мање схватљива од Старчевићеве, Павелићеве или Туђманове. Наиме, по програму Анте Павелића – смишљеном још док је као политички емигрант, са око 200 присталица, уживао азил у Мусолинијевој Италији – за само једну ноћ између 4. и 5. фебруара 1942, усташе су под вођством петрићевачког жупника фра Томислава Филиповића поклале и крамповима и сличним алаткама ‘‘затукле’‘ уснуле рударе у Раковцу, затим сељане Дракулића, Шарговца и Мотика, не штедећи ни жене ни децу – у свему око 2.300 душа. А све то без опаљеног метка – само ножевима, маљевима и крамповима, али ручно – то јест „брахијалном силом“ (brachio – рука, лат.).
Та појединост се не истиче у историјским хроникама, али је веома важна када се објашњава разлика између немачке технологије у холокаусту – масовног убијања заточених и изгладнелих људи хемијским или механичким средствима – и усташке свирепости, тешко упоредиве са било чим сличним у историји.
За све сам то, нажалост, сазнао пре тачно 25 година захваљујући случајном познанству са филмским режисером Војдрагом Берчићем, на једној пројекцији његових документараца у Новом Саду.
Тада је наиме ваљало да се новосадским ђацима прикажу два његова документарна филма: тада већ чувена Девалвација једног осмеха (о насмејаном зеничком ливцу Арифу Хералићу, чији је лик најпре красио хиљадарку да би се, како је она спала на безвредних десет динара, и он сам намрштио, пропио и тешко разболео) и други, документарно-играни краткометражни, загонетног наслова De hoc tristissime eventu (Овим претужним поводом). Тај се – нетипично, пошто су се у СФРЈ клонили те теме као живе ватре, зарад ‘‘братства и јединства’‘ и избегавања, како се то данас политички коректно каже, ‘‘говора мржње’‘ – бавио ликом и делом Томислава Филиповића. На жалост, као да се неко и те вечери постарао да се прича о фра Сотони – како је народ назвао тог католичког попа – опет некако замагли, као небројено пута до тада: пројекција је била толико слаба да су се нестрпљиви ђаци разбежали под окриљем мрака – да бих од снужденог аутора Берчића, Хрвата, сазнао да је већ навикао на такве „случајности“.
Јер, попут земљака и колеге Лордана Зафрановића, и он се беше филмским средствима супротставио заташкавању усташких злочина и лицемерја Католичке цркве у НДХ. Но, за разлику од Зафрановића, Војдраг Берчић није имао потребе да се служи туђим сведочанствима и историјским списима, већ је посегнуо за личним доживљајема и успоменама – будући, као партизански првоборац и дипломирани правник, иследник Војног суда који је у тек ослобођеном Загребу судио великој групи усташких злочинаца. Радило се наиме о готово целокупној влади ‘‘Независне државе’‘ Хрватске, са њеним председником др Николом Мандићем, министрима, усташким пуковницима, домобранским генералима, једним адмиралом и двојицом „доглавника“: књижевником др Милом Будаком и Адемагом Мешићем. Међу њима се налазио и Томислав (Мирослав по рођењу) Филиповић-’‘Мајсторовић’‘ – фра Сотона.
Филмским сликама, исказима очевидаца, те заплењеним документима, Берчић је покушао дочарати ужас зимског ноћног покоља по селима око католичког ‘‘Божијег дома’‘ истичући, између осталог, и причу о 18-годишњој Душанки Гламочанин, која је бежећи пред кољачима похрлила под окриље комшије, фра Филиповића, да би јој он, грлећи је, зарио каму у леђа…
Берчићев филм се завршава затамњењем и гласом спикера који чита саопштење фрањевачке Конгрегације за ‘‘Босну Сребрену’‘ издато непосредно по том масакру које почиње: ‘‘У овом претужном случају…’‘ До данас, та благо прекорна изјава остала је једино званично реаговањe Католичке цркве на тај чин једног њеног свештеника. У њој се обзнањује и да је фра Томислав, због окрвављених руку, dismissio… (отпуштен, рашчињен).
Нажалост, и то беше објављено само да се утишају протести високих немачких представника, по сазнању да је кољаче предводио тек постављени исповедник при Павелићевој личној гарди (’‘Поглавниковом тјелесном здругу’‘).
