140 ОД РОЂЕЊА ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ: НАЈУМНИЈА ЖЕНА СРПСКЕ И ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ

Исидора Секулић, жена највишег степена духовности, прецизни тумач друштвених и културних збивања, врсна интелектуалка – жена миленијума.

Била је најумнија жена српске културе, европских широких погледа и високе ерудиције: песник и приповедач, есејист и критичар, и лингвист и рецензент, и преводилац и предавач. Била је предодређена, даром и интелектом, да разговара на равноправној нози са највећим умовима савременог света, а даровала је себе, свој живот и своје дело несебично и смерно језику и култури свога народа.

Приповетке, хронике, критике, студије, есеји, путописи, преводи, монографије – огледало су складног споја уметничког надахнућа, блиставе ерудуције и рефлексије: Сапутници 1913, Писма из Норвешке, 1914, Ђакон Богородичине цркве, 1919, Из прошлости, 1919, Петар Кочић, 1935, Пушкин, 1937, Милан Ракић, 1938, Кроника паланачког гробља, I, 1940; и II, 1958, Пункт контрапункт, роман Олдоса Хакслија, 1940; Стопалима Христовим, 1940, Аналитички тренуци и теме, I-III, 1941, Записи, 1941, Проперције, римски елегичар са последњом својом елегијом, 1940, Записи о моме народу,1948; Његошу књига дубоке оданости, 1951,  Шумановићи,1952;  Говор и језик– културна смотра народа,1956, Мир и немир, 1957, Сабрана дела,I-XII, 1961-1966.  – дело највеће даме српске књижевности које је у равни са врхунским делима европске културе.

Поводом књиге Сапутници Јован Скерлић, најстрожији књижевни критичар, пише:“

…Једна савршено непозната почетница јавља се као потпуно изграђен писац који пише сасвим књижевним стилом; једна девојка почиње писати о најтежим проблемима духа и душе, једна Српкиња из Војводине, где се, са малим часним изузетком, губи традиција доброг српског језика и стила, пише правилним готово беспрекорним „београдским стилом“, као да је цели живот провела у београдским књижевним срединама. И сада, када је њена књига изишла, остаје утисак чуђења, не усхићења и одушевљења, но чуђења, које је ипак једна врста признања.(…) „ но додаје и следеће:“ Госпођица Исидора Секулић има врло развијену ретку способност за интроспекцијом, она може да немилостиво дубе у себе и у стању је да и своју душу стави под лупу, да страшно јасно види све кутове и наборе своје душе.“  

У времену данашњем када се сваки иоле озбиљнији напор на пољу националног духовног прегнућа ломи и кида и разбија под наметнутим теретом новог опаког и разграђујућег глобалног намета, остала нам је као пример Исидора и њена универзална а национална мисао. Мисао која посредује и подиже европски укус и тон у српски локалном, несамокритички самозадовољном, често и неприметно провинцијалном.

Жива актуелност већине Исидориних ставова и идеја  на културном и моралном плану  говори пуно о њој, али још више говори о нама и разним нашим преплет- заблудама, тињајућим проблемима, болним заостајањима и трајућим слабостима.

« Овде се закључују дани и преспавају ноћи, овде се умарају страсти и суше карактери, овде се само дању мисли, живи и греши… Врата се не отварају, плотови спавају.“

    То није само глас једне забринуте, него и очајне Исидоре која жели да се « мали народ» усредсреди, отме домаћем дремежу и потпуније крочи у свет.

Колико су нам српска и балканска питања остала до данас отворена и нерешена јасно се види у њеним есејима: Проблем земље, Усредсређујемо се, Балкан, Наше прелазно време и проблем малог народа.

Забринута за наше још тада угрожено писмо, каже:

„Прво није латиница сасвим модернија, општија, познатија, културнија, обухватнија, а камоли категоричкија као културно средство. Европа нема једну латиницу, него онолико колико народа њоме пише и штампа.(…)Вук је донео гениалну мисао, просто као све гениално:за сваки глас знак, ништа сложено, скрпљено, произвољно…“

        На предлог Богдана Поповића бива изабрана за дописног члана Српске краљевске академије и тако постаје прва жена акдемик у Србији. 1939. године.

Дванаест редака животописа

 

У био- библиографским подацима о себи, на захтев Српске академије наука, 1950. пред избор за редовног члана Академије, на старој дотрајалој писаћој машини, избледеле и искразне траке, без дизача за велика слова, у само дванаест редова написала је свој животопис.

Рођена 1877, 17. фебруара у Мошорину, Бачка. Три разред реалке у Земуну; четврти разред Више женске школе у Новом Саду; три годие Учитељске школе у Сомбору – од 1887 до 1894. Педагошка школа у Будимпештии, група математичко – физичка, од 1894- 1897. Почетком 1897 допунска матура са: историјом, латинским и француским језиком. Као приватни слушалац: упоредна књижевност, на прекид, и у разним местима ( Лондон, Париз, Берлин), од 1904, 1906, до 1909.

