Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв’јећа,
Пружа оштра в’јенац трна;
Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.
Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.
За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв’јеће бере –
И душмане да надјача;
Да сатану гадну смрви
Презир’о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.
Ал’ оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;
Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св’јетле дане.
То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит’ мрак ноћи;
Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;
А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, –
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.
То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј’ срце, у ком гори
жар истине, правде свете.
Што се труди да саплете
В’јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.
С тим оружјем, даром неба, –
Напр’јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!
С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води –
Са њиме ћеш поб’једити!
У Дубровнику, 14. фебруара 1890.