Временом се формулација ‘’dismissio‘’ показала веома корисном, пошто ће се Томислав, рођен у браку православке и католика, под својим првобитним, лаичким именом Мирослав тек прочути по новим зверствима за која поменута Конгрегација, а камоли цела Католичка црква, није званично и правно могла сносити никакву одговорност…
– Имао сам тада 27 година – казивао ми је Војдраг Берчић, на почетку наших разговора. – Сплићанин од старине, дипломирао сам на Правном факултету у Загребу, у рат отишао 1941, да бих као иследник Војног суда 1945. разговарао са овом злочиначком кликом, некадашњим господарима живота и смрти. Кад сам први пут наредио да ми изведу фра Сотону, он је – по мојим проценама – што лично, што посредно, уз помоћ потчињених кољача, убио 88.000 јасеновачких логораша, мада је признао само 38.000… Дуго ми је требало да схватим тако нешто. Свест ми се опирала чињеници да је један свештеник могао то починити… Саслушавао сам га настојећи да у његовој психи откријем и најмањи симптом лудила, у медицинском смислу, ма колико тај појам био неодређен и међу самим психијатрима… Али мада сам био већ искусан правник, познавалац књижевности, мада говорим неколико страних језика и мада сам као борац већ доживео тешка искуства, ништа ми то није помогло да у овом злочинцу откријем било какав траг абнормалности…
Без нарочитог устезања објаснио ми је и откуд му надимак фра Сотона. Злостављао беше једног логораша комунисту не би ли га натерао да призна да постоји Бог. Но, несрећни човек је тек када се фра Филиповић машио ножа изустио:,И даље не верујем да Бог постоји, али верујем да постоји Сотона. То сте ви!“
Распоп се после хвалисао тим одговором по логору, тако и сам доприневши популарисању тог надимка.
Затим је Берчић од генерала Виктора Пребега, Павелићевог ‘‘маршала двора’‘, сазнао доста о најинтимнијим ‘‘поглавниковим’‘ размишљањима, и његовом односу према другим блиским сарадницима, па и конкурентима такође заслужним за ‘‘усташку ствар’‘.
Та своја сазнања допунио је разговорима и са Вјекославом Сервацијем-Бегом, аустроугарским официром који се бекством у инстранство спасао одговорности за злочине у Мачви 1914, да би у емиграцији међу првима дочекао и самог Павелића и постао његов најближи сарадник – убивши Густава Перчеца, Павелићевог такмаца за вођу емиграната, те поставши командант усташког логора на Јанка Пусти у Мађарској где су обучавани атентатори на краља Александра у Марсеју 1934. Као организатора Усташке војнице, домобранског генерала и човека који перфектно говори немачки, Павелић беше њега овластио да Немцима каже да ће, због Петрићевца, казнити кривца.
Овај полушваба или полумађар родом из Руме који се осећао Хрватом – све време настојећи на изворном писању свога презимена Servatzy – иследнику је, као најзанимљивије, објаснио Павелићеву склоност ка ‘‘брахијалној сили’‘:
– Док смо још били у Италији, Поглавник ми је често говорио: ‘’Хрватски народ је осуђен да нестане… Њега више неће бити ако остане Југославија и ако се ово настави као досад… Вјера која нас је дијелила од Срба нестаје… Ње више нема… У школама их уче да смо ми и Срби један народ… Они се међусобно жене… Разлике се губе и нестају… Срби и Хрвати ће се стопити… Хрвати ће се претворити у Југословене ако ми то не спријечимо. А то требамо спријечити брахијалном силом, јер она оставља најдубљи, неизбрисиви траг…‘’
Колико је ‘‘поглавнику’‘ значила ‘‘брахијална сила’‘ открило се и у току процеса осталим злочинцима. Тако се сазнало и за кољачке ножеве направљене у немачкој фабрици Solingen по његовим нацртима. Уместо дршком они су се завршавали кожном наруквицом, тако да се и малим покретом руке наносила смртоносна рана. Таквим је „србосјеком“ током једне ‘‘крваве купке’‘ – кољачког такмичења у брзом клању – логорски стражар Петар Брзица, иначе студент права и ватрени активист омладинске католичке организације Крижари, једног дана заклао 1.360 заточених Срба, да би био проглашен „краљем србоклања“ и награђен златним часовником, сребрним прибором за јело, печеним прасетом и боцом вина… После рата је узалуд захтевано његово изручење од САД где беше стигао ‘‘пацовским каналима’‘ (тајним системом веза под покровитељством америчке безбедносне службе и Католичке цркве – нарочито Завода Св. Јероним у Ватикану, прим. уред.), нити је нађен кад га је 1970. једна јеврејска организација, уз 59 других нациста, тражила преко америчких служби за имиграцију и натурализацију…
Фра Томислав Филиповић имао је 25 година кад је, по завршетку теолошких студија у Сарајеву, постао жупник (намештење аналогно православном пароху, прим. уред.) у самостану Петрићевац, и кад је добио службени распоред за Раму-Шћит у северној Херцеговини. Но, као присталица усташтва он је у јануару 1942, на сопствену молбу, примљен за војног капелана у тек основаном Поглавниковом тјелесном здругу, како се званично називала Павелићева гарда. Ту је међутим дочекан увредом, што га је усмерило у правцу неописивих злочина…
– Из емиграције у Италији је Павелић – казивао ми је Војдраг Берчић – са својих 200 усташа превезен аутобусима тршћанског градског саобраћаја неколико дана после 10. травња (априла) 1941, када је у окупираном Загребу бивши аустроугарски официр Славко Кватерник преко радија прогласио Независну државу Хрватску. Поглавник је стигао у Загреб тек 15. априла, пошто су се Немци и Италијани о томе усагласили у Карловцу, да би почео изграђивати ‘‘слободну Хрватску’‘… Мада у доста шароликим италијанским униформама, усташе-емигранти су се прсили пред одушевљеним присталицама, презриво их назвавши „насташе“ јер су се и китили усташким знамењима. Сваки од тих новајлија требало је наиме тек да докаже своју „каквоћу“ извршавањем „борбених“ задатака.
Но, у тој шовинистичкој багри само двојица су имала нешто војничког умећа, оба команданти злогласне Црне легије – Рафаел Бобан и Јуре Францетић. Остали су били само већи или мањи патолошки злочинци, ‘‘борбености’‘ мерене способношћу за домишљато убијање становника своје тобожње државе… У неколико сам наврата међутим успео фра Сотону да ‘‘раскопчам’‘ толико да је са мном разговарао готово пријатељски, те сам сазнао и зашто је извршио онај покољ у околини Петрићевца. Пошто је наиме некако и прихватио боцкање ‘‘првобораца’‘ у ‘‘тјелесном здругу’‘, да ће тек морати да полаже испит за правог усташу, један од ‘‘расова’‘ га је јавно осрамотио.
Јер, припадници те Павелићеве гарде носили су нашивене на реверима ромбове са хрватском тробојком, као знак емигрантског стажа који се више није могао стећи. Кад се фра Томислав Филиповић у својој новосашивеној црној униформи појавио са свим усташким значкама па и тим ромбовима – а било је то на једном редовном поподневном пријему код генерала Сервација за ‘‘расове’‘, најистакнутије усташке прваке око Павелића – уместо дивљења изазвао је узбуну. Први је младом, поносно испршеном капелану пришао Вјекослав-Макс Лубурић, и камом му за трен ока исекао оба ромба са униформе… Уз простачку псовку повикао је: ‘‘Полако, попе, ово тек треба заслужити!’‘
Причајући ми о томе, Филиповића је поново обузимао гнев па сам га као тешио, а онда ми се поверио: ‘‘Знате, господине мој, лако је убити човека… Самокресом или ножем, свеједно. Али убити мало дијете, ту бих волио да видим ту господу, праве усташе! А ја сам у Јасеновцу, гдје сам премјештен послије Раковца, Шарговаца, Дракулића и Мотика, сатима и данима убијао баш дјецу. Једноставно, узимао бих дијете из мајчиног наручја и док њу сређују моји помоћници, дијете држим за ноге а главу му трескам о једно стабло поред Саве… И тако свакодневно, до последњег. Е, ту бих волио да видим ту усташку господу!’‘
У Јасеновцу је фра Сотона, упркос ‘‘казне’‘ и онога ‘’dismissio‘’ које га је лишавало фратарског имена Томислав и капеланске дужности, био на командној дужности као Мирослав Филиповић, али опет потчињен Максу Лубурићу. Тај му је, чим се појавио у Јасеновцу, измислио и ново презиме – ‘‘Мајсторовић’‘ – као посебно признање за злочиначка достигнућа.
Војдраг Берчић се посебно сећа и фра Сотониног одговора на питање откуд му толика мржња према православним Србима : – ‘‘То сам, вјеројатно, повукао с мајчиним млијеком…’‘, рекао је, свестан да знам да му је мајка рођена као православка. – Ипак – сећа се Берчић – фра Сотона је два женска српска сирочета која су преживела страшну козарачку офанзиву сместио код своје рођене сестре и све време рата слао јој новац за њихово издржавање. Једна од тих сиротица је после рата била први председник општине Смедерево…
Над старим фрањевачким самостаном Петрићевцем из 14. века одавно се беше навукло проклетство, јер је околни српски народ на њега гледао као на ђаволско легло у којем се излегао и фра Сотона.И данас су многи зато уверени да је изненадна посета папе Ивана Војтиле 2003. баш овом католичком манастиру била с намером да се то проклетство прекине.Папа је наиме званично дошао поводом беатификације дотад готово непознатог Ивана Мерца, католичког омладинског активисте, ‘‘апостола хрватске младежи’‘ умрлог 1928. При том је, насупрот очекивањима, Пољак избегао и најмањи помен масовног ратног злочина под руководством петрићевачког жупника, фрањевца Томислава. Надао се изгледа нечем другом, ако је веровати шабачком владици Лаврентију. Наиме, у интервјуу НИН-у поводом папине смрти, тај православни епископ је, сматрајући се дипломатом у мантији и малтене папиним интимусом, навео како је приликом те папске посете покушавао да удеси ‘‘случајан’‘ сусрет папе и патријарха Павла, ‘‘екуменског зближавања’‘ ради, али да су то осујетиле особе у католичким мантијама… И тако је папа Војтила – по сведочењу владике Лаврентија – отишао Богу на истину са једном једином неиспуњеном жељом – да својом ногом ступи на тло Србије! Заиста, шта рећи?“
ПРИРЕДИО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
