Алекса Шантић: Истинска љубав за ријечи не зна, она само пламти, силна, неопрезна

Дођи, чекаћу те! У часима тијем, кад на груди моје приљубиш се чвршће, осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће и да силно горим огњевима свијем. Тада вјеруј мени, и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна

Не вјеруј

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име.

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

*

Алекса Шантић