91 ГОДИНА ОД СМРТИ БОРЕ СТАНКОВИЋА: Песник кобне лепоте

Најзначајнији прозни писац модерних поетичких искустава прве деценије XX века с којим и почиње модерна српска проза јесте Борисав Станковић. Он је модернизовао прозни израз на српском језику, увео је у српску књижевност сложеније наративне склопове, интензивније психолошке сукобе својих јунака, готово опипљиву чулност и необичну приповедачку перспективу.

Песник патријархалног Врања, аналитичар друштвених политичких и психолошких процеса у једном карактеристичном временском периоду, Бора Станковић је и један од навећих наших писаца, а несумњиво најсамониклији и најоригиналнији реалистички приповедач уопште. Иако притиснут тугом за „бољим старим временима“, Станковић је уметнички успело дао истиниту реалистичну слику старог Врања и његових људи у многоструком сплету интереса и сукоба патријархалних етичких норми са схватањима „новога времена“, које је, друштвено – историјски условљено, незадрживо рушило стари поредак.

Већ из првих Бориних стихова трепере звуци елегичне мелодије, записаних у споменици нишке ђачке књижевне дружине „Његош“:

 

„Рука дрхти, перо пише

Ове ретке, строфе мале;

Суза сузу сама стиже

– Хартију су покапале.

 

Стан`те сузе, не теците.

Покоја ми дајте мало;

Натраг врелу! Усахните !

Да опевам жиће пало.

 

Пало жиће, идеале,

Душу младу – утрвену

Жеље моје, тек процвале.

Будућност ми разорену.

 

Ја не видим више ништа

На зениту неба свог;

Сам се видим сред згаришта

Сред пепела жића мога

Пиши руко, до искона

Бар олакшај срцу вај!

А кад клонеш руко бона,

Тад ће бити свему крај.“

 

У огледу „Боре Станковића вилајет“ поводом тридесет година од смрти писца „Нечисте крви“, Исидора Секулић пише:

„Што ситнија паланчица, то живот у њој више напет. Свако је у свачијој кући комшија, пријатељ, и тихи отров. Дању и ноћу нешто гмиже, клокће и шапуће; примитивне снаге бректе; живот је увек пун и готов као куршум. А свугде по свету је паланачки чвор и гужва! И највећи град је од паланака саздан. Зато су паланке и села и тако слични и тако различити. Свака паланка понаособ више различита у смаој себи него слична другима. Онај непрекидни шапат и шум живљења ни у двема кућама исти, ни у једној кући сталан. Ђура Јакшић је у милини „тихога ткања“ спевао у две речи велику музику. А Врање Боре Станковића, у оно време, на оној турско – србијанској граници, то је била јека од живљења, трусови воље и страсти и старинске погане мушке власти.“

Оглед је објављен у Књижевним новинама 18. октобра, 1957. непуних шест месеци пре Исидорине смрти. Исидора је Врање означила као архипатријархалну паланчицу, с обиљем бруталних сцена оновременог балканског патријархата, али и као непреглед доживљаја, слика призора тешких и дубина. У том свету ако је неко срећан, луд је; ако је жедан скапава кап по кап, умире „капаво“ што би рекао Бора.

Љубав хоћу…

 

Писац „Коштане“ и „Нечисте крви“ оженио се негде кад је имао 28 година, на један боемски, романтичан начин. Оженио се сасвим случајно, мада је и он, као сујеверан човек, какав је остао до смрти, дубоко веровао да је та случајност била, уствари, његова неминовност – судбина. Своју жену видео је први пут на једној фотографији у неком фотографском излогу на Теразијама. Била је одевена „маска“ , у морнарско одело – за маскенбал, који се тих дана припремао у Београду. Заинтересован за „младог моранара“ Бора је са друговима отишао на маскенбал,. Прва особа коју су сусрели на маскенбалу била је управо девојка са фотографије, понудила им је конфете и маске. Збуњен Бора није знао шта му се дешава. Гледао је у њу као омађијан, а девојка видевши то, осмехнула се благо на њега и повела га до гардеробе. До смрти је остао покрај ње. Јер само неколико недеља после те вечери, она му је постала жена са којом ће изродити децу и провести цео свој век.

