АКАДЕМИК ИЗБЛИЗА Матија Бећковић: Чему служи власт ако не искористиш својих пет минута?

За месец дана Матија Бећковић ће напунити 80 година живота, а дочекаће их са две нове књиге песама које је протеклих дана потписивао читаоцима на Сајму књига у Београду.

„Мојих 80 – портрети“ (у издању компаније „Новости“) песнички је наставак збирке „Сто мојих портрета“ којима је овековечио пријатеље и колеге који су оставили траг у његовом животу а број портрета у новој књизи је у складу са његовим округлим рођенданом. На сајамски штанд је стигла право из штампарије. Друга је „Кад се поново родим“ („Српска књижевна задруга“) и заокружује песникову трилогију започету збиркама „Кад будем млађи“ и „Кад будем још млађи“.

Како је то бити млад са осамдесет година?

– Кад будеш млађи, кашће ти се само. Старост је у наше време постала највеће проклетство. Некад је новорођенче благосиљано речима: „Дабогда остарио!“. Срећа је што се сада, како године пролазе, може бити све млађи па се на крају поново и родити.

Можете ли да испратите све што (нам) се дешава или се трудите да останете по страни, колико можете?

– Што се више трудим да будем у току, све више се осећам по страни!

Да парафразирамо вашу ћерку, а моју колегиницу Ољу Бећковић, шта је за вас утисак недеље, месеца..?

– Код нас се ништа не догађа мимо закона, јер све може по закону. И као што се разне ствари догађају по неком закону, тако се, вероватно и плагијат „Утиска недеље“ емитује по неком закону, оном чувеном закону који се зове закон јачег. Мој утисак недеље је „Хит твит“. Случајно се поклопило да је почео да се емитује кад и „Утисак“, у исти дан и у исто време на најгледанијој телевизији, и то у време најљућих расправа о плагијатима. Није први пут да људи више воле копију него оригинал и више цене плагијат него књигу из које је то украдено.

Плагијати и плагијатори су нам постали свакодневица…

– Преписивање је на неки начин легализовано као део људских права и слобода и даје му се несебична подршка. И за преписивање је потребан дар и укус. И не плагирају они шта било. За многе се сумња да су умели нешто да препишу, па се питају: ко ли му је оно преписао?

Претпостављам да сте чули за причу о узбуњивачу из Ваљева. Шта је за вас узбуњивач?

– Неће проћи дуго и сви ови што прогоне узбуњивача ће се појавити као веће жртве од њега и једини хероји. Као да је њима лако да разумеју инструкције за сваку прилику.

Имате ли утисак да је узбуњивача мало, а збуњивача превише?

– То је још један пример транзиције и система вредности који још тражимо. Најважнији савет за сналажење у овом времену је да је црно постало бело. Онда је лако одлучити на коју ћеш страну.

На све стране цуре неки подаци, афере око трговине наоружањем. На шта вам личе ова „браћа“, тачније „синови и тате по оружју“?

– То је најнормалнија ствар на свету. Лагао бих кад бих рекао да сам изненађен што се то догађа и код нас и на наш начин. Чему служи власт ако не да искористиш својих пет минута?

Претпостављам да вам није промакла срамота у Лучанима где је неколико стотина људи изведено да даје подршку вечитом директору и звижде црнини породице свог колеге. Како сте то доживели и на који начин можете образложити механизам који нас полако као народ претвара у крпе од људи?

– Све је разумљиво кад је човек у питању. Не мора да се одреагује на сваку неправду. Ти који ћуте највише завиде овоме који је проговорио и сигурно мисле да је он добро прошао, а да су они рекли то што је он рекао, њих би стрељали.

Добили сте новог колегу по перу чија је промоција књиге изазвала незапамћено интересовање. Ви у доба највеће популарности и књижевне славе нисте доживљавали стампедо читалаца, како вам је изгледала промоција књижевног првенца писца и заменика градоначелника Горана Весића, било је ту и ватре?

– Код нас је био обичај да се на крају школске године књиге спаљују. Знање из тих књига више никада никоме неће требати. Можда је то што се догодило Весићу реликт тих времена. А можда је једини начин да привучемо пажњу на књигу да је спалимо. Ја се надам да он ту књигу има на хард диску, оно што ја држим уклесано је на камену, што је био средњовековни обичај. Он сигурно има бек ап. Осим тога, нема те ватре која ће угасити такав божији дар.

Господин Весић вас је, пре неког времена, оптужио као конзервативну снагу која би да Србију врати у прошлост. Имате ли шта да кажете у своју одбрану?

– Био сам принуђен. Моја емпатија према прошлости се вратила кад ми се недавно све обрисало са десктопа. Отад трујем људе наоколо и промовишем старе занате, а знам да сам све сејвовао више пута.

Петер Хандке на крају доби Нобела за књижевност. Да ли се омакла награда или у томе видите тријумф неке више правде?

– Око Нобелове награде ми се највише свиђа што никад нико није предвидео кога ће жири наградити. Тако наши интелектуалци формирају живи зид и својим телима желе да то спрече. То је крах свих вредности. Једном речју, да су нас питали, он никад не би био награђен. Чудим се да свих њих 26 није изашло на улице да протестује и не могу да верујем да без њих неко доноси тако важне одлуке.

Јесте ли имали прилике да упознате Хандкеа?

– Јесам, наравно. Са ким се не може разговарати очима, ту нема разговора. Чим видиш Хандкеа, јасно ти је да је толико истанчан и софистициран да би сваки разговор био мобинг. А ако неко жели с њим да разговара, он се лако сналази. Што је чешће долазио, чинило ми се да нас је све више жалио.

Прође фуртутма око орденовања поводом осам векова самосталности наше Цркве. Ви сте, уз Мила Ломпара, одбили да се на тој свечаности појавите. Зашто?

– Нисам разумео зашто су наша имена ставили у програм иако смо се на време изјаснили да нећемо учествовати.

Да ли вам је јасно зашто су то урадили?

– Неко је због нечега желео да то не остане међу нама.

Па, како вам је све то у Сава центру изгледало?

– Мислио сам да је реч о прослави осам стотина самосталности Српске цркве, а не осам година компромиса. Надам се да су обавештенији од мене да ће се онај одликовани жртвовати за Косово.

Неки ствар управо и тумаче као обавезивање Вучића да не уради оно што евентуално намерава или му је у задатку?

– Није искључено, али орден би му боље стајао кад одбрани Косово него овако унапред и на невиђено.

Кад смо код Косова, шта мислите каквом крају иде та наша ствар са јужном покрајином након што је Европска унија, очигледно, крахирала са својим посредничком мисијом, а ствар у руке су поново узели Американци?

– Рекао сам већ: Косово је изгубљено, али га не дамо. Косово је вредније од свега на свету што би нам за њега могли дати. Узречица „Све му је равно до Косова“ значи да нам је Косово једино важно. Као и она „Не бој се никога до Бога“ значи да се једино Бога и бојимо.

Овај разговор водимо док се одржава Сајам књига. Јесте ли били?

– Управо се спремам иако знам да бих био већа звезда ако се тамо не бих појавио.

Шта вама значи тај сајам, како га доживљавате, да ли имате утисак хиперпродукције и да данас пише свако ко зна сва слова и има 500 евра да финансира излазак књиге?

– Мени то не смета, важно је обиље, богатство и разноврсна понуда. Није важно чега и зашто. Некад сам се чудио кад те неко зове на вечеру па ти понуди грисине и жу-жу, а у ствари, ко ће погодити шта ти срце иште и организам тражи.