– Ако бих сада правио неку паралелу између Његошевог песништва и онога што пишем, ту постоји сродност, не само по језику, него и по темама. Моје новије песме „Плава гробница, Видо“ и „Видо, у сумрак“ гледано тематски нека су врста савремених епских песама, иако су оне у основи лирске. Та њихова дубља основа је епска традиција, оно што проистиче из трагичне судбине нашега народа и ту би се могла направити нека паралела, у блискости те родољубиве, отаџбинске поезије, која је једна од компоненти мога песништва.

– Елементи косовског мита постоје чак и у поеми „Калопера Пера“, у њој се помињу Царица Милица, Јефимија, Проклета Јерина, Лазареве ћерке Оливера и Мара… Та се наша средњовековна жила наставља до дана данашњег, ми то тако видимо и осећамо у свом националном бићу.

– Није концепт, то је најспонтаније. Ја сам израстао на нашој традицији, на нашем језику и култури. Темељ мој поезије је оно што је национално, у најширем смислу, то се подразумева. Све се заснива на њему. Ми после Његоша имамо неколико раздобља у нашој поезији, различитих, понекад и супротстављених, али видимо да наши најбољи песници од тога темеља не одступају, ма колико модерни били. Узмите за пример Васка Попу, Ивана В. Лалића, Бранка Миљковића, или од савремених Матију Бећковића који је сав израстао на Његошу, Рајка Петрова Нога, Љубомира Симовића… Ни Црњански није изван тога, као ни Растко Петровић, Станислав Винавер… Све то говори колико то снажно одражава српско национално биће и да српска књижевност има једну своју вертикалу од почетка до краја.

– Постоји звук, звучна енергија коју треба организовати. Реч и звук увек иду заједно и једно друго контролише, у мери у којој ја то могу да контролишем. Песме које се тако раде не могу се производити у неограниченом броју и стално траже неко враћање. Кад пишем, ја ослушкујем, покушавам да уочим шта треба да се учини. Зато често мењам, чак и завршне варијанте и песме које су већ објављене, што понекад збуњује читаоце, нарочито критичаре. Некад песма изгледа сасвим другачије од оног како сам је ја у почетку замишљао. Зато што сам језик почне да ради и води ка циљу који је вама у почетку често магловит.

– Да, дешава се то. И сами знате каква је наша стварност последњих две три деценије, како је много тога неодређено, хаотично, неизвесно. Сматрам да је у свему томе важно постојање нечег што се зове национална свест. Ако тога нема, не знам шта се може остварити, ако говоримо о песницима, књижевницима и о сопственој књижевности. Зашто онда не пишете на било ком језику, ако је свеједно на ком ћете језику писати? Па није. Најбоље пишете на језику на ком мислите, на којем живите и у којем живите. То наравно не значи да сваки стваралац није отворен и према другим културама и да не преузима из њих, али и кад преузима он даје неки печат који одговара духу његовог народа. Било је много експеримената у раним уметностима, и у поезији, било је одбацивања традиције. Под традицијом треба сматрати наше наслеђе и оно што је вредно у нашој историји, а оно што је вредно то је и драгоцено и служи за стварање нечег што ће бити још вредније.

– Ја сам свој радни век завршио радећи на Речнику, а радим и сада колико могу. Изашла је 21 књига и то је тек трећина, биће још најмање десет. Ушло се на почетак слова „п“ а оно ће запремати бар четири књиге, ако не и више, јер највише речи у нашем језику има управо на слово „п“. Лексикографија је и научни и стручни рад, ту нема магле, јер ако нешто дефинишете то морате и да потврдите примерима који сведоче о тачности дефиниције. То је мукотрпан и тежак посао, а додатни проблем је што немамо довољно кадра. На Речнику ради 40-ак људи, а завршио би се у догледно време кад би на њему радило 100, 150 можда чак и 200 људи. Али то захтева и велика финансијска средства.

– Требало би, али то никада није било у жижи великог интересовања, напротив, било је и застоја, највише због недовољно кадра. Јер, да би неко постао добар лексикограф мора најмање пет, шест година после факултета да се додатно обучава за тај посао.

– Не би никако смело да се догађа, али за све што се догађа не можемо кривити никог другог са стране. Ми смо криви, за друге ствари нисмо, али за ово јесмо, итекако. Ми смо једини народ у свету који има организације и удружења за заштиту свог основног писма, ћирилице. Ми бранимо себе од самих себе.

Али, треба ипак бити оптимиста, треба покушати некога дозвати можда не памети али да просто отвори очи, мало погледа и пажљиво саслуша о чему се ради. Питање језика и писма – то је елементарни идентитет. А то се тако лако може законски решити, довољно је пола странице текста којег бисмо се ми, као корисници тог писма и говорници тог језика, придржавали. Толико је то једноставно.