Алексис Трудо: Разумем зашто се Срби љуте

Подела између комуниста и ројалиста била је толико јака да је блокирала многе иницијативе помоћи Србији током 90-их. Када сам 1993. године у Француској покренуо бесплатан часопис, суочио сам се са противљењем

Потпуно разумем незадовољство, а понекад и непријатељске реакције Срба када се поведе реч о пријатељству између Француске и Србије, али чињеница је да су се односи између наше две земље већ неко време знатно побољшали, каже Алексис Труд, професор историје и геополитике на Универзитету у Версају и водећи стручњак за историјат међудржавних и културних односа Француске и Србије, аутор књиге „Француска и Србија: Векови пријатељства”.

У овом луксузном и двојезичном издању Завода за проучавање културног развитка, Труд анализира односе двеју земаља од средњег века до времена Де Гола и Митерана и отвара до сада занемарена питања о периоду Другог светског рата, односу Тито – Де Гол – Дража Михаиловић, раздобљу после 1945. године. Тврди да сада постоји врло јак ревизионизам веза Србије и Француске и да је то један од разлога за настанак ове књиге.

Књига врви од драгоцених информација, али ни у њој се не помињу деведесете године када је, по многима, пала сенка на вековно пријатељство Срба и Француза.

Зашто се избегава званична анализа српско-француских односа деведесетих година? Ни ви нисте ишли даље од периода Митерана, али свесни сте да прећуткивање тог периода увек изазива лавину негативних коментара?
— Наравно, довољно је сетити се бомбардовања 1999, као и жестоке медијске кампање против Срба тих година, па све то разумети. Сећам се систематског антисрпског става у Француској који су заступали интелектуалци као што су Бернар Анри Леви, Ален Финкелкрот или Паскал Брикнер. Најзад, знамо и тужне податке o боравку господина Кушнера на Косову и Метохији на месту шефа цивилне мисије УН – нестанци, киднаповање и трговина органима. Али у новије време званична Француска и друге земље Србију сматрају „тачком стабилности” на Балкану, која игра улогу коју је Пијемонт имао у 19. веку.

Период деведесетих година, међутим, многи сматрају мрљом у француско-српским односима.
— Деведесете су биле тешке за српски народ у целом региону. Ембарго је уништио економију, 1995. године  више од 235.000 Срба морало је да напусти територију Хрватске и Босне и Херцеговине, а од 102.000 мртвих више од трећине били су Срби. Али и у Француској су деведесете биле страшне за припаднике дијаспоре и за просрбе. Сећам се кампање са плакатима на улицама Париза где је Милошевић упоређиван са Хитлером, али поред Сороса и „Лекара без граница”, томе је помогао и део дијаспоре супротстављајући се Милошевићу. Заправо је подела између комуниста и ројалиста била толико јака да је блокирала многе иницијативе. Када сам 1993. године са пријатељем створио први бесплатан часопис, по узору на оно што ће касније постати „Метро”, са чланцима на оба језика, француском и српском, суочио сам се са противљењем тој идеји и примедбама типа „ко стоји иза тога?”.

Када су односи између Француске и Србије почели поново да се граде после деведесетих?
— Још је Арлем Дезир почетком 2010-их, када је био повереник за европске интеграције, покренуо приближавање Француске и Србије, после 20 година готово тоталног остракизма са Шираком или Саркозијем. Када је 2016. године господин Мондолони именован за новог амбасадора Француске у Београду, рекао ми је: „Били смо одсутни из Србије 20 година; треба да надокнадимо изгубљено време!”. Садашњи председник Емануел Макрон био је искрен када је долазио у Београд да изрази наклоност према Србији, али не смемо заборавити да је годину дана раније у Паризу током церемоније примирја, његово потпуно непознавање локалне историје и такође његова жеља да преокрене вредности у својој постмодерној визији међународних односа, навело француску протоколарну службу да председника Србије стави у трећи ранг, док су представници непријатељских земаља, попут Турске, па чак и земаља које нису постојале у то време, попут Косова, седели поред њега у првом реду! Упркос томе, Србија у Француској има много пријатеља, међу којима су адмирал Лакај, пуковник Жак Огар, унука Франшеа д’Епереа, новинар „Фигароа” Жан Кристоф Буисон. Пријатељи су такође и неки политичари: Тјери Маријани, Марин ле Пен или Жили Лешанте.

Колико дуго сте припремали ову књигу и шта су вам били најдрагоценији извори?
— Ова књига о 800 година пријатељства Француске и Србије плод је више од 20 година истраживања. Током студија деведесетих, већ сам проучавао Солунски фронт за дипломски рад, а највеће задовољство током последњих двадесет година било је одржавање неколико конференција на тему историјског пријатељства између Француске и Србије, како академској, тако и широј публици, у неколико градова Француске. Миле Бјелајац и Александра Колаковић били су ми драгоцени сарадници за ову књигу. Све сам то могао да урадим захваљујући помоћи Архива Србије, Народне библиотеке Србије, али и Историјске службе војске и Министарства спољних послова. Такође сам имао приступ и различитим породичним успоменама.

У књизи цитирате француског председника Митерана који је рекао Бернару Анрију Левију: „Док сам ја жив, чујете ли, Француска никада неће заратити са Србијом”. Многи овде сматрају да је он последњи велики француски пријатељ Србије. 
— Да, желео сам да завршим ову причу о Србима и Французима са оптимистичном нотом а ко је бољи за такво финале од Франсоа Митерана који је целог живота одржавао исту линију лојалности према Србима. То се објашњава пријатељствима која је стекао са неколико српских родољуба током Другог светског рата и неговао их до краја. Цитирану реченицу изрекао је у изузетно тешком периоду за Србе, кад су друге западне земље већ стале на страну муслимана на које се гледало као на потлачен народ. Али да би Срби данас разумели западни менталитет, испричаћу вам своје сведочење из тих година. Бернар Анри Леви био је у то време на челу свих кампања против Срба. У малом биоскопу у Латинској четврти у Паризу организовао је дебатно вече поводом његовог филма „Босна”, иначе правог  пропагандног пробошњачког филма. После пројекције филма, питао сам га: „Зашто сте као интелектуалац ​​тако снажно стали на страну муслимана који су вас чак и финансијски помогли у продукцији филма који велича војне заслуге босанске војске, што је ретко за интелектуалца?.” Избегао је одговор речима: „Али ја сам био иницијатор петиције 1991. за мир у Југославији”. Моје изненађење је тим било веће када је након дебате, док сам разговарао са пријатељима испред биоскопа, рекао: „Момци, тамо сам снимио филм у одбрану Изетбеговића, јер имам приступ војној архиви у Сарајеву, али ако Милошевић то жели, могу да снимим и филм за њега”. Разумете да је Бернар Анри Леви тип интелектуалца спреман да се прода, додуше по високој цени.

На крају књиге дајете кратак преглед познатих Срба у Француској и обрнуто. Сарађујете ли са њима?
— Имао сам срећу да у Француској упознам личности српског интелектуалног и политичког света. Покојни Душан Батаковић, историчар и амбасадор, пратио ме је у истраживању, а велики познавалац муслиманског света Дарко Танасковић био је велика подршка у нашој заједничкој борби за српско Косово. Такође сам имао прилику да видим Емира Кустурицу у неколико наврата у Нормандији и Паризу на незаборавним приватним забавама. У пријатељским односима сам са Жаном Кристофом Буисоном, који је написао биографију Драже Михајловића и „Романа о Београду”, а који ме тренутно подржава у писању књиге каква још не постоји у Француској и која ће попунити празнину – „Историја Србије”. Блиски односи Са Арноом Гујоном и пуковником Огаром довели су до тога да ћемо 2021. отворити информативну страницу о Балкану која ће дати нашу визију геополитичких питања, али такође представити Французима географију и културу овог региона, још недовољно познату на Западу.

Коме су звонила звона
— Овде се често, чак и међу историчарима, потеже погрешна представа да су звона у француским црквама звонила у част победе хришћана у боју на Косову. Алексис Труд се, пак, позива на историчара Михаила Динића по чијим истраживањима се то одиграло не због битке на Косову него због битке на Ровинама, 1395. године, коју је са хришћанске стране предводио влашки војвода Мирча Старији. Заблуда је настала у 19. веку, управо у време када је дошло до великог приближавања наше две културе.

 

Аутор Гордана Поповић

 

Насловна фотографија: Балкан инфо/Јутјуб

 

Извор Политика, 26. децембар 2020.