Александар Мирковић: Књиге Жарка Видовића – приручници за очување здраве душе

После читања књига Жарка Видовића разумећемо Литургију онолико колико се разумом она може схватити. То ће, можда, неке навести да оду у Цркву, присуствују Литургији и да је доживе

Поводом изласка из штампе књиге Жарка Видовића ЛОГОС – ЛИТУРГИЈСКА СВЕСТ ПРАВОСЛАВЉА, разговарали смо са уредником и саиздавачем Александром Мирковићем, преводиоцем и песником из Новог Сада.
Редакција Благодарја

Опстају и опстаће само они народи у чијој је души Бог, чија је душа храм

Уредник сте и коиздавач књиге Логос – литургијска свест православља Жарка Видовића. О каквој се књизи ради?

Александар Мирковић: Књигу Логос – литургијска свест Православља издали су УГ „Еуфонија” и УГ „Сродство по избору”, као саиздавачи, и она се први пут појављује пред читаоцима у целовитој верзији. Највећа заслуга за ово свакако припада Дарку Стефановићу који је текст – првобитно објављен у Теолошким погледима 1983. године, преправљан без сагласности Жарка Видовића – средио, унео Видовићеве исправке, а затим додао и други, до сада необјављиван део рукописа. Тако је настала ова књига. Дарко Стефановић је последњих пет година Видовићевог живота био његов близак сарадник и помоћник и најбоље је упућен у жеље и намере Жарка Видовића везане за велики број необјављених радова. После Видовићеве смрти Дарко Стефановић се бавио приређивањем рукописа за штампу и, заједно са још неким пријатељима и следбеницима Жарка Видовића (немам њихову дозволу па им имена нећу помињати), најзаслужнији је за oчување и поступно објављивање велике заоставштине. Тек када сва Видовићева дела буду штампана схватићемо величину и значај његове мисли. За сада то зна мањи број људи који су имали срећу да прочитају дела у рукопису као његови пријатељи или пријатељи његових пријатеља.

У последње време чешће се организују скупови посвећени животу и делу Жарка Видовића, чини се да је све више присутан у размишљањима наших интелектуалаца, све више се на њега позивају, цитирају па верујем да ће у наредним деценијама, а после објављивања заосталих рукописа, добити место које је заслужио.

Како есеји сакупљени у овој књизи о мистерији, философији, осећању, теизму, магији, слободи, идентитету, литургији, греху итд. могу помоћи читаоцима и да ли је потребно неко предзнање или упућеност у ове теме да би се есеји разумели?

Александар Мирковић: Живимо доба Зла, ратно доба. Као и сваки и овај рат jе, површно гледано, рат за територије, новац, моћ… Али, дубљи поглед открива да се води велика битка за вредности које дефинишу човека; Жарко Видовић пише:

„Та конститутивна вредност је свесно или несвесно присутна представа о томе шта човек јесте и какав треба да буде, каква је природа човекова. И свака цивилизација има своју представу о човеку. Из те представе изведене су све установе цивилизације.” Према томе, са једне стране имамо, западни систем вредности изражен кроз идеологију која представља мешавину џендеризма, трансхуманизма и русофобије, која жели да избрише сваки људски идентитет, чак, противно основама здравог разума – и онај биолошки и човека сведе на глину, ресурс, поништи га као духовно биће, уклони из његове душе Лучу, уништи породицу и сваку заједницу засновану на Љубави, а са друге стране је Исток, предвођен православном Русијом (Кина није идејни и морални предводник Истока) која је недавно и законски дефинисала свој вредносни систем Указом 809 Председника РФ у коме се традиционалне вредности одређују као морални оријентири који формирају поглед на свет руских грађана. У Указу 809 наведено је које су то традиционалне вредности: живот, достојанство, људска права и слободе, патриотизам, служење Отаџбини и одговорност за њену судбину, затим, ВИСОКИ МОРАЛНИ ИДЕАЛИ, СНАЖНА ПОРОДИЦА, СТВАРАЛАЧКИ РАД, ПРИОРИТЕТ ДУХОВНОГ НАД МАТЕРИЈАЛНИМ, а такође и: милосрђе, правда, узајамна помоћ, поштовање, ИСТОРИЈСКО СЕЋАЊЕ И НАСЛЕЂЕ ГЕНЕРАЦИЈА итд. Руска душа, обликована Православљем, и у законском акту, наравно, православно размишља. А на још дубљем нивоу, јер „пролог је увек на небу”, видимо продор сила поднебесја, као и код сваког рата и револуције; Зло је показало своје лице, кренуло у богоборство.

