120 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА: ЈА РАДЕ ДРАИНАЦ ТВОРАЦ НОВЕ ВАСЕЉЕНЕ

Раде Драинац, обредни гласник бола и протеста, несагледаних визија и кошмара, велики путник, и бандит и песник, последњи декадент, заборављени бескућник, лилипутанац у експлозиву светске поезије, несрећни Руђин, карневалски принц , пријатељ што у срцу чува орионска сазвежђа, песник крваве истине и човековог права, песник без наде, песник очаја и песник патње… 

      Раде Драинац, песник који се до задњег дамара свог патничког бића раскалашно предао омамљујуће безграничном царству оне врсте опасне слободе коју је пружала поезија. Таква врста опасне слободе изражавала је неспутан живот кроз  варнице надахнућа које се након силовитог узлета згушњавало у песму клонућа, песму немерљиве патње: 

Задремао је стари свирач на болесној вили и задњи

боем изишао из кафане; 

Мрачне су степенице уз небо ка сањивој мансарди. 

О тужни зидови што опомињу на лудо убијане дане 

Са бескућним другарима, шарени као леопарди!

То кандило гори у вратаревој соби и дете једно

плаче ноћ да расани, 

Дани, моји дани, као лишће развејани. 

       Универзална и изузетна медитација о патњи јесте и Драинчева песма Класичне строфе- записао је Миодраг Павловић у својој Aнтологији. Такве песме, и када можда не спадају у неколико најбољих песама свога језика, својим прусуством мењају нешто битно у песничкој традицији: оне увећавају њено искуство и њену људску зрелост и потпуност доживљаја историје. То виђење злих ветрова наше крви могло је бити написано на сваком језику, његове референце смерају од Микене до Троје, до да га нежно назовемо, « нашег» светског рата, али чињеница да је оно изражено под нашим небом, доноси нову ознаку у нашој поезији. 

      Песник  Раде Драинац ( право име Радојко Јовановћ) рођен је 17. августа 1899. године у селу Трбуњу код Блаца у Топличком крају. Основну школу завршио је у Блацу, прва три разреда  гимназије у Крушевцу. 

Године 1914. као и многи други српски недорасли младићи, већ је на фронту,са оцем трећепозивцем, као  добровољац, а 1915. преко Косова и Метохије, Скадра и Љеша у повлачењу са српском војском стиже до Сан Ђованија.

Школовање наставља у Ници и Паризу и у земљу се враћа 1918. године.   

  

Корачам неуморно светом са срцем као рана

У тешким ратним годинама осетио је стравичну трагедију у којој се нашао српски народ и крваву епопеју српске војске. У том периоду се вероватно формирaало једно бунтовничко, протестно схватање несхватљивог ужаса реалности, кошмарног времена које ће обележити и жигосати генерације, а сав талог таквог искуства касније ће преточити у експлозивне песничке слике, које врве од сензација великог животног посрнућа и друштвене пропасти.

    Поезију објављује у часопису  Епоха 1919. Прву збиркупесама  Модре кише објављује у Београду 1920. са потписом Рад. Јовановић. 

Године 1922.  покреће часопис Хипнос и објављује програм Хипнизам чији програм обзнањује песмом Ја Раде Драинац творац нове васељене.

     Најзначајније су му песничке књиге Модри смех(1920),Афродитин врт(1921), Еротикон(1923), Лирске минијатуре(1926), Две авантуристичке поеме( 1927, са Мони де Булијем), Бандит или песник(1928), Банкет(1930), Улис(1938),Човек пева((1930),  Дах земље((1940),прозу Срце на пазару(1929), роман Шпански зид(1930);  књига есеја Осврти, дневнички записи Црни дани, који су објављени постхумно.

     Већ првом књигом 1922. године песник наговештава модернисту и боема, представника космополитске струје у нашој књижевности,  чије ће се схватање живота кретати од песимизма, толико често испољеног код читаве генерације наших песника, на челу са Пандуровићем и Дисом, до нихилистичког одрицања од било каквих овоземаљских вредности у зрелом песничком добу: 

Изгубио сам појам времена на плавом  кругу неба, 

на длану боре оцртавају пређене путеве,

на огледалу спазих јесен и лишће у језеру очију.  

      Његово бунтовништво израсло је из драматичног сукоба идеала и истине коју је живот пружао, а само је потенцирано шкловањем у Француској, где је доживео свој први сусрет са поезијом француских модерниста и експресиониста и отуда се већ у првим његовим стиховима сусрећу помало драматична трагања за непознатим просторима, наслућују се прве варнице оног каснијег вагромета од речи и слика, изразите компоненете Аполинерове поезије.

        Из Драинчевог света поезије узбуђено израња протест и бунт, али више као крик бродоломника, него револуционарни позив. У песми Човек пева илуструје свој положај у том непрестаном океану мрака:

Корачам неуморно светом са срцем као рана

и са леђима пуним ножева, 

и гледам црног гаврана, 

како на главама пролазника пева.  Па шта? То је живот, 

изломљена арија ветра у непроходној шуми. 

Даљине и ширине одзвањају од бура, 

на зениту, обешен, виси ужас.

  

Овакво виђење света постаје основна песничка преокупација његова., опредељење које је често добијало димензије заљубљености у своју личну несрећу и њеног величања до трагике.

      Још један « словенски боем» како је Драинца назвао Милан Богдановић, испловио је на мрачну пучину безнађа, утопио своју тугу у поругу и псовку, пркосно протествујући и ругајући се мумицифираном моралу једног већ неурастеничног друштва које се по свом сопственом предвечерју пуритаснски љутило на песничког бандита.

