АНДРИЋГРАД: Књижевност и политика

О односу књижевности и политике разговарало се на трибини одржаној 28. јуна на Тргу Николе Тесле у Андрићграду, у оквиру пратећег програма Првог сајма књига. Говорећи о књизи Зорана Аврамовића “Огледи о српској култури и књижевности“ у издању Завода за уџбенике из Београда, директор једне од најстаријих издавачких кућа у нас Драгољуб Којчић, нагласио је да је у фокусу ове књиге тема идентитета.   Он је надахнуто додао да је књига написана “као сунчани рефлекс изнад Дрине,“ те да представља “само језгро наше филозофске мисли о себи самима.“

Аутор књиге Зоран Аврамовић је истакао да су Срби књижевно-центрични народ, те је самим тим и српска култура књижевноцентрична, те да је књижевност однос писац-текст-публика. До политичког читања једне књиге долази у одређеним друштвено-историјским околностима, додао је он, о чему сведочи пример Књиге о Милутину Данка Поповића, тада прећутане у књижевној јавности, али  читане и веома утицајне у периоду буђења националне свести. По његовом мишљењу, суштина једне националне културе је у неговању живе традиције, а током двадесетог века српски писци су били браниоци и чувари националних вредности.

“Када пише дело, писац политику треба да третира као део радње, а не као коначно исходиште“, нагласио је књижевник Владимир Кецмановић, “а да би дело било добро мора да извире из традиције сопственог језика.“ Свако дело које је добро написано јесте и патриотско, јер  добра књижевност доприноси јачању културног идентитета и самосвести. “Антипатриотска дела су по правилу лоше написана, а лоша су јер су неетична, између осталог,“ додао је Кецмановић.