У оваквој ситуацији књиге Жарка Видовића представљају заправо приручнике за очување здраве душе. Јер, учи нас Видовић, нема свести без свести о Злу. А ко нема свест о Злу, пише даље, нема потребу за спасењем, не осећа потребу за Христом. Неколико деценија пре почетка овог, Трећег светског рата, Жарко Видовић је поставио дијагнозу Западној култури:

„Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума”.

Када знамо ове далековиде речи Видовића неће нас изненадити појава трансхуманизма, чији представници дубоко презирући људе изјављују ‒ рецимо надалеко познати Јувал Харари, чије се књиге здушно рекламирају и код нас ‒ „Људи су сада животиње које се могу хаковати. Идеја да људи имају душу или дух, да имају слободну вољу и да нико не зна шта се дешава у мени – тако да шта год ја изаберем, на изборима или у супермаркету моја је слободна воља? Са тим је готово!” Још Харари ламентира над судбином човека: „Мислим да ће можда највеће питање у економији и политици наредних деценија бити шта радити са свим тим бескорисним људима? Проблем је више у досади и како ће пронаћи неки смисао живота, када су у суштини безвредни? Моја најбоља тренутна претпоставка је комбинација дроге и компјутерских игрица…” Наравно, поред ових безвредних, беспотребних људи постоје и надљуди настали техничким усавршавањем човека помоћу нано-технологија, генетике, информатике итд. Трансхуманисти верују да ће они бити ти „суперинтелигентни” постљуди, а људи, овакви какви их данас знамо, представљаће „шимпанзе будућности”.

Идолопоклонички однос према разуму, култ мишљења, у коме је „мислити исто што и бити”, то јест, „мишљење (и говор и језик) исто (су) што и битије” представља суштину метафизике и њен основни проблем – поистовећивање мишљења са постојањем. А мишљењу су доступне само информације, односно представе које је човек стекао чулима а које чува као искуство (сећање). На тај начин, каже Жарко Видовић, човек може да мисли само о ономе о чему је већ стекао представе, односно човек мисли само о примљеним, сачуваним, искуствено усаглашеним информацијама. „У данашњем Свету технике, у свету моћних механизама информација… метафизичка формула ‚бити = мислити‘ уступила је место формули: бити је исто што и бити информисан! Бити моћан значи: владати механизмом информација а тиме владати и над самом нашом моћи мишљења”. И ако су цивилизацију Запада водили интелектуалци-метафизичари, цивилизацију Света технике воде господари „механизма информација”; њихов култ није разум него информација која се остварује у Свету технике, пише Жарко Видовић. Срби су на својој кожи више пута осетили шта значи бити на овај начин „информисан”. „Механизам информација” утрпава и данас у српске главе представе о некаквим победама, па после сваког пораза славимо „победу” на Косову, а Косово је све даље и даље од нас; као што већина народа, тек сада, двадесет година после окупације, схвата, помало, стидљиво, да смо окупирани од наших западних непријатеља.

