О крају цивилизације

Питање рата је врло дубоко анализирао Лав Толстој у роману „Рат и мир“. Он пише да се рат припрема уз напоре различитих људи много пре него што дође до самих акција. А на крају је довољна последња лопата, да би тај камен упао у јаму.

Ако говоримо о Другом светском рату, онда је то наставак Првог светског рата. Почели су са припремама двадесетих година, скоро одмах након потписивања мировног уговора у Версају. Али у својој идеологији Други светски рат је надмашио све претходне ратове због чињенице да је један народ имао прилику да покуша да уништи друге нације и неке од њих да претвори у помоћне раднике, то јест, робове. Тако је нацизам тежио стварању идеалног света и савршеног човека. Јединственост Другог светског рата лежи у апсолутности зла, које је постало државна политика Немачке.

Зло често носи врло заводљиву одећу. Да је зло било јасно и разумљиво, не би му било тако лако да освоји свест, умове и срца људи. Искушење зла је вечна тема.

Енглески филозоф Џон Греј је говорио о европској идеји напретка. Према овој идеји, човек се усавршава и то доводи до нечег лепог. Али Џон Греј је оповргнуо ову тврдњу једноставном идејом да је знање само по себи акумулационо, то јест, ми смо непрестано у процесу ширења свог знања. Али етика није акумулациона. Та мисао ме погодила. Испада да свака цивилизација, свака етика, може бити уништена у року од две генерације. И својим очима можемо то посматрати. Довољно је да погледамо на документарне снимке о томе шта су Американци радили у Ираку. Видимо да се човек за кратко време, чак и за неколико сати, може претворити у животињу. Како жртва, тако и џелат може то учинити. А оно што се сматра апсолутним антихуманизмом, садизмом, одједном постаје уобичајено за овог човека. Овај феномен ме тера на размишљање: долази ли крај наше људске цивилизације? Нарочито европске.

О похлепи и селфију

Сада се у свету руши одређени концепт, одређени поредак, одређени принципи. Све постаје релативно. Стога сам прилично забринут за оно што се дешава са новом генерацијом која више нема културна удружења. Такву генерацију је врло лако усмерити према злу.

Само се чини да се рат на неко време стишао. Напротив, зло опет носи белу одећу. Сетите се, деведесетих година је постојала „дивна“ фраза: „хуманитарно бомбардовање Југославије“. Ове бомбашке нападе је извршио НАТО под знаком утврђивања демократије и других великих идеја европске цивилизације. Дакле, рат је бескрајни процес који се креће заједно са похлепом и жељом за моћи. А пошто су похлепа, жеља за моћи и страх неодвојиви део човека, можемо постати сведоци ништа мањих катастрофа него што је то био Други светски рат. Ово не значи да ће реч бити о нападу бајонетима. Сада се битка одвија на пољу образовања где се удара темељ смислу. То је ужасна ствар, када некога не терате да учи, да се развија, већ одмах од њега правите некакав општи социјум.

То видим по студентима који више не долазе да узму књигу из библиотеке, већ све информације траже на интернету. И стално праве селфије. Цивилизација постаје мање хумана. Како то зауставити? Не могу да замислим како. Прилично сам песимистичан у погледу тренутка који не престаје. Иако је прелеп тренутак, он не престаје, већ пролази. За сада постоје уметници који не само да забављају, већ покушавају да схвате смисао. Али да ће у будућности ови уметници имати публику? Сумњам у то. У сваком случају, имам озбиљна питања за западну јудеохришћанску цивилизацију.

Дешавају се промене које одвлаче људе од њихових корена. Обратите пажњу да се у Кини, у муслиманским земљама, то не догађа у оној мери у којој се догађа у Европи. Тај прекид традиције се види чак по стању позоришта у свету, по броју људи који читају књиге. Имам осећај да се нешто завршава, да можемо изгубити следећу генерацију, јер више не васпитавамо ни наставнике, ни родитеље. А ако нема учитеља и родитеља, онда је све остало бескорисно.

О осећају кривице

Данас се много говори о осећају кривице за оно што је урађено за време Другог светског рата. Али чини ми се да је прошло време да би се говорило о признању кривице.

Мада, кривица није универзална особина. Када говоримо о јудеохришћанској култури, знамо да Јевреји имају бесконачан осећај кривице. Међу католицима кривица је урезана у подсвести због чињенице да постоји институционализована свест својих грехова, постоји чистилиште. Један западни научник који је дошао у Русију у 16. веку рекао је задивљујућу ствар: „Католици се плаше чистилишта, више него што се Руси плаше пакла“. Ми немамо чистилиште, а Бог ће све опростити. Ако не згрешиш, не можеш се покајати. А реченица „Бог ће све опростити“ често ослобађа Русе од осећаја кривице које је карактеристично за други генетски културни код. „Нисам крив! Рекли су ми тако!“ — ово је особина јако својствена Русима.

Наравно, Немци су осећали кривицу. Објављена је књига „Писма немачких војника код Стаљинграда“. Ово је невероватан документ, у којем осећај одсуства Бога, осећај бескрајне бесмислености овог рата, пробија велики немачки дух. Стога, када говоримо о кривици, морамо разумети да постоје културни кодови, генетски. Ја то називам културном генетиком.

Многи млади људи у Немачкој су, највероватније попут многих младих људи у Русији, лоше упознати с историјом Другог светског рата. Нова цивилизација, способност човека да моментално добија информације, скраћује памћење. Млађа генерација не зна чак ни бројеве телефона блиских људи. Ја такође не знам број своје жене. Још увек памтим број телефона родитеља, који сам користио дужи низ година. А за нове постоји дугме. Као што је Умберто Еко исправно рекао, то све води ка уништавању памћења. Сада се изненада испоставило да је нацизам победила Америка. У Спилберговом филму „Спасавање редова Рајана“ то се јасно види. И ту се ништа не може учинити, јер сваки уметник бира своју форму разумевања историје.

Не верујем да ће лепота спасити свет или да уметност чини људе бољим. Ако и чини, онда је то само на 5 минута. Затим човек излази из биоскопске сале и поново доспева у своју стварност. Да, можда уметност може натерати човека да размишља и одлучи да ће постати бољи. Али касније ће он свакако постати оно што је био, ако нема других предуслова за духовни раст. Уметност у човеку буди наивно дете које жели да верује. Али ово дете опет брзо тоне у сан.

Сећам се приче из средњег века. Испред неког саборног храма је стајао жонглер и жонглирао са лоптицама. Питали су га: „Шта радиш?“. Он је одговорио: „Изражавам своје дивљење Мајци Божијој“. Питали су га: „Али зашто бацаш лоптице?“. Жонглер је одговорио: „Ништа друго не умем.“ Жеља уметности да учини нешто да промени свет, подсећа ме на овог жонглера. Она баца лоптице како би привукла људе ка високим или хуманим идејама.