AНДАЛУЗИЈСКИ СЛАВУЈ: ФЕДЕРИКО ГАРСИЈА ЛОРКА:121 година од рођења

ИСКРА на Фејсбуку

Федерико Гарсија Лорка, један од највећих песника Шпаније, најпопуларнији и најчитанији светски песник и драмски писац, стрељан је 19.августа 1936.године у селу Визнару у родној Гранади.

Ухапсили су га војници Франкове цивилне гарде тог деветаностоавгустовског дана и без оклеваља тог  истог дана и стрељали, а његово тело бацили у необележени гроб.

Место где је стрељан Лорка налазило се близу Великог извора(Fuentas Grande)који је у народу био познат под именом Извор суза.

Један од тадашњих дежурних гробара који је  сахрањивао стрељане, по имену Пако,испричао је о том страшном чину:

“Лежали су покрај пута њих тројица. Лорку сам познао са слика. Имао је на себи лептир машну, знате ону широку што носе уметници. Поред њега лежао је учитељ без ноге. И тореадор којег сам такође знао. Сахранили смо их сву тројицу у плиткој раци, једног преко другог.“

У Шпанији  песник и народ патили су истом патњом.

Једна спора сенка прелазила је преко њихових глава, непрестано замрачујући својом тежином најузвишеније поузданости. Није чудно, у тој заједничкој силини болова, да када су снаге које значе сталну доминацију и ропство народа немилосрдни јуришале против онога што је сама нада једне нације спремне више но икада да оствари судбину која јој припада, није чудно да те снаге налазе песнике на страни народа.

Шпанске новине маја 1936.године пишу да је песник Федерико  Гарсија Лорка подржао предлог свог пријатеља песника Антонија Маћада(1875-1939) и потписао антифашистички манифест.  Тај потпис који му фалангисти неће опростити , не само да је покренуо замајац смрти, већ га је и убрзао.

После стрељања влада генерала Франка уништила је и сва његова дела, забранила да се његово име спомиње како би у целој Шпанији заувек избрисали сећање на једног од највећих песника и драматичара које је ова земља имала.

Федерико Гарсија Лорка рођен је 15. јуна 1898.године у Фуентевакеросу, селу крај Гранаде у богатој земљопоседничкој породици.  Средњу школу завршио је у Гранади, а затим уписује студије филозофије, књижевности и права на гранадском универзитету. Право је дипломирао 1923.године, али од 1919.до 1928.студира у Мадриду. Дружи се с најистакнутијим представнцима старије и своје песничке генерације.  Први драмски текст који је написао „Лептирове чаролије“ изведен је у Мадриду 1921.године. Исте те године с композитором Мануелом де Фала, својим учитељем музике,  организује у Гранади изложбу посвећену „дубоком певу“, чувеном андалузијском фолклору.

У Барселони 1927.године отвара самосталну изложбу слика; а те исте године активно учествује у прослави тристагодишњице смрти Дон Луиса де Гонгоре. Уређује и два броја авангардне ревије   Gallo(колико их је и изашло) која је излазила такође у Гранади.

Годину дана, (од 1929.до 1930.) проводи у Њујорку, и, при повратку свраћа на Кубу. Ради на једном, касније изгубљеном надреалистичком филму. Две године касније, 1932. Оснива уз помоћ тадашње републиканске владе, студентско путујуће позориште La Barraca, којим управља заједно с пријатељем Едуардом Угартеом . Углавном изводе  дела шпанских класика(Лопе де Вега, Сервантес,Калдерон дела Барка) и обилазе најзабитије делове Шпаније.

1933.године одлази у Јужну Америку(Аргентину, Уругвај и Бразил) где доживљава огроман успех као песник, предавач, драматичар и редитељ.

Међу његовим бројним пријатељима су песници Хименес, Рафаело Алберти,  сликар Салвадор Дали, редитељ Луис Буњуел..

  1. августа 1936.године пошто је пријатељима прочитао своју најновију драму“Дом  Бернарде Албе“ одгађа на неко време раније планирано путовање у Северну Америку и Мексико, где је био позван.

Пун планова али и црних слутњи, одлази у Гранаду.

Само дан касније 17. августа избија грађански рат.

Након два дана у само свитање. „Убили су Федерика када/када сунца сину зрака./Не смеде га погледати/тад ниједан од џелата/Затворише очи зборећ:/Не помого Бог ти сада!/Мртав паде Федерико/- крв на челу, на груд`ма рана – /…И Гранада злочин виде,/његова Гранада јадна!

Песму „Злочин беше у Гранади“ убијеном Лорки посветио је његов пријатељ Антонио Маћадо.  

Сазнавши да је Лорка ухапшен његов пријатељ композитор Мануел де Фала одлази у месни штаб фалангиста, лута од једних врата до других, од једног чиновника до другог, у покушају да га ослободи говрећи да је Лорка само песник и да није учинио никакв прекршај, но само после прве реченице, дежурни командант рећи ће му да је Лорка убијен.

Огањ у рукама

Млади Федерико почиње да пише песме у петнаестој години и да ослушкује ритмове и мелодије матичног тла, осећајући силину и интензитет јарких прелива и смењивање јутарње светлости и залазеће таме пределима Андалузије. Истовремено је и цртао и ти његови цртежи показују исто оно што и његова поезија:раскошан таленат.

Објавио је збирке песама: Књига песама(1921), Песме о канте хонду(1921), Прве песме(1922), Цигански романсеро(1928), Песме у Њујорку(1931), Плач за Санчес Мехијом(1935,у спомен на свог пријатеља торера ) и Тамаритски диван(1936). Драме:“Дон Кристобалово мало позориште“/(1928), „Чудесна обућарка(1930), Љубав дон Перлипина и Белисе у њиховом врту(1930); „Дона Росита неудата“(1935); “Марија Пинеда“(192.

Врхунац његовог стваралаштва представља “ Крвава свадба“(Bodas de sangre“)(1933), „Јерма“(1934), и „Дом Бернарде Албе“(1936).

Међутим, његова најбоља књига која му је донела светску славу је „Цигански романсеро“(Romancero gitano). У тој збирци дао је синтезу шпанских лирских инспирација(дух народне лирске поезије којом се некад напајао Лопе де Вега, и блиставу раскош Гонгорина језика). У спомен на свог пријатеља торера пише тужаљку „Плач за Санчез Мехијом(Llanto por Ignacio Sanchez Mejias)(1935). У збирци „Песме у Њујорку“ налази се и ода посвећена Волту Витмену.

Енглески критичар Сесил Баура у надахнутом есеју о Лоркином „Циганском романсеру“  укњизи „Наслеђе симболизма“ пише:

„Лоркино занимање за свирепи и примитивни цигнски живот навело га је да 1928.године објави „Цигански романсеро“; њиме је постигао успех коме није било премца у поезији његова времена. То је било ремек – дело.(…)“Романсеро“ је много више него драматичан:он је чиста поезија. Свакој фази својих циганских живота Лорка даје изобилна богатства своје саосећајности и осећајности и тка својевизуелне маштарије у оквиру њихових живота и смрти.“

Објављена су му многобројна сабрана дела у целом свету.У шпанску поезију свога времена, унео је нови модерни израз истинског лиризма. „Андалузијски славуј“ складно је спојио модернизам са традицијом. Велики је његов утицај на песнике широм света.  

Лорка у усменој изјави песнику Герарду Диегу:

„Али шта да кажем о поезији?Ту је:погледај.Имам огањ у рукама. Осећам га и баратaм њиме савршено, али не могу да о њему говорим а да не упаднем у литературу. Разумеm све поетике;могао бих о њима говорити када не бих сваких пет минута мењао мишљење. Не знам. Можда ће ми се једног дана веома свиђати рђава поезија, као што ми се данас свиђа(као што ми се не свиђа), лудо свиђа, рђава музика. Запалио бих Партенон ноћу да га сутра изјутра почнем наново зидати и да га никад не дозидам.

У својим сам предавањима каткад говорио о поезији, али једина ствар о којој не могу да говорим то је моја поезија. Не зато што нисам свестан онога што радим. Напротив, ако је истина да сам песник по милости божјој – или вражјој, истина је и да сам песник захваљујући техници и напору, и што хоћу да сасвим спознам шта је песма.“

Лорка, највећи и суштински песник Андалузије у чијој песми је прокључала сједињена природа Маура и Цигана, изразио је природу луталица кроз сопствени дах, изразио је и љубав и страх и бојазан и неизвесност и ужас…пред опасностима, али и опседнутост свесмртним присутвом:“Њихови су коњи црни./Потковица црн је метал./Мрље воска и мастила/сијају им са плаштева./Лобање им од олова/па ниједан суза нема…(„Романса шпанске жандармерије“.)

Његова надреалистичка поезија настаје у истим годинама када у Еропи пишу Мајаковски и Рилке, Пол Валери и Томас Стерн Елиот  и Аполинер, песници који су својим делом дали печат надреалистичком покрету.

Но свака Лоркина песма припада чистој поезији, непатвореним страственим облицима, расцепу и помереним гледиштима и вредностима после велике светске кланице какав је био Први светски рат, али и страху од нарастајућег фашизма у његовој Шпанији. Судбином Цигана луталица изрекао је и судбину песничког (властитог)немира и тежњу за недохваним даљинама и звезданим висинама, које је он успео да досегне и да се нађе у њиховој незалазној светлости, светлости врховне поезије и опчињавајућој светлости луне.

КРИК

Елипса крика

од брда до брда

иде.

 

Од маслина

пружиће се дуга црна

кроз ноћ плаву.

 

Јао!

Ко под гудалом виоле

од крика су затрептале

жице ветра.

Јао!

(Уљанице свет помаља

зз пећина.)

 

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.