       Несређен живот, скитања, опијања, немаштина, тренутни љубавни обмањујући заноси, презир према устаљеном, наметнутом лицемерном морал све то га је изазивало на немилосрдан  обрачун – који се састојао у боемском начину живота и песми која је нарушавала дотадашња естетска мерила. Временска категорија будућности није постојала, постојала је само окрутна садашњост:

Шта да се остави будућности са таквих заразних обала!

Какав тестамент песник д а напише?

Зар очајање завештати за храну? 

Сузе света за будуће кристале?

Црне хоризонте за сутрашња пролећа?/   

   

Духом изнад наметнутих животних оквира лутао од жене до жене  у потрази за љубављу, дајући им осећања која није имао, а очекујући од њих душевно испуњење које није налазио. Отуда његови безобзирни стихови, сведени на пуку телесност, на задовољење жудње: 

Меснати нож у утроби жене најлепши је цвет

И све заслепљујуће енергије протичу кроз мокраћни канал.

    

Био је ожењен Даром Ристић, девојком из богате тетовске хаџијске породице, која је због свог изабраника прекинула све односе са својом породицом. Страсна романтична љубав убрзо се, након потрошеног мираза, претворила у брачну катастрофу. Раде је напустио жену и све време проводио лутајући по кафанама. Кући је долазио повремено да се одмори. Његова Дара « витка, лепа и сентиментална црнка» волела га је и поред батина и увреда које је од њега добијала. Давала му је новац и трпела и његова неверства. 

     Лепој Шапчанки Милици, Цици из Шапца. која је и сама била несрећно удата, а у коју се заљубио приликом сусрета маја 1928. писао је писма о свом браку:

« Можда те интересује како живим? Главно је да не пијем и да не идем ноћу по кафанама, Никада себи не опростих што се не отровах оне ноћи кад си ти то желела, сва припијена уз мене, топла и полугола. Тако би се вечно здружили макар и у паклу, као они Дантеови љубавници – Паоло и Франческа де Римини. (… ) Дај ми мало нежности, мало твог мирисног даха! Ја хоћу твоје груди, твоје мале руке, твоје јецање у пољупцу и твоје топло тело. Ја желим да осетим како ти дрхте дојке, како гориш и склапаш очи, као се сва упијаш у мене као неизлечена рана. «

   При једном до својих тајних одлазака у Шабац, назебао је и почео да побољева. 

     И ова љубав је престала, а дешавале су се нове, као и љубав са највећом бугарском песникињом Јелисаветом Багрјаном.

   

Глад ми је бескрајна а руке вечито празне

Његове три страсти: писање, пиће и љубави биле су једино чему се без остатака предавао. Сва имовина коју је поседовао могла је да стане у један кофер. Оно што му је било потребно узимао је где стигне а ако ни то није могао, стегао би зубе и трпео. 

Чувена песма  Глад ми је бескрајна а руке вечно празне означава целокупно његово постојање и у физичком и у духовном трагању за оном звездом која светли као рана и која додирује најдубљу суштину самог његовог бића.  

     Други светски рат и мобилизација 1941. године затекао га је у завичају у Топлици. Све што му се дешава описује у дневничким белешкама под називом Црни дани. У дневнику описује свје последње дане, деобу народа, пријатеље и непријатље, страхоте новог рата чија га је разорна моћ наново вратила у мучно преживљене године првог свеског рата. 

А завичај се заштитнички склопио над животом:

Брига ме што ће ко о мени рећи на крају, 

и колико ће се још уз моје име прикачити епитета. 

Ноћас сањам кућицу у родном крају, 

над којом се у пожар распрсло милијарде комета.// 

Земљо родна, моје највеће издајство!

Глуве шуме, путеви и дивље цвеће!

Покајнички скоро вам се враћам да стишам пијанство 

и да заборавим азбуку која ме је довела до несреће. 

    

После рата изнад његове родне куће у Трбуњу, у виноградима, на падини једног брега, ископан је његов дневник. 

     Туберкулоза, та жута гошће српске књижевности, како су називали ову опаку неизлечиву болест, вратила му се. Кратко се лечио у санаторијуму на Озрену, након погоршања одатле је пребачен у Београд, где је и умро од крволиптања 1. маја 1943. године « у глухо доба окупације. « а његова смрт остаје готово незабележена.

У Нирвани, песми написаној непосредно пред смрт исписује: 

Шумне ноћи ко јавори сињи

Тамом гробном  леже ми на длану.

Болестан сам много, много. 

Једину звезду у овој пустињи, 

Видим своју рану.

  

Посмртни лист са рубрикама: место становања и најближи сродници био је попуњен са: без улице и без стана и без ближих сродника на сахрани. Трошкове сахране платили су његови пријатељи Часлав Никитовић, Драги Марковић, књижар и Милан Јовановић Стратимировић.

   Преморен од судбинских болова, од путева – ћорсокака, од снова који су се губили у бесмислу, од пасјег живота и мрачних сенки одасвуд изгрцао је још само :  

Друже Драинче! Затвори прозор на срцу и на 

мансарди,

Велико јутро што одлази са умрљаном зором као 

шифонско платно

Затећи ће смрт твоју као мрљу праве линије

Коју је подвукло надвременско клатно. 

 

Његов пријатељ Милан Јовановић Стратимировић оставио је белешку о Драинчевој смрти:„Идући за Драинчевим ковчегом ја сам био више љут него жалостан. Извесно, жалио сам једног друга и човека, али сам осуђивао једног лакомисленог и даровитог писца, који је скоро страћио један велики лирски таленат, не давши од себе ни десети део онога што је могао дати:“

Почевши од 1966. годинe у Прокупљу се одржава традиционална  манифестација „Драинчеви дани» и додељује се песничка награда која носи Драинчево име.

 

МИЛИЦА КРАЉ