125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ВЕЛИКАНА: Иво Андрић, велики српски писац по језику и опредјељењу
У Београду ће у посљедњем кварталу ове године бити одржан низ манифестација којима ће бити обиљежено 125 година од рођења српског нобеловца и великог писца Иве Андрића, најављује академик Миро Вуксановић, предсједник Организациног одбора за обиљежавање тог јубилеја.
Организатори ових манифестација су Српска академија наука и уметности и Задужбина „Иво Андрић“, уз подршку министарстава у Влади Србије, а најзначајније од ових догађаја биће свечана академија у октобру и научни национални скуп о Андрићу у децембру, први такав скуп о Андрићу као српском писцу.
Вуксановић у интервјуу Срни напомиње да обиљежавањем 125 година од рођења Андрића, САНУ нема намјеру да политизује питање „коме је Андрић припадао или чијој култури данас припада“.
„Иво Андрић је стварао у Србији, у којој је изградио своју препознатљиву уметничку вредност, па је стога акценат прославе овог јубилеја на његовом стваралаштву и доприносу“, наводи Вуксановић.
Он је као најзначајнију манифестацију издвојио национални научни скуп који ће бити одржан 13. и 14. децембра под називом „Дјело Иве Андрића“, у чијем средишту ће бити Андрић као српски писац.
То ће, напомиње Вуксановић, бити први такав скуп о Андрићу од 1976. године, а на њему ће учествовати научници, универзитетски професори из Београда, Подгорице, Бањалуке, Косовске Митровице и са других српских простора у региону.
„Тај скуп нема намеру да расправља о пореклу Иве Андрића, јер је показано чији је, с обзиром на то да је писао на српском језику“, прецизира Вуксановић.
Он подсјећа да је у Београду Андрићев музеј у његовом стану, да у Београду постоји Андрићев венац и споменик, Задужбина, рукописи… Андрић је живио у Београду од 1919. године, односно од завршетка Првог свјетског рата, па до смрти.
„То његово опредељење да пише екавски српски, да живи у Београду и његово изјашњавање – све то говори да је српски писац“, истиче Вуксановић, наводећи да је у плану да се 2019. године обиљежи сто година присуства Иве Андрића у Београду изложбом и књигом „Андрић у Београду“.
Коментаришући критике из Сарајева и Загреба на рачун Иве Андрића, Вуксановић оцјењује да се сви отимају о некога ко је велики, а када увиде да га не могу добити, онда му налазе ману, да би га умањили.
„Не знам како је у Сарајеву, али у Загребу Андрић нема ни улицу, ни трг. Они у себи знају да он није њихов, да је отишао у Београд, у српску књижевност. А када треба да нападну, онда користе неке податке. Нико не спори да је рођен као Хрват, али толико има случајева, као на пример Чарлс Симић, који је наш Ужичанин, али је амерички песник“, наводи Вуксановић.
Према његовим ријечима, планирана је и свечана академија у Народном позоришту у Београду која ће бити одржана 13. октобра, на исти датум када је 1974. године одржан велики књижевни матине осам водећих писаца бивше Југославије, међу којима су били Иво Андрић, Бранко Ћопић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Александар Вучо, Душан Матић, Васко Попа и Стеван Раичковић.
„У Радио Београду постоје извештаји са тог скупа. Идеја је да се на свечаној академији чује оригинални глас Иве Андрића – снимак постоји у Радио Београду. То је било последње Андрићево читање, 13. октобра 1974. године“, наводи он.
Вуксановић је напоменуо да је Иво Андрић тада посљедњи пут читао одломке из својих књига, а крајем те године примљен је у болницу, гдје је и умро 13. марта 1975. године.
САНУ је покренуо акцију да се великој књижари на углу Јакшићеве и Кнез Михаилове улице, у центру Београда, да име Иве Андрића, а у плану је и камерна изложба у Библиотеци САНУ, као и изложба Андрићевих књига у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“.
Напомињући да Задужбина „Иве Андрића“ из Београда једина даје ауторска права за објављивање његових књига по свијету, Вуксановић је истакао да је Андрић једини писац на српском језику, који се већ 70 година објављује, а преведен је на 49 језика.
Само у прва два мјесеца ове године, Задужбина је дала ауторска права за 23 књиге на српском, мађарском, бугарском, турском, шпанском, енглеском, њемачком, италијанском, француском, хинду и другим језицима, а Турци објављују већ 23. издање романа „На Дрини ћуприја“.
Вуксановић је рекао да је у току припрема и критичког издања пет књига приповиједака, које је Андрић објавио током живота, јер писац није изучен ако нема своје критичко издање, које подразумијева објављивање свих верзија његовог дјела.
„Тим изучавањем писац се учвршћује у језику на којем је писао, показује се његов стваралачки поступак“, рекао је Вуксановић, наводећи да ће се дати све верзије, на примјер, „Проклете авлије“.
Вуксановић је рекао да се припрема и објављивање Андрићевог познатог есеја о Петру Петровићу Његошу, којег Андрић назива „трагичним јунаком косовске мисли“, а у припреми је и израда поштанске марке и златног новчића са ликом Иве Андрића.
Припрема се и школска олимпијада са питањима о Андрићу, а уручење Андрићеве награде, установљене према његовој жељи, биће одржано у октобру, на дан рођења писца.
Вуксановић је рекао да је Андрић пред одлазак у болницу, 5. децембра 1974. године, својим пријатељима Гвоздену Јованићу и Милану Ђоковићу рекао четири своје жеље – да има задужбину, да њом руководи његова дугогодишња сарадница Вера Стојић, која је до смрти била управник те задужбине, да се установи награда за приповијетку по његовом имену и да његови рукописи припадну САНУ.
„Мало се зна да је Андрић имао 34 године када је постао најмлађи члан САНУ, 1926. године, што је био до смрти, 1975, готово 50 година. Његова матична академија је САНУ“, истиче Вуксановић.
Он посебно скреће пажњу на то да је цијели износ новца од Нобелове награде, свих 1,2 милиона долара Андрић дао БиХ за куповину књига за библиотеке.
Тагови: Иво Андрић, САНУ
