АНЂЕО КОЈИ ЈЕ ЖИВОТОМ ПЛАТИО ЗА СВОЈА КРИЛА НА ЗЕМЉИ: МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА – 128 година од рођења

Цело песништво Марине Цветајеве (1892-1941), једне од највећих руских и светских песника, произашло је из њеног најдубљег трагичног искуства, из исконске дубине само њој доступне и само њој одгонетљиве. Њена патња преточена је у песму, у врхунско песништво којим је осветлила таман и поноран живот.

Цветајева није имала ни претече ни следбенике, како на књижевном тако и на филозофском плану. Максимилијан Волошин једном је рекао:“Марина, теби шкоди твоје обиље. У теби има материјала за десет песника и то изванредних.“

Аутопетички програм ког се све до смрти придржавала гласио је:

„Све је то било. Моје су песме дневник, моја поезија је – поезија властитих имена.“

Сви ћемо проћи. За педесет година, сви ћемо бити у зeмљи. Појавиће се нови ликови под вечитим небом. И имам вољу да свима који још живе довикнем:

Пишите, пишите што више! Учвршћујте сваки трен, сваки гест, сваки уздах! Али не само гест – него и облик руке која га је начинила; не само уздах – него и изрез усана с којих је лако слетео.

Не презирите `оно што је спољашње`! Боја ваших очију једнако је важна као и њихов израз; пресвлака канабета – не мање вежна од речи које су на њему изречене. Записујте што тачније! Нема неважних ствари! Говорите о својој соби: је ли висока ии ниска, колико је у њој прозора и какве су на њима завесе, и има ли ћилим, и какве је боје?

Боја ваших очију и вашег абажура, нож за сечење хартије и шара на тапети, драгуљ на омиљеном прстену – све ће то бити тело ваше у огромном свету напуштене, јадне, јадне душе.“

Марина је рођена 8.октобра  1892. године у Москви у породици универзитетског професoра историје уметности, директора Музеја Румјанцова и оснивача музеја ликовних уметности И. В. Цветајева. Још у детињству, свестрано образована, писала је песме на руском, немачком и француском језику. Књижевност је студирала у Паризу и Лозани. У постоктобарској епохи стварала је и у Совјетском Савезу све до марта 1922. године, када је емигрирала на Запад и придружила се мужу белогардејцу, Сергеју Ефрону, који се касније борио и у шпанском грађанском рату.

До 1939. године живела је у емиграцији у Паризу, Берлину и Прагу. До тог периода штампала је песничку збирку“Врсте“, поему „Царица девојка“ и поетску драму „Крај Казанове.“

У емиграцији штампа још четири књиге песама, седам поетских драма, више есеја и мемоарских и аутобиографских радова

Цветајева је изразита лирска песникиња, али њен тематски распон је веома широк: од најинтимнијих мотива до друштвене и филозофске проблематике. Њена рана поезија(„Вечерњи албум“ 1910, „Чаробни фењер, 1912) исказују динамику мотива и ритмова, са страственим и пркосним, понекад историјски костимираним, лирским женским субјектом који се на тренутке појављује као „дрска крв“.  Њен песнички језик је експресиван, афористичан, звуковно инструментиран на један богати начин, и увек, увек модеран. Каснији периоди њеног стваралаштва одају потребу за монументалношћу и узвишеним стилом(„Ученик“ ,1921).

 

Предео звука

Предео звука свакако остаје најпресуднији и најинтензивнији део песништва Цветајеве. Њено сазвучје је далеко од сваког уљуљкујућег тонског принципа. Напротив, оно је засновано на одступањима, ломовима, прекорачењима – на вишем степену сагласности звука, који се понекад препознаје ван очигледног податка. Високој тензији – то јест сазвучју стиха служи све: ритам и рима, и звук и реч – својим смислом и својом звучном вредношћу.

Првих година у емиграцији Марина је добро прихваћена, али како време пролази емигрантски кругови не прихватају њену модерност. Она је разочарана и почиње да пише песме са просовјетским расположењем, прожете љубављу према домовини. Емиграција је оштро бојкотује и она живи посве сама.

У Совјетски Савез се вратила 1939. године са целом породицом. Сергеја Ефрона убрзо хапсе као и ћерку Аријадну. Цветајева која је увек лебдела у облацима, суочена са суровом свакидашњицом, приморана је да се бори за опстанак своје деце у условима који не личе ни  нашта што је пре знала. Нова совјетска власт доноси декрет о одузимању 100 000 рубаља које је чувала у Државној банци као и одузимањен велике породичне куће. Принуђена је да са две кћери и дадиљом живи у најмањој собици, ложећи паркет да би загрејала децу и себе.  По савету пријатеља даје девојчице у Дечији дом у Кунцеву, с надом да ће бар тамо имати  довољно хране и да неће гладовати. Аља се у дому разболела од дизентерије и Марина је доводи кући и негује.     Сасвим случајно сазнаје да јој је у међувремену друга кћерчица Ирина умрла у Кунцеву.  Марина је ужаснута, мучи је осећај кривице да није довољно бринула о млађој кћери:

