Академик Милосав Тешић је песник, лексикограф и есејист; у Институту за српски језик уредник Речника САНУ; уредник часописа Поетика и Језик данас; председник Одбора за израду Речника САНУ; председник Задужбине Бранка Ћопића; члан Академијског Одбора за проучавање флоре и вегетације Србије.

Прву збирку песама Купиново објавио је 1986. У низу од двадестак песничких књига последња је Привид круга (2019). Добитник је великог броја књижевних награда, међу којима су и ове: „Милош Црњански“, Змајева награда Матице српске, „Бранко Миљковић“, трипут награде листа Борба за књигу године, Рачанска повеља, „Бранко Ћопић“, Жичка хрисовуља, Дисова награда, „Десанка Максимовић“, Награда Њ. К. В. кнез Павле Карађорђевић, „Јован Дучић“, „Меша Селимовић“, „Јефимијин вез“, Златни крст кнеза Лазара, „Скендер Куленовић“, „Заплањски Орфеј“ (двапут: за песму Гром о Светом Сави и за песму Плава гробница – Видо), „Библиос“, Базјашка повеља, Видовданска повеља, Петровдански венац, Награда Града Београда, „Ђорђе Јовановић“, „Раде Драинац“…

Читав свет се у једном тренутку нашао у истој ситуацији због пандемије вируса корона. И појединци и друштво били су суочени са новим искушењимa. О чему сте размишљали када је деловало да је време стало?

– Ако ништа друго, схватио сам шта стварно значи израз слобода кретања, а падали су ми на памет (истина не и први пут) и ови библијски стихови: „Баш је ништа сваки човјек жив. Баш ходи човјек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.“ Показало се, са друге стране, колико су пред тим опаким микроорганизмом, бар у почетку пандемије, и економски најјаче светске земље деловале немоћно, јадно и тужно. Имали смо и прилику да се – пошто је накратко умукла, или се бар донекле примирила, сатирућа индустрија забаве са својим безбројним естрадним рукавцима – приберемо и да схватимо да стварни свет једино и постоји у сталној зебњи и вечитом неспокоју.

Веома сте искрени у свом стваралаштву. Ваша поетика је део Вашег искуства. Мотиви и слике са којима сте одрастали добиле су песнички глас и антологијску вредност песме Шљива српска. Да ли је ова химна шљиви и родољубива песма?

– Делом је она и родољубива песма (радије бих рекао отаџбинска), али не у класичном смислу, јер се у модерном песништву у тај појам укључују мотиви традиције, културе и свеукупног националног памћења, при чему не изостају ни иронијски ни критички тонови. Мада је љубав човека према народу којем припада сасвим природна појава, данас се тај лирски жанр неретко узима као ознака за мање вредно песништво. Са омаловажавањем таквог певања иде се толико далеко да се оно, у глобалистички опредељеним и неолиберално усмереним круговима, сматра архаичним национализмом. То би могло бити и тачно уколико би у постојећем свету све било идеално – што је предалеко од сваке иоле разумне помисли – и уколико је срамота бити оно што заиста јеси. Разуме се да овде мислим на естетички вредно отаџбинско песништво, а не на товаре рђавих песама с таквим садржајем.

Ви сте члан Академијског Одбора за проучавање флоре и вегетације Србије. Вода и биље су заштитни знак Ваше поезије. Шта је у основи Ваше повезаности са њима?

– Речено једноставно и без икакве мистификације: ако је неко рођен у кући међу шљивама, која је окружена ливадама и шумарцима, куда теку и потоци, а уз то потиче и из воденичарске породице, онда је сасвим природно да су му блиски светови биља и воде. Пренесени у сферу лирике ти светови (претежно опевани у збиркама Дар и коб и Млинско коло) могу да се преобразе у садржајно сложен израз људског постојања и да дочарају разнолика човекова емотивна стања, као и естетички прочишћење вибрације његовог духа.

(Да напоменем: у чланство поменутог Одбора изабран сам као лексикограф који се посебно бавио обрадом богате ботаничке грађе у Р. САНУ, прецизније фитонимима (именима биљака). Такав сарадник може да буде користан у послу око успостављања одговарајућих српских корелата за научна имена биљака која се наводе у вишетомној едицији Флора Србије.)

Ваша песма Плава гробница – Видо предмет је великог интересовања и тумачења. После Бојића и Лалића, и Ви певате о истој теми, што је Ваш прилог чувању сећања на једно од најдраматичнијих српских страдања у Првом светском рату. Како сачувати нешто тако крхко као што је сећање?

– Писањем поменутих песама – у којима се укрштају гласови тројице песника – на достојан се начин обнављају и продужују сећања на значајне догађаје из националне историје. Тиме се оживљује нешто што се код нас, под притиском различитих политичких идеологија, као и многих тешких националних искушења, готово сурвало у заборав. Сећањима ове врсте потомци се одужују прецима. Поменута песма, колико ми је познато, имала је известан одјек и у ширим читалачким круговима, па и код оног света који се не занима нарочито за књижевност. То бар донекле показује да се још нисмо потпуно лишили националног самопоштовања.

Пишући о Вашој књизи Привид круга (СКЗ, 2019), проф. др Радивоје Микић истиче да њу „суштински боји мелнахолија“. Шта Ви кажете?

– О чему год да певам на то се и мимо моје воље, као сама од себе, често навуче нека сенка, а у зависности од предмета певања она је некад блаже, а понекад јаче нанета. Кроз многе лепе песме, у поезији уопште, провучена је меланхолична жица.

Ви сте уредник Речника САНУ. Докле се стигло са овим пројектом?

– Требало би да се ускоро одштампа 21. том, тог свакако најважнијег подухвата у српској култури, чијег значаја, нажалост, нисмо у потпуности свесни. Да би се убрзала његова израда, морало би се понешто и у организационом и у техничком смислу преуредити и модернизовати. За то код нас на ширем друштвеном, па ни на институционалном плану нема, а ретко је кад и било, праве спремности, али је увек било, што се односи на многе његове ауторе, великог лексикографског заноса и посвећеничког рада.

Кроз Ваше песништво говори колективно несвесно нашег народа. Време доноси промене у понашању, мишљењу, језику… Које промене Вам највише сметају?

– Највише ми сметају промене нагоре. Поменимо само ове: прихватање неолибералне идеологије, коју светски плутократски кругови перфидно шире и насилнички намећу; коришћење вредносне инверзије у тумачењима догађаја из националне историје, што доводи до извођења трагикомичних закључака; извргавање руглу националних митова; свођење појединца на све спремнијег корисника свега и свачега; одбацивање ћирилице као основног националног писма; стварање у лексичком смислу неке врсте англосрпског језика; употреба безличног термина регионална књижевност уместо прецизног одређења српска књижевност, с циљем да се све обезличи; искључивање из школске лектире идентитетски битних и естетички вредних дела најзначајнијих српских писаца…

Не искључујмо се из света, али сачувајмо самопоштовање и свој примарни идентитет: ми смо стари народ са својом особеном традицијом, историјом и културом.