Његово саопштење преносимо у целости:

Поштовани чланови ОЈК (одељење језика и књижевности)  и  и ОУ (одељења уметности)

Када Србин каже да Косово није српско његов исказ је последица  застоја у развоју његове националне свести. Његова свест сукобила се са реалним чињеницама. Не прави разлику између ропства и слободе, као и разлику између правде и неправде. Зато би  требало да потражи себе у простору, да види где се налази и шта је на  њега утицало да изгуби сазнајну способност и оријентацију. У том процесу  изостало је  и право сазнање о Косову. До његове свести није допрла права истина  и значај Косова. Није додирнуо косовско – метохијски простор у  коме се налазе коначишта духовних ветрова неземаљских сила и по којима се шире чудновати снови испредени од невидљивих нити српске историје. Није пропутовао по том духовном бескрају и духовном пејзажу без одређених димензија и ширина, није осетио култ Косова у срцу српскога народа.

На Косову се Србија рађала, расла и борила за опстанак. По Косову је позната у свету. А „Спона са пореклом и тлом генетска је и митска. У љодским и и уметничким искушењима она антејски обнавља истрошену снагу. Ван завичаја животодавно корење се суши. Извора те обнове нема. Он постоји само у меморији, а меморија је гробље, и, као свако гробље за живот није.“ (Борислав Пекић).

Живети ван Завичаја осећај је као да се живи са два идентитета, јер Завичај нам пружа повратни креативни ефекат. Завичају дугујемо део своје величине и подстицање наше креативности. Завичај је призор ванземаљског сјаја и најдивнији извор уживања. У Завичају доживљавао врхунске екстазе. Он нам помаже да осетимо превласт над божанским делом сопствене природе. Он нас до краја стимулише и претвара у природне таленте, пружа специјалне перцепције и убрзава смисао, производи неуобичајене асоцијације. Завичај нам нуди поетске врхунце и визионарску величину. Нуди нам неисцрпну имагинацију и пуноћу осећања. У Завичају се у нама буди жеља за спознајом, за реафирмацијом древног прегениталног знања и за физичком и креативном егзистенцијом. У Завичају имамо прошлост и будућност, ван Завичаја имамо само садашњост.

Без Завичаја нестају узвишене визије, нестају имагинације, кастрира се и десензуализира племенита представа о свету и људима.

Без Завичаја остајемо на сензационалној муци тражећи илузорне просторе слободе.

Без Завичаја преживљавамо делиријумски затвор из кога нема изгледа да изађемо. Без Завичаја налазимо се у понору патњи и вечитих мука. Притиснути смо  неподношљивом чамотињом, јер у Завичају налазимо срце живота, излазак из обичног света.

Без Завичаја не постоји пут у уметност јер он нам ствара предодређеност .

У мандату актуелног председништва, САНУ исписује  црне странице своје историје. У свом дугом постојању доживела је да њен  сопствени народ организује демонстрације против њеног понашања.

Придружујем се ставовима академика Предрага Пипера, Милосава Тешића, Милована Данојлића, Матије Бећковића, Светислава Божића….

Академик Светомир Арсић БАСАРА

Погледајте и видео-поруку академика Матије Бећковића у којој је позвао Српску академију наука и уметности да саопшти свој став о најважнијем и најактуелнијем питању Србије и српске нације – Косову и Метохији.