А ТРАЖИО ЈЕ САМО РАВНОПРАВНОСТ И ЗА СРПСКЕ ЖРТВЕ: Коме смета „српски“ Нобел?

Бијес, фрустрација и мржња обрушили су се на писца Петера Хандкеа поводом добијања Нобелове награде, а разлог је то што је Хандке тражио да се Срби третирају једнако са другим странама у ратовима деведесетих година.

Аустријског нобеловца засули су увредама, као и свакога ко се усудио да бар заговара равноправан третман жртава.

То је у бошњачким дијеловима БиХ, у Хрватској и на самопроглашеном Косову изазвало узнемирење и пустило мржњу да куља попут прокључале воде.

Све те средине имају неколико истих карактеристка: канонизацију сопствених жртава и негирање или омаловажавање туђих, проглашавање Срба за агресоре и тврдњу да су Срби над њима починили геноцид.

Заједничка карактеристика им је и чињеница да међународни судови, у огромној већини случајева, нису позитивно гледали на њихове тужбе.

Те средине уједињује и парадокс по коме је број оних над којима је, наводно, извршен геноци на тим територијама већи од броја оних који су га, наводно, починили /у односу на предратни период/ .

Карактеристика средина које протестују због Хандкеовог Нобела јесте и иста ратна страна из Другог свјетског рата.

И једни, и други, и трећи, у великом броју, служили су нацистима – Хрвати преко усташке Независне Државе Хрватске /уз часни отпор махом Далматинаца/, муслимани у великом броју у „Ханџар дивизији“ /и минималном у партизанима/, те албански балисти као савезници Хитлера.

Ипак, све те средине у својим медијима Србе апострофирају као „фашисте“. То је још један парадокс који такође спаја „сузе бијеса“ из Хрватске, бошњачког дијела Федерације БиХ и самопроглашеног Косова.

Треба посебно напоменути да Хандкеу, и свима који мисле као он, приговарају да је необјективан и пристрасан они који до данас нису написали књигу или снимили филм у коме су бар проговорили о ратним гријесима своје стране, већ су само величали свој „отпор агресору“.

За бошњачку јавност злочини над сарајевскимм, подрињским, озренским и крајишким Србима не постоје. За Хрвате нема мучилишта у сплитској „Лори“, нема госпићке кољачине, нема масовних убистава и паљевина у „Олуји“ и „Бљеску“, а Албанци „не знају“ ни за један злочин над Србима…

Довољно је упоредити колико је филмова, књига, политичких резолуција или пресуда које говоре о српској негативној улози у сукобима за све ове године направљено, написано и изгласано у Србији и упоредити то са срединама које прозивају Хандкеа. Резултат поређења је поразан.

Није, дакле, проблем Хандке са Нобелом у рукама – проблем је нарушавање медијске шарене лаже у тим срединама, које живе од своје улоге жртве и сву политичку, а неки и економску и културолошку основу постојања, црпе из те глобалне Шехерезадине приче о добрим и лошим момцима.

Отуда је Хандке опасан, те су се сва сарајевска политичка чаршија, плус доминантно десно оријентисана Хрватска и амерички војно-политички „Дизниленд“ Косово подигли да бране извор своје независности – гојазну и, нажалост, својим и туђим главама плаћену дебелу и крваву ратну лаж.

Једном када се и у тим срединама појави неки Хандке, па макар и домаћи /локални/, или бар неко као тамошњи Срђан Алексић, можда ћемо моћи да размишљамо о помирењу или бар нормалној међунационалној и међуљудској конверзацији.

До тада ће Петер Хандке бити непожељан у Кантону Сарајево познатом по „префињеној читалачкој популацији“, која о Хандкеовој књижевности, углавном, нема појма.

Нервираће Хандке и „правдољубивог“ Жељка Комшића, који, за разлику од аустријског нобеловца, лаже о много чему, па чак и о својој националности.