Служила у Панчеву у Вишој девојачкој школи од 1897- 8 до 1905- 6.у Шапцу, у Вишој женској школи, од 1909 -10 до 1912.

У Београду, у Другој женској гимназији, од 1912 до 1913, када сам на молбу пензионисана.

Отада до данас бавим се књижевним радом.

   

    Све оно остало(а што и чини и означава пуноћу сваког живота):самопрегалаштво, скромност и смерност без жеље за истицањем, трудољубива посвећеност осветљавању забитих и занемарених културних и друштвених области, лична хтења, жеље и надања, љубав, брачни и породични живот, мајчинство, прекрила је дивовским самоодрицањем.

На дан када се родила њен отац Данило је на петој страни Шилерових драма записао да се „дана 4/16.фебруара у петак, 1877, пет минута пред три четврт  на 11.сахат пре подне, родила кћер Исидора.

Када је девојчица имало годину дана породица се преселила у Руми, али после смрти старијег Исидориног брата Предрага, а када је Исидора имала седам година умире јој и мати Љубица. Отац, Исидора и млађи брат Димитрије селе се у Земун где ће отац убрзо и оженити. Маћеху никада није помињала.(Постоје ране које никад не зарастају и које вазда боле.)

Од раног детињства, без мајчине љубави, Исидора се окренула књигама. У дворишту се уселила у једно буре са свим својим стварчицама и предала се маштаријама и сањама:У тој трулој колибици научила сам да волим оно што не видим, оно што немам и оно што мора да прође….

Први објављени рад 1894.године имао је наслов“Шта су Србину гусле“.

Другачијих схватања, ослоњена искључиво на себе и своје знање, и у тренуцима очајне самоће када је жудела онај тзв.нормалнији, односно породични живот(брак, деца, кућа), освртала се на речи којима је дефинисала себе:

    За себе, у првом реду за себе учим, за себе грабим познавање и искуство, за себе свирам и певам – ако ме богови среће напусте, ако ми је међу људима и тешко, да могу рећи: све на страну, ја сам себи довољна.

О жени матери, жени припетој у браку и кући, жени која више него мушкарац мора оно што мора, записала је следеће:

    „Оба човека, човек мушки и човек женски, могу бирати између крњег и пуног живота. Без породице живот може испасти слободан, миран, удобан, безбиржан, сјајно себичан и слатко себичан, али то је живот по једној теорији, са искључењем великог дела природних и друштвених коефицијената. Једног дана нормално и цело притисне крње, крње се круни и пишти, а пишти  с њим човек и мушки и женски.(…)Породицу је могуће реформисати у смислу слободе и личних теорија, свести је на оно што се тривијално каже:сад ме видиш, сад ме не видиш; али оно што се не да реформисати, не да послати на ферије, то је кућа као домазлук. Кућа као домазлук, то је једна перманентна, ако се може казати ужасно пермаментна функција и завод: перманентно перионица, крпионица, ручаоница, болница и лудница. Дежурство ту никад не престаје.“

 

Aпостол самоће

 

Њена личност била је прожета дивовском свешћу о културним потребама, духовним дуговима, језичким и сазнајним даљинама које треба приближити.

– Шта је култура? – питала се- и одговарала – Све што је атрибут живота, од ума и маште па до физичког здравља, све је елеменат и медијум културе, али она сама је нешто друго. Оплемењавање човека – то има хиљаде степена, облика, сврха.

За њу су се та интелектуална трагања и мисаона жеђ протезали даље – све до суштине стваралачке егзистенције, до најудаљенијих духовних зрачења. Од естетског до аскетског.

Тако је и живела, повучено, самотно, испоснички аскетски. Називана је апостолом самоће. Често су хлеб и вода и два кувана јајета њена једина храна.

Пред другима скромност, пред собом рад, испод звезда знање-

животно гесло.

        Занесена Његошевим генијем 1937. обилази Цетиње, Лесендро, манастир Острог у који је и Његош радо долазио, ради упознавања тла где је челом пао велики песник.

Гледала сам исте звезде и исто тврдо небо које је он посмтрао, те звезде које тамо изгледају много веће, и стравично далеке.

Не мање од смрти најближих и заболеће је и уплашити Ђиласов напад због књиге Његошу – књига дубоке оданости.