Девојка се звала Ангелина. Све што би написао Бора је прво њој читао, а она му је давала сугестије и преписивала рукописе. Госпа Ангелина је била тиха, ћутљива природа, рођена домаћица и мајка; Бора је био човек сав од осећања и сањарија. У жени је прво тражио љубавницу, жену којој ће он бити главан, па тек онда деца, кућа…

„Није то потчињеност, понизност, улагивање њему, оцу, мужу свом, већ својој љубави оличеној у њему, оној тици коју мазе сви и свак хоће да је милује, да јој угађа, јер зна се да је за њу њено срце везано, а ако прхне, одлети, и срце ће јој собом понети, ишчупати га из ње… И то је иони што олуикучар, слаткоћу у тој понизности улагивања женама даје… Па то, брате, хоћу… Љубав хоћу!“

Кад једна личност „изиђе“ из дела и почне да живи обичним, свакодневним животом људи, то је један од видних знакова њене трајне вредности, и још више вредности самог дела: Митке, Коштана, Софка.

Датум и година рођења Боре Станковића – спорни су . Сматра се да је рођен марта 1876. ( по подацима баба Злате). Родитељи су му умрли врло рано и одагаја га баба Злата. Основну школу и нижу гимназију похађа у Врању. Учитељи су му познати српски интелектуалци Илија Вукићевић, Љубомир Давидовић и Јаша Продановић. У сомборском листу „Голуб“ штампа прве песме. У Нишу похађа четврти разред више гимназије и после матурског испита упсује се на Правни факултет у Београду. У београдској „Искри“ коју је уређивао Андра Гавриловић, објавиће прве приповетке: „Станоја“, „Ђурђевдан“, „Прва суза“. Књига приповедака „Из старог јеванђеља“ излази 1899. у Београду. У нишком часопису „Градина“ излази прва верзија „Нечисте крви“, а према рукописној верзији извођена је „Коштана“.

Правни факултет завршава 1901. а привлачи пажњу најпознаитјих критичара. Јован Скерлић сматра да је „Коштана“ један од најпоетичнијих и најлепших комада наше књижевности.

Књигу приповедака „Божји људи“ објављује 1902, у издању СКЗ, а затим и приповетке „Стари дани“.

У Париз на једногодишњи студијски боравак, путује 1903. где се дружи се са Јованом Скерлићем. У београдском часопису „Коло“ појављује се прва верзија романа „Газда Младен“ у одломцима, као и роман „Певци“ који су интегрално штампани тек после пишчеве смрти.

Пред пад Београда, 1914. прелази са породицом у Ниш и као службеник Црквеног одељења носи мошти Стефана Првовенчаног, које ће 1915. оставити при повлачењу у Пећкој патријаршији.

Аустроугарски војници су га заробили 1916. у упутили у Будимпешту у концентрациони логор. Због пегавог туфуса конвој се зауставио у Дервенти где су га мештани препознали и помогли му да ступи у везу са Костом Херманом, уредником сарајевске „Наде“ који му је помогао да се ослободи и омогућио му повратак у Београд.

У Београду је због оскудице морао да објављује у гласилима које су покренуле и финансирале аустроугарске власти, због чега је касније имао великих проблема. У том периоду настала је и књига „Под окупацијом“ објављена постхумнио у редакцији Станковићевог пријатеља Драгутина Костића.

Осећање запостављености, унижености и увређености није га напуштало. Умро је у ноћи између 21.и 22.октобра 1927.године, а два дана касније сахрањен без икаквих почасти.