Књиге Жарка Видовића у тешким временима која долазе, тешким пре свега за Србе, имаће непроцењив значај. Нисмо први пут у ропству, нисмо први пут зашли у ћорсокак своје историје. А Историја је, каже Видовић, „живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти!” И зато, да би поново изашли на главни пут своје историје морамо да се вратимо до оне тачке са које смо скренули на погрешан пут, каже Видовић и додаје:

„Као што се дешава и у обнови вере, да морамо да се враћамо Св. оцима Цркве, тако и у обнови нације морамо да се враћамо Оцима и духовним зачетницима нације”. А српску нацију је „родио Свети Сава”. Дакле, за разлику од европских нација које су, пре свега, интересне заједнице, српска нација је духовна заједница коју ствара Црква. Жарко Видовић објашњава да се то најбоље може уочити после пада Смедерева када српска држава престаје да постоји а Срби живе расути у три царства (турском, хабзбуршком, млетачком) и тек тада Српска православна црква „… под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до Дунава и преко Дунава до Темишвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса — који и јесте Сабрање, у Царству Небеском”.

Укратко, Жарко Видовић нам објашњава шта се дешава када човек заборави ко је, одакле долази, затим упозорава где ће нас тај заборав одвести, и, на крају, даје прецизно упутство како да се вратимо на „главни пут своје историје” – Заветни пут:

„Опстају и опстаће у историји – чак ако и немају своју државу и војну заштиту (војске, границе, полиције, царина, валуте, закона) – опстају само они народи који у својој души носе благослов, благодат осећања смисла свог опстанка и опстанка свог потомства… у којих је све вредно по томе смислу, чак и деца која су смисао полног живота! Опстају и опстаће само они у чијој души је Бог, они чији је храм у њиховој души! А душа постаје храм благословом, као благодат. Благодат се збива у души која вредност не види у самом свету и животу, него у вишем, тајном смислу живота и света!”

Само оно што је свевремено може бити савремено – према томе књиге Жарка Видовића не само да могу да помогну, него су нам неопходне. Ово и остала његова дела, протеком времена добијаће на значају, боље речено, заузеће своје право место српској и православној мисли.

У есеју Логос и литургија Видовић пише: „Са хришћанством је човеку откривено да је највиша тајна и смисао вере у Литургији. У њој је садржано и откривено све, па и Откровење о Греху (Паду). Хришћанство, посебно Православље, јест Литургизам, а не библизам. И Библија је света Литургијом: она је схватљива само уколико схватимо ЛИТУРГИЈСКИ завет Библије. Зато Христос и јест средишња Личност и појава Библије. Јер битно у појави Христа и у Откровењу које је Он собом донео људима је ЛИТУРГИЈА. Христос је Спаситељ зато што је Христос Свемогући Литург. А то значи: Свештеник у обреду у којем је Он и Жртва, и Свештеник, и Жртвоприноситељ, и Онај којем се жртва приноси! Логос човека, вере и Бога је скривен и (трансценденцијом!) откривен – у Литургији!”

Да ли ови есеји мотивишу на чешће „практиковање” литургије и да ли дају неопходна појашњења која нам могу додатно помоћи у бољем „осећају” литургије?

Александар Мирковић: Цитат који си навео указује на изузетну важност Литургије. Ипак, тему бих мало проширио јер је потребно разумети и велики значај преображености и трансценденције за Видовића, који су такође веома битни и за разумевање Литургије. За Жарка Видовића трансценденција је „једино – и једино судбоносно – питање философије”, јер, сматра он, још од Аристотела философија је сведена на метафизику која се бави питањем бића („шта је биће”) међутим, важније је питање како је могуће превазилажење бића и битија – трансценденција („која није ни мишљење ни моћ мишљења”) – као смисао философије.

У жељи да укаже на појаве надсветовности, превазилажења битија, Жарко Видовић наводи синониме за трансценденцију:

„превазилажење, излажење из своје световне границе, излаз из егзистенције отварање егзистенције, проницање у другог или друго, уздизање, духовност (највиша ипостас), постовећење, Логосност, Словесност, ословљеност, сабраност (све три ипостаси у духу), христоликост, доживљај, уметност, мистерија, слављење битија (суштина суштих), Докса, ЛИТУРГИЈА, надвременост, надсветовност, надисторија, Вечност, осећање (и то осећање славе, а не страст која је осећање лишености), осећање смисла и пуноће битија (тј. осећање осмишљености), поунутрење, присност…”

А суштина трансценденције је поистовећивање, али не са оним што непосредно доживљавамо, пише Видовић, него са Логосом „кроз Кога је постало све што је постало”. На тај начин везу са другим човеком ‒ човек остварује тако што постаје христолик („поистовећен са Логосом”), па из те христоликости може да разуме другог човека онако како га је разумео и разуме сам Логос, да погледа другог човека очима Бога.

„Трансценденцијом можемо сматрати само доживљај, осећање, уметност, веру, мистерију, доксу, док би духовно искуство било само (и тек) сећање на трансцендецију”, пише он.

Из овога, даље, Видовић описује карактеристике трансценденције: да је она увек „вертикална”, уздизање, а не „хоризонтална”, јер се тек из тог искуства уздизања касније остварује веза која изгледа „хоризонтална”; да је трансценденција увек унутрашње, а не спољашње збивање и да се човек уздиже не „летом душе у висине” већ понирањем у сопствену скривену и тајну унутрашњу дубину; да је то уздизање, та “вертикала” „мистерија, литургијски догађај, осећање славе, слављење битија, човеково преображење, уздизање човека у његову највишу ипостасу (духовност, вечну, тј независну о времену, неусловљену временом, искуством): све то можемо сматрати синонимима речи „трансценденција”; и важно је нагласити да се превазилажење, поистовећивање догађа у осећању славе а „не у знању, не искуством и не у искуству”. Самим тим не у времену већ у надвремену, у Вечности, говори нам Жарко Видовић. Трансценденција је слављење битија, као кад Иван В. Лалић у Четири канона пева:

Славити, али без оправдања, и без сумње
У достојанственост своју да славиш; славити несразмер
Између пера из крила врапца и крила анђела
И љубав у тај несразмер уграђену; славити зјап
Међу стварима, затрпавати га светлошћу душе
Која је позајмљена, као месечева;

А да слави постојање без жеље да мења његову суштину, да буде чувар битија, пастир његов, може само човек који сагледава створени свет из своје преображености. Преображеност, тачније сећање на преображеност је, по Жарку Видовићу, основа човекове личности и његовог постојања. Дајући примере из Његошеве Луча микрокозма: „луча свијетла”, „зрака огња бесамртног”, „искра у смртну прашину”, „луча тамом обузета”, „искра божанствена”… Видовић каже: „а стално је реч о оној преображености човека (његове душе, његовог искуства, његових опажаја) која је истовремена са појавом Небеског Царства и гледањем тога Царства”.

У том силаску Небеског Царства на човека, јер, ради човека силази Бог, „ силаску који је истоветан са духовним уздизањем човека ‒ састоји се Литургија као мистерија”, пише Видовић и додаје:

„Јер Литургија је то Небеско царство у којем личност и достојанство човека постају независни од „земаљског царства”, тј. од времена и конкретних световних услова. Небеско царство је онај свет у којем се човекова личност јавља – не као нешто отуђено и заборављено и понижено, него – као одраз Лика Божијег, као одсјај рајске (Небеске) СЛАВЕ. Кад се човек онда сети те атмосфере Литургије, Небеског царства, „Он се сјећа прве своје СЛАВЕ” (ЛМ, П, 11…) тј. славе као нечег суштинског и првобитног у човеку”. Литургија је „унутрашње, тајно збивање” у човековој души у којој Литургију служи Небески Првосвештеник Христос, „а Литургија којој у храму присуствујемо и коју, заједно са нама, служи наш парох свештеник је – икона те Тајне Божанске Христове Литургије у човеку”, каже Жарко Видовић.

Међутим, то „осећање Бога” може бити истинито и лажно, мистеријско и магијско, и мислим да је ово једна од најзначајнијих ствари на коју нас Жарко Видовић упозорава. Наиме и мистеријски (у хришћанству литургијски) и магијски доживљај су „ДУХ, тј. тајна („маштовна”) преображеност суштог (односно човекове индивидуе) у нешто што оно само собом и по себи није”, али у магијској преображености човек има осећање нестајања, разлагања, утапања у ширу „целину”, „као када бисмо битије приписивали самој шуми, а ниједном дрвету у шуми, те када би, уместо своје суштине, свако дрво имало само своју укљученост у шуму, а не своје посебно сушто као издвојеност постојећег (суштог) дрвета у шуми”, сликовито нам објашњава Видовић. У таквом стању, човек има осећање као да је у материци, да му је топло, пријатно и нема потребу за свешћу и самосвешћу; доживљава да људи у својој посебности не постоје, да не постоји ни он сам. Дакле, та стопљеност настаје негацијом јединствености и посебности сваког човека кога је Бог створио, управо негацијом Божијег стварања. А са друге стране у мистеријском искуству човек нема осећање да нестаје, већ је свестан себе, своје суштине, постојања као сопственог постојања и при томе не осећа страх због своје „издвојености у усамљеност постојања, без ослонца у било чему сем у себи самом”. У тој мистеријској преображености, пише Видовић, „сушто себе превазилази и у тој превазиђености (вери) осећа своју суштину као своју СЛАВУ, као свој СЈАЈ, као своју (и сваког суштог) изузетну ЛЕПОТУ која ничим не може више бити угрожена. У тој мистеријској преображености, лепота околног света се јавља тако што сушто (мистеријски преображено) зрачи попут Таворске светлости, љубављу, на све око себе, и тако све око себе чини лепим, сјајним, озареним”.

Смисао мистеријског доживљаја није стицање никакве натприродне моћи, већ уздизање човека до оних висина после којих, када се „спусти” у свет може да уочи Зло и да му се супротстави, и то је, сматра Видовић један од доказа аутентичности мистеријског доживљаја. За разлику од магијског који, у крајњој линији, негацијом индивидулности, посебности и изузетности сваког створеног човека, осећањем утопљености у „једно и све”, онемогућава човека да пронађе свој прави идентитет, да постане свестан света и себе у свету, да види Зло, да преузме одговорност за свој живот, брани достојанство човека; то је, каже Видовић, „избегавање зрелости”.

Дакле, после читања ове као и осталих књига Жарка Видовића, разумећемо Литургију онолико колико се разумом она може схватити. Но, то ће, можда, неке навести да оду у Цркву и присуствују Литургији, доживеће је. Тај Доживљај и касније сећање на Њега, трајно мења човеков дотадашњи живот.

Заправо књиге Жарка Видовића припадају оном типу књига којима је пре место у рукама изгнаника, робијаша, војника у рову, тешког болесника, одбаченог од света, усамљеника, маргиналца…него научника, интелектуалаца… дакле, у рукама оних људи који се под тешким животним околностима преображавају, као што се преобразио разбојник на крсту. Они ће најбоље разумети Жарка Видовића.

Видовић је на више места говорио и писао како је литургија највећи ауторитет у хришћанству и од најранијих дана био против сваког клерикализма?

Александар Мирковић: Да, био је противник клерикализма. Једна његова мисао то најбоље осликава: „ВЕРА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ. КОМЕ? ХРИСТУ ЈЕДИНО!” Жарко Видовић објашњава да је Литургија дијалог верника и свештеника пред Богом, Он је судија тог дијалога а присуство Духа Светог чини дијалог непоновљивим и светим.

„Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши”, каже он. Нажалост, под утицајима католичким и исламским, верска заједница се полако претвара у ауторитарну „па се вера потврђује послушношћу према чиновима”.

Криза духовности у српском народу почиње, сматра Жарко Видовић, заменом литургизма клекрикализмом.

„Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа”. Тај дијалог који почиње на Литургији пред Богом мора да се настави и после Литургије у парохијском дому „јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем — нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице”. Само се кроз дијалог открива личност у нама. А без личности нема црквености. Потребно је, дакле, осећање духовне заједнице, то је црквеност, а не послушност. „Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! …Духовни отац је само Бог.” У књизи о славјанофилима Жарко Видовић, пишући о учењу Алексеја Хомјакова, каже да црква није ни организација ни хијерархија, већ „повезаност људи љубављу и истином (истином о вери, о Христу)”. Даље, објашњавајући идеје Хомјакова каже: „Чланови Цркве нису потчињени хијерархији никаквом обавезом, они имају пуну слободу не само научног истраживања, философског мишљења, уметничког стварања, него и пуну слободу критике према црквеној (и, наравно, државној) хијерархији, а да тиме никако не могу бити осумњичени како тобоже вређају државу, Цркву или Бога, јер се, прво, Црква не тиче државе, друго, Црква није хијерархија, а Бог није отеловљен у црквеној хијерархији, него само у заједници људи спојених божанском љубављу једних према другима”.

Овакво разумевање односа у Цркви Жарка Видовића (и Алексеја Хомјакова) сасвим је у складу са Посланицом Источних патријарха из 1848. и ставом да Цркву чува сав народ божји, дакле, свако од нас, православних, одговоран је за очување вере. То не значи да је, као у протестантизму, нагласак на личности, да је човек сам пред Богом; Православље потврђује и личност човекову и заједницу насталу из личности „јер читаво оно збивање које називамо Црквом (Црква није хијерархија или организација, него збивање) – јест збивање у човеку, у његовом духу. Ту основу Цркве – тј. човекову личност као место збивања које је Црква – створио је сам Бог” и „у том јединству, на основу збивања у духу саме личности, састоји се православна саборност”, објашњава Видовић мисао Алексеја Хомјакова.

Из свега наведеног и проистичу познате Видовићеве речи:

„Литургија највећи ауторитет, изнад свих, изнад патријарха, синода, епископа, митрополита, изнад црквеног сабора! Црквени сабор не може ни да почне без Литургије, а не би могао ни да се заврши! Значи, Литургија је изнад. А није ауторитет онај који служи Литургију, па таман и да је патријарх. Литургија је ауторитет, јер се у њој јавља Дух свети и Бог, чије ми само име знамо. Он делује када се појави Личност. Кад год се човек појави као Личност. Личност није биће! Личност је догађај у људском бићу. У међувремену је радни дан, што се каже. Није ти сваки дан Празник, ниси сваки дан Личност, али кад ти се то догоди ти то памтиш. Онда иде радни дан, ти поново чекаш Празник. Између та два празника, два момента кад си Личност, ти си обичан човек, а ако си Личност, немој да се уобразиш, то није твоја творевина”.

На крају бих навео Видовићеву ЛЕСТВИЦУ У ЧОВЕКОВОЈ ЛИЧНОСТИ

„Цивилизације нема без заједнице (осећања заједнице).

Заједнице нема без морала (осећања дужности према заједници).

Морала нема без личности (која је свест о слободи, о смрти и лепоти).

Личности нема без истине битија.

Истине о својој индивидуи као довршеном бићу, нема без птохос-а (тј. свести човека да му недостаје трансценденција, надбитије, Бог).

Истине битија нема без свести о Злу. (А Зло није од Бога, него од нас. Истина битија зна да Зло није у битију које је створио Бог). Истине битија нема у гностицизму и дуализму (које Ћосић – противно Његошевој ЛМ – излаже у Бајци, као „традиционални” лик човека револуционара, савезника „лепог Сатане” у побуни против Бога).

За ту истину битија је нужна свест (свесно искуство трансцендеиције).

Круг се затвара! Почиње трансценденцијом, па онда: сећање на њу, осећање лишености, итд. И то је завршеност истине. То је лествица (хијерархија) у структури човекове личности.

Она се онда огледа у цивилизацији, као творац и покретач цивилизације, историје.

Тако је цивилизација и могућа (по Платону!) – само као огледало тајне, и то тајне човекове личности.

А та тајна је хармонија са Богом, са Небеским царством, као хармонија Бога и човека у Богочовеку, Христу (а не побуна „лепог Сатане”, и револуција).

Логос је сабор, сабраност битија и надбитија, као и Тројице (Љубављу) у Христу!”

Разговор водио: Ивица Кузмановић

Наслов и опрема: Стање ствари

ИЗВОР: Часопис о васпитању и образовању деце и одраслих, БЛАГОДАРЈЕ, бр. 25, 1. мај 2023.