Ово дело Ђилас је напао као идеализовану и непоткрепљену марксистичком идеологијом:“ И нијесу наши људи, комунисти и марскисти“ пише он“ успели да помарксисте разне ситнобуржоаске и буржоаске идеологе, него су се неки од њих сами почели да преображавају у малограђане, захваљујући и сопственој плиткоћи и малограђанском романтичарском заносу према прошлости и својем страхопоштовању пред тобожњом културношћу, тобожњом ерудицијом и сл…“ Он даље наводи како Исидора следи Његошеве тумаче као што су Николај Велимировић, Бранислав Петронијевић, Слободан Јовановић, Алојз Шмаус… Ђилас даље наглашава да „ не треба све Његошеве идеје, чак ни оне националне, јер су одраз оног времена, задатка оног времена,  а ми живимо и пјевамо другом идејом. Треба све само објаснити. Његош је нужно био религиозан као што смо ми нужно материјалисти…“

Иако јој се касније извињавао(а и сам ће написати књигу о Његошу) Исидора  је у знак протеста други том дела посвећеног Његошу, спалила:

Мојих Дневника нема више. Све сам спалила после Ђиласовог напада. И себе бих да Београд има крематоријум.(...)Наћутах се, и настраховах се…Памтим и ћутим

Осим пријатељства са панчевачким лекаром Владимиром Алексићем, док је била болесна на плућима, и брака са Емилом Стремницким, њен интимни живот остао је непознат.

       Након смрти Емила Стремницког, лекара пољског порекла за кога је кратко била удата (мада многи њени савременици сумњају да је тај човек уопште постојао), потпуно се посвећује раду: путује, пише, преводи. Њен једини занос је апсолут литературе.

Пише о Проперцију, Андерсену, Стриндбергу, Пиранделу, Кјеркегору, Пушкину, Поу, Бајрону, Шелију, Сиорану(када за њега скоро ни у Европи није нико знао); пише о нашима Вуку, Његошу, Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Милети Јакшићу, Петру Кочићу, Бори Станковићу  Ракићу, Андрићу, Црњанском…

Истанчано је коментарисала и луцидно афирмисала « Откровење Растка Петровића, Ритмове Тодора Манојловића, Андрићеве Приповетке ( 1923), поезију Тина Ујевића (1923), Међулушко благо и Тамни вилајет Момчила Настасијевића, нека дела Ива Војновића.

Интерпретира онај ко ствар  уме изнутра да види, и са њеним скривеностима да је симболише.(… )Област поезије то је вечност; Медиум поезије то је мисао и језик, творац поезије то је човек. А вечност је дивно чудо, а мисао и језик је дивно чудо. Не играјте се са чудесима! Поезија је исконски дар људи од искона.

Пријатељи су јој Милош Црњански, Тин Ујевић, Милан Кашанин, Милан Коњевић, сликарка Зора Петровић.

Али она није била срећна, и с тим се помирила.

Јер, постоји васионска срећа која опредељује људе, ако нисте вољени, узалуд ћете настојати да вас воле:

Вечно људска и вечно слатка ће остати и она чудна привилегија домаћег света, која се зове: одох ја својој  кућ. Отићи, затворити за собом врата између себе и спољашњег света кад смо срећни и несрећни, то је утеха, понос, одмор, сласт…

Служећи култури свог  језика, духовном уздигнућу свог народа, она је учинила све да себе не истиче и да значај своје личности не увећа, у средини у којој се такво одрицање, знање , образовање сматрало као смишљена увреда оним акоји то знање немају.

Схватила је да « сав труд око унутрашњег живљења има човек, монах или не, да носи сам. То је стални рад и напор».

Отуда у њеним текстовима она мисаона хитрина и она мешавина духовне радозналости, аналитичке свежине, непретенциозне ерудиције и предане занетости сваком темом, сваким проблемом. У свим њеним темама  протеже се сложена идеја културе као мерила за све.

Осећајући близину смрти исписала је последњу жељу:

Умирање и смрт, последња борба коју свако мора сам издржати. После издисаја што остане то више није нико, и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим, стога, да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук, и спусти у сиротињску раку, по реду на гробљу. Без икакве аранжиране сахране, без говора и венаца, без новниснких чланака. Свештеник ће ме испратиит и очитати над гробом драгу ми просту молитву господњу. Сем свештеника, моји најближи пријатељи колико могну и хтедну.

     Умрла је 1958. и сахрањена на Топчидерском гробљу.

Понад хумке једноставан бели крст и само:

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ.

 

                                                                                   

ПИТАЛИЦА

 

Чији гласак зачух?Чију песму певах?
Јефимијин кончић с Балшићком удевах.

 

Аничином свилом повезах два света.

Миличина ружа у кавезу цвета.

 

Српкиња икона понад Крушедола

Атлас платно Бањске развија на пола.

 

Даница од Чачка над бунаром века

У бистрини душе тражећи нам лека

 

Исидора строго словце свако мери

Десанка, Даринка – православној вери

 

Прилажу даровље куд се песма злати

Док се одасвјуду скупљају џелати

 

Па зар након њине  христолике речи

Да не смогнем снаге спокоја и вере

 

Да задрхтим паднем испред божјег блага

Да узмакнем покрај родинога прага

 

Да у овом страшном по Србију боју

Макар не промуцам скрушену реч коју

 

Макар не заридам у стишаној туз

Над Србијом самом у најцрњој сузи

 

Па зар да не клекнем пред иконом песме

Да бар један часак милозвучни гласак

 

У сунашцу бљесне

 

 

 

Тагови: Исидора Секулић