ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ИГОР ЂОРЂЕВИЋ, ГЛУМАЦ: Важно је да се пустимо тога ко шта о нама говори и да се окренемо себи и нашем оздрављењу!

– Политика би требало да буде вештина бриге о јавном добру, а код нас чак и не покушава то да буде ни на површинском, козметичком нивоу. И у свету одавно политичари нису најмудрији људи, већ опсенари, опортунусти, морални идиоти, којима је у руке дошла неслућена моћ и којима је главна брига да је сачувају и онда да се играју великих вођа.

 

Ово у интервјуу „Искри“ каже Игор Ђорђевић, позоришни, филмски и телевизијски глумац, професор глуме на Академији уметности и драмски првак Народног позоришта у Београду.

 

Његов глумачки израз одавно је тема многих позитивних критика српске јавности, а у последње две године смо имали прилику да га гледамо у серијама „Месо“ и „Корени“ у којима је играо главне улоге и по ко зна који пут освојио публику својим бравурама.

 

Чини се да се на глумачкој сцени, како светској тако и домаћој, глума своди на просек, а да праве глумачке величине какве су се некада цениле сада сви избегавају да остали не би деловали лошије. Зашто се у овом времену више цени просечно, док се натрпосечно третира као поремећај и терет достојан једино избегавања?

 

Мислим да то није болест нашег времена. Нема епохе која није од тога патила. Свако искакање из просека смета. У природи просека је да буде најмасовнији, да тако кажем, и он има и највећу гравитацију. Гледано из тог угла, натпросечно и јесте грешка или још боље – мутација, а научно је доказано да једино мутацијом еволуција (дакле живот сâм) иде напред у стварању јачих, савршенијих и нових врста.

 

Глума се, што се тиче театра, свела на пуко познавање текста. Текст јесте у основи свега, али било би природно да се његово познавање узима као нешто што је темељ на којем тек треба направити кућу, зграду или дворац, у зависности од талента и рада на истом од стране глумца. Све чешће у позориштима виђамо темељ до темеља, па кад видимо да је неки глумац на том темељу сковао некакву трошну дрвену шупу, ми сви грајимо о његовом умећу. Чему ви, као професор глуме, учите своје студенте? Тачније, шта ви сматрате основама за успешно бављење овим послом и поимање уметности која се у последње време одвојила од живота који јој је одувек био инспирација?

 

Не мислим да је текст основа тетатра. Основа тетра је глумац. До преузбудљивих представа, уметничког доживљаја у позоришту, притом не мислим овде нужно на театар покрета, може се доћи и без текста и без писца и без сценографије, али једино не може без глумца и публике. Увек ми је било занимљивије и дубље, како у животу тако и у глуми, оно неизрециво, неухватљиво у речи или оно што се не да изговорити, него оно што се изговори. Уосталом језик је врло ограничен и ствара илузију знања. Ако нечему дамо име, то не значи да смо га стварно и дубоко разумели. Кажемо рецимо „Ово је дрво бор“ и тиме смо с тим завршили, али шта је дрво у ствари, једна животна форма, божја творевина чију суштину не можемо схватити концептуалним умом. Уколико стварно желимо да знамо шта је дрво морамо се с њим повезати и доживети га негде изван или испод речи. Каже Шекспир: „Истим би дахом мирисала ружа и да јој неко друго име дамо.“ Знате, ја често студентима цитирам Душка Ковачевића који је негде изјавио да је театар настао још у каменом добу када се неки ловац вратио без улова, али и без увета и онако крвав поређао своју породицу око ватре и почео да објашњава и „игра“ шта му се догодило, па је позвао и дете да глуми лава који га је напао. Ето публике, ето глумаца, ето од ватре рефлектора и ето прве позоришне представе.

 

Ви сте првак драме Народног позоришта у Београду. Нажалост, догодило се да смо ове године у овом позоришту имали драму ван сцене која је, чини се, засенила све оне које се изводе на сцени већ 150 година. Да ли је разлог тих драма измештених са сцене тај што позориште сви сматрају елитистичким местом, па се и њихови управници самосматрају елитом, уместо да буду људи који брину о институцији и њеној мисији? Шта се догоди, па у једној земљи управник културне, тачније уметничке, институције постаје важнији од уметника?

 

Догодила се епидемија заразне болести међу политичарима и људима који обављају руководеће функције. У питању је хронични губитак свести о јавном добру, илити, што би наш народ рекао – у се