Синиша Пауновић, писац и новинар „Политике“ о последњем сусрету са Бором пише: „Кад сам последњи пут видео Станковића, он више није био у животу:лежао је на самртничком одру у својој малој приземној кући, скривеној у цвећу и вињагама. Било је то 23.октобра на дан његове сахране. Тада му је била тек 51 година. А преда мном су били посмртнимостаци сасвим старог човека. Његова болест, разочарање, алкохол, који је све више узимао маха што је залазио у године, и нимало лак живот, оставиле су дубока трага на његовом лицу које је изгледало тамно као земља и необично измучено.“

Беше наше…

 

Прошлост чије је трајање песник чуо у гласовима традиције, доживео у представама колективне меморије, интегрални је део његовог сензибилитета. Самониклост његова пречишћена је стваралачким поступком јер је субјективношћу свога књижевног израза успевао да укршта изворне гласове народних предања, фолклорне елементе и завичајне мотиве са чињеницама из најтачније стварности , али и стварности уздигнуте изнад ситно реалистичке предметности и осветљене импресионистичком смелошћу песникове личне инвенције. Тако је духовно заједништво Боре Станковића са прошлошћу, са светом традиција, добијало у његовом књижевном изразу карактер индивидуалног исповедања и акценте личне драме.

Драмски интензитет осећања узбуђења и осећања страсти, задивљеност и зачуђеност пред феноменом женске лепоте, запитаност пред јединственим смислом љубави која је у равни судбинског смисла живота – све се то код Боре чита као узбуркана драма срца, као прожимање ероса и етоса:

„Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке нагоре да дигнеш, косу на све стране, те као она Реџеповица, да си, Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне. Она, Реџеповица, ће ми се упиј у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума… Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија – с` јатаган на мене полетеја. Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала – и држ за јатаган. А нож, знаје се, свилу не сече, ето ја тако жив… А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили.“

То су и Коштана и Митке и Софка и газда Марко, њен свекар, ту су у вечитом сукобу патријархална схватања женског потчињеног бића и мушког господара и власника њеног живота и њене среће, која се никада и не достигне. Ту су и Коштана и Софка жртвовале своју лепоту и своју младост и свој живот зарад јаловости свакодневног живота. И шта онда преостаје неиспуњеним животима осим сећања на лепоту ране младости, као наслућивање велике среће која се већ при првом драматичном сукобу са ставрним живоом претворила у трајан губитак; остаје само жал, само тежак, болан карасевдах:

„И тој тежак, голем , карасевдах! Туј болест ја болујем. Еве остаре, а још се не наживе, јошне напоја` и не нацелива`… Још ми за лепотињу и убавињу срце гине и вене! Пој, Коштана, као к`д се од Каракуле на Билачу, Прешево и Скопље удари. Ноћ летња. Шар- планина у небо штрчи, а испод њума легло пусто и мртво Косово. Друм широк, прав, царски. По њега се расипали ханови, сераји, башче, чесме. Месечина греје… Мартирка ми у крило, коњ Дорча мој, иде ногу пред ногу, а чалгиџије што ги још од билачки хан поведешем, пешке идев иза мене. Свирив ми они и појев. Т`нко и високо кроз ноћ и на месечини свирив. А из сераји и башче, куде младе жене и девојке око шедрван и на месечини оро играв, грнета свири, дајре се чује и песма… И тој не песма већ глас само. Мек, пун глас. Сладак глас као прво девојачко миловање и целивање. Па тај глас иде, с` с месечину се лепи, трепери и на мен` као мелем на срце ми пада. И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш. .. А тој време више не дође. Ете за тој ћу време ја жалан да,умрем, с отворени очи у гроб ћу да легнем. Пој ’жал за младост.’“

Дело Борислава Станковића (како је писао Јован Дучић) то је једна опширна повест срца, једна вечни canzoniere, вечни romancero, књига о чежњи. Љубави и сузама…

Станковић ће остати међу најбољим песницима који су икада у нас писали…