22.10.2022. - 12:06
© Sputnik / Сергей Пятаков
У зборнику „А ви тако волите Достојевског?“ објављено је скоро стотину текстова понајбољих руских савремених писаца, филозофа, историчара, публициста и свештеника који су од почетка трагичних збивања у Украјини писали о ономе шта су видели и како размишљају о судбини руског и украјинског народа, каже приређивач књиге Желидраг Никчевић.
У зборнику су сакупљени текстови најпознатијих руских интелектуалаца попут Захара Прилепина, Германа Гадулајева, Лава Пирогова, Анатолија Васермана, Андреја Ткачова, а међу писцима има и етничких Украјинаца.
„Ови писци уопште нису политички јединствени, они су из разних крајева Русије, из разних интелектуалних сфера и они не износе дириговани официјелни став овога или онога руског моћника, него говоре у своје име о руском народу“, каже Никчевић за Спутњик.
Руска традиција против трећеразредне пропаганде
Према Никчевићу, реч је о ауторима који су се и у мирнодопском периоду афирмисали, а онда су се, у најбољој традицији руске културе и књижевности, посветили конкретној, живој стварности свога народа.
„Као што су то некад радили Достојевски, Толстој или Пушкин, у директном контакту са стварношћу осећајући сву патњу и сва искушења у којим се налази народ, ставили су свој књижевни дар у службу виших циљева. То је карактеристично можда само за руску књижевност и руску културу“, каже Никчевић за Спутњик.
Никчевић додаје да се нашој културној, медијској, политичкој, научној јавности, руско становиште скрива и врло мало га има. Наша јавност не познаје истинске корене сукоба у Украјини ког најбоље сагледавају врхунски руски интелектуалци.
„Поштено је да видимо шта они пишу о томе а не да се информишемо преко трећеразредних обавештајних служби и преко медија који имитирају бриселске и вашингтонске пропагандне центре“.
„А ви тако волите Достојевског?“
Према његовим речима, Срби воле руску културу али „некако остају у прошлости, као да се савремена руска култура одриче прошлости иако је директни настављач те традиције“. Наслов зборника долази од цитата једног текста Захара Прилепина који се питањем „А ви тако волите Достојевског“ обратио Русима ненаклоњеној јавности.
„Читав низ великих западних мислилаца је фасциниран Достојевским, а превиђају шта је он стварно написао о Русији и Русима, зато их Прилепин пита да ли ви њега стварно волите? Ако волите, онда узмите пишчев дневник и тамо ћете наћи најактуелније анализе, врло проницљиве са много страсти и љубави, па и према српском народу. Неће бити да је Фјодор Михајлович био геније само кад пише о искушењима морала, савести итд. а да је у геополитичком смислу тотални аматер“.
Руски западњаци – кандидати за „Нобела“
Никчевић сматра да српска јавност прилично познаје савремену руску књижевност, али крајње једнострано, зато што се бави само руским писцима који су прослављени на Западу. То су врхунски писци попут Акуњина, Људмиле Улицке, Сорокина или Пељевина који су западно-либералног политичког опредељења.
„Чим одлични руски писац проговори о конкретној Русији, одмах га ликвидирају. Најбољи пример је Захар Прилепин. Ови западњачки писци су још у борби за Нобелову награду коју не може добити руски патриота“.
Демократичност руског друштва
Међутим, постојање сукоба и интелектуалне борбе у Русији је природна ствар што на један заобилазни начин сведочи и о демократичности руског друштва.
„Те људе нико не протерује, они и ако оду, иду сами. У Русији чак постоји озбиљан приговор властима које не само да толеришу, него и афирмишу културу која оговара властиту државу. То се на Западу не толерише ни један, једини дан. Било који западни интелектуалац који проговори било шта супротно од диктираног наратива, бива ликвидиран“.
Без обзира на демократичност Русије, многи се данас у ратном стању осећају врло непријатно јер се књижаре, позоришта и телевизије пуне садржајима који директно иритирају руски народ.
„Мислим да је перспектива руске прозападне елите врло лоша, тим пре што се и на самом Западу они не сматрају више нарочито корисним савезницима“, закључио је Никчевић.
