АНТИ ЈОКИНЕН: Очајање је доминантно осећање савременог света

Највећи проблем у Европи јесте то што су људи лоше информисани. Доносе одлуке на основу погрешних информација које им сервирају политичари или медији. Ти људи нису лоши, они су лоше информисани и одлучују не знајући шта се збиља догађа око њих, каже у разговору за Спутњик фински редитељ Анти Јокинен.

Позив да посети филмски фестивал „Кустендорф“ Анти Јокинен је, како каже, доживео као посебну привилегију, а свог домаћина Емира Кустурицу види као генија.

Публика у Дрвенграду била је у прилици да погледа Јокиненов филм „Цвеће зла“, причу о младим људима из предграђа Хелсинкија, који се боре против доколице и трагају за било каквим смислом у животу.

У Србији влада мишљење да је Финска, као земља с веома развијеним социјалним системом, оаза изобиља и безбрижности. Јокинен нас, међутим, уверава да није тако и да, колико год то звучало парадоксално, и благостање може да постане извор незадовољства, беса и насиља.

Ваш филм „Цвеће зла“ је упечатљив социјални коментар живота у финским предграђима, у којем доминира малолетничко насиље. Да ли је то велики проблем у финском друштву?

— То је огроман проблем, јер 25 одсто оних који примају социјалну заштиту нема коме да се обрати када заврши школовање. Немају посао, немају шта да раде, тако да је проблем с којим се људи суочавају након школовања у томе што немају циљ, немају правац у животу. Развијен систем социјалне заштите омогућава им да не раде ништа, а то је, заправо, нека врста двоструких стандарда. Деца имају новац, а немају шта да раде. И то је веома сложено питање. Свуда у великим градовима живот у предграђима је преплављен криминалом и дрогом, нарочито у Финској. Наравно, као филмски редитељ не можете ништа да учините у вези с тим, али можете да укажете на проблем.

А који су то, према Вашем мишљењу, дубљи разлози за тај криминал, за пораст насиља?

— Један од највећих разлога јесте што јачају десничарске партије у Финској, као и свуда у Европи, па чак и у Америци. Ја, међутим, гледам на ствари у позитивном светлу, не желим никоме да судим, него да разумем. Већина клинаца у мом филму нису професионални глумци, правио сам аудицију у којој је учествовало пет хиљада младих људи из предграђа Хелсинкија. Већина њих, такође, само жели да ради нешто, да има неки смисао живота и ја сам их разумео у томе. Они дефинитивно не желе да живе од социјалне заштите која је на веома високом нивоу у Скандинавији. Разговарао сам са свих тих пет хиљада младих људи и сви они желе да њихов живот има неки смисао, желе да раде нешто и да дају допринос друштву и систему.

То је веома интересантно за нас у Србији, јер ми верујемо да је Финска богата европска земља без проблема.

— Мислим да је веома тешко поредити земље. Сви имамо своју историју, Финска своју, Србија своју. Русија, очигледно, има велики утицај на историју обе земље.

Како видите тај утицај Русије?

— Граница Финске је најдужа у делу према Русији. Немамо много политичких веза с Русијом, мада смо пре више стотина година били део Русије. Овај филм се, међутим, не бави том темом. Мислим да Русија има добру репутацију, мада се неки политичари плаше Русије. Мој ранији филм „Пурџ“ (Пурге, Чистка) био је о Русији, Стаљиновим чисткама у Естонији, али млади људи у овом филму немају никакве везе с тим темама. Наравно, ми имамо пет милиона људи, у Србији наши проблеми не изгледају онако како изгледају негде другде. Ова деца и даље треба да се буде сваки дан и да ако промените мишљење једне особе, учините живот једне особе бољим, онда је филм вредео.

Цео свет се у овом тренутку суочава с огромним насиљем. То нису само тинејџери, ту је и тероризам и многи други проблеми, шта мислите зашто је то тако?

— Када бих знао одговор… (смех)

Али уметници трагају за таквим одговорима.

— Да. Мислим заправо да је насиље данас мање него што је икада било. Мислим да људи данас само више пажње поклањају насиљу.

Можда су за то криви медији?

— Генерално, мислим да је свет раније био много насилнији. Медији, наравно, покушавају да продају приче које су негативне, мислим, они то једноставно раде. Ми као људи одлучујемо шта ће медији радити, јер су то компаније засноване на профиту, а ако кликнете на насиље на интернету, то ће донети више прича о насиљу. То је једноставно. Ако погледате историју цивилизације, живимо у прилично ненасилном периоду… Тероризам је постојао и деведесетих.

То је интересантно мишљење, доста се разликује од онога што говоре многи други уметници, посебно када је реч о страху. Да ли Ви осећате страх?

— Наравно. Највећи проблем у Европи, на пример, као и у Финској, јесте то што су људи лоше информисани. Људи доносе одлуке на основу лоших информација које им сервирају политичари или медији. Ти људи нису лоши, они су лоше информисани и одлучују не знајући шта се збиља догађа око њих. То је, можда, донекле поједностављивање проблема, али и даље видим људе који покушавају да чине најбоље што могу. Наравно да су људи љути, постоје бес и очајање. Мислим да је то очајање доминантно осећање у свету у овом тренутку.

А када говоримо о насиљу у филмовима, посебно оним комерцијалним, колико оно доприноси насилном понашању међу младим људима?

— Мој филм „Пурџ“ је пун насиља. Мислим да је насиље у контексту забавног садржаја превазиђено и то не треба да се ради. Насиље у филмовима, међутим, може да има социјално значење и тако и треба да буде схваћено. Филм „Пурџ“, који је приказан у Финској пре неколико година, изазвао је велику дискусију о насиљу на филму. Ако доследно пратите историјску причу, оно што желите да кажете, насиље мора да буде приказано верно. У том смислу, ја приказујем насиље у филмовима, али то није забава.

Својевремено сте, говорећи о свом првом играном филму „Ресидент“ (Станар), изјавили да су Алфред Хичкок и Роман Полански Ваши омиљени редитељи. На који начин су њих двојица повезани с Вама?

— Видим огромну везу, јер као младој особи потребна Вам је инспирација. И „Цвеће зла“ је посвећено томе. Најсрећнији дан у мом животу био је онај када сам схватио шта желим да будем, када сам схватио да желим да се бавим филмовима, да их режирам, да пишем сценарија, да снимам. Тада сам коначно добио сврху и то осећање је било веома важно. У тренуцима таквих одлука потребна вам је инспирација — Кишловски, Полански, Хичкок за мене су били огромна инспирација и све дугујем њима. Као редитељ желите да постигнете неки ауторски израз. Наравно, не желите да имитирате, јер ако то радите, то није добро, али као инспирација они су фантастични.

Пре него што сте почели да снимате дугометражне игране филмове, били сте веома популарни као режисер реклама и музичких спотова. То је потпуно други начин рада, како Вам је то искуство помогло у снимању филмова?

— Мислим да моји филмови немају много везе с мојим музичким спотовима, ја сам желео да се одмакнем од тога. Имао сам велику срећу да раних двехиљадитих будем међу десет редитеља који су снимили деведесет одсто спотова за музику у Америци. Примера ради, „Цвеће зла“ је снимљено за 700.000 евра, а ја сам радио музичке спотове који су коштали по два милиона, сваког месеца. То је била одлична школа за мене. Срећан сам када сам иза филмске камере, огромна је срећа што имам неки таленат који ми омогућава да нешто радим. Више не радим музичке спотове, али то је био добар живот на неки начин.

Шта сада снимате?

— Спремам се за снимање филма у мају у Америци. Драму. Али не желим то да откривам.

Откријте нам макар идеју.

— То је драма о гангстеру који је изашао из затвора након тридесет година и који покушава да се искупи пред својом породицом. То је филм о искупљењу и препороду, надам се.

Тагови: Анти Јокинен, Кустендорф