“Умрла је без болести,  од исцрпљености. А ја  ни на сахрану нисам отишла. Аља је тог дана имала високу температуру, 40,7 степени и ја нисам једноставно могла.(…) Сину сам била посвећена више него што је то успео да сазна. Дала сам му много више од сопственог живота. Није вредело. Свака битка са судбином унапред је изгубљена.“

Почетком лета 1941.са сином Муром евакуисана је у Јелабугу, градић који се налази у татарској републици.  Та октобарска збивања описала је у делу „Октобар у вагону.“

У једном писму пише:“ Не може ни да се замисли у каквој беди живим. Никаквих средстава за живот.“  У једном једином лонцу кува оскудну храну и откувава веш. По ко зна који пут фарба изношену хаљину, једну једину коју има и коју увече ставља као завесу на прозорчић самотничке избе. Оно што вам је видљиво открије се касно, тако једног

дана  спазим конопац који ми је Пастернак једном приликом дао да њиме повежем свој распали кофер. Једва сам нашла погодно место. Нигде никакаве куке! Свет је пропао. Па у кућама чак више нема ни лустера. А онда сам позвала свог Орфеја да ме прими за руку и отпрати како и приличи.     Он се звао Сергеј Ефрон. Моје име је Марина Цветајева.“

 

    Робија живота- голо лице ужаса

Нико није трпео као Марина“задану меру својих дана таворећи на робији живота“ (како пише Еренбург) и никоме није мање него њој потребна она тричава послератна земаљска слава.“

У потпуности је била предана послу за који је била одабрана вољом Свевишњег:даноноћном непрекидном писању: Ако би престала да пише то би значило суочавање са голим лицем ужаса:сиромаштвом, хладноћом, глађу, понижењима, мржњом, несхватањем, телесним и дуовним патњама, муком најрођенијих. Због тога она пише“у галопу“, не исправљајући леђа, пусивши да је носе замах, страст, горљивост, вежбајући свог унутрашњег гонича робова да јој не допусти домор нити предах. Редовно сваког јутра, без обзира на све, прилази писаћем столу као радник својој машини ( по сведочењу њене кћери Аријадне Ефрон). Потом  се откида и попут мистика лебдеоца усредсређује се на ону митску невидљиву богињу Иштар, која спаја небо и змељу и подземни свет,, и осветљава њихове древне тајне, старе колико и сма свет.

У највећим својим делима успела је да достигне квалитет који је одлучно тражила у уметности других: изузетност, самосталну вредност и непоновљивост.

Строго је раздвајала живот од писања, њен писаћи сто био је најстрожије огледало. Ни од кога није тражила разумевање изван стваралаштва, говорећи: „ Као што грбавац плаћа за своју грбу на  земљи, тако анђео плаћа за своја крила на небу.“

„Покоравам  се нечему што у мени непрекидно али не и равномерно звучи, нечем што ме час упућује, час ми наређује. Када ме упућује- онда спорим, када наређује – повинујем се.“

Оно што наређује то је први, неизменљиви и незаменљиви стих, суштина која се јавља у стиху(најчешће као последњи дистих, за који касније прираста остало.)Оно што упућује – то је версификаторски пут ка стилу. Чујем мелодију, не чујем речи, речи тражим.

Зашто пишем? Пишем зато што не могу да не пишем. На питање о циљу – одговарам о узроку , другог одговора не може бити.“

Целокупно стваралаштво Цветајеве испуњава критеријум напете мере. То је највише што од стварања можемо тражити. И то једино и јесте уметност: нигде лабаво, опуштено, кривудаво, непричвршћено и нестабилно. Цветајева себи не допушта овлашности нити пристаје на ознаку „лепа поезија“ , називајући то „ оценом поетске  неписмености.“

Њена поезија је захтевна, високоорганизована, одбија да буде у служби лењих читаоца, у служби тренутног времена и површног критичарског укуса. Од читаоца тражи будност, брзе рефлексе, простран дух.

И осећај за суштину и форму , истовремено,  јер је недељивост суштине и форме – песник!

Неко је од камена, неко од глине/Ја сребрним сјајем пленим!/Ја сам од издаје, ја сам – Марина,/Ја сам варљива морска пена…“

Песник – Марина! Суштина- Цветајева!
*

Moja песма за Марину

 

ЦВЕТАЈЕВА – ЈЕЛАБУГА

            (За Марину)

Низ прсте капље душом. Време се осипа.

Клизи маглени прамен.Одсвукуд отров просипа.

Марина зачарана. Уклета мајчинска туга.

 

На домаку грла – чвор.Омча. Јелабуга.

Залудно нит по нит везује. Стихом протиње.

Усном рањивом уздах.Крик се пропиње.

 

Туђим кораком ходи. Невидом тоне рубом

Запара резом по кожи. Скривена Јелабугом.

Хартијом. Пером. Јецај – словом.

 

Бездушје зрака северних прекритих оловом.

Куда Реч скрити кад Револуције слуге

Ледени разастру покров- призив Јелабуге.

 

Свирепом пређом сплетене нити туге:

Марина, сестрица моја, под хумком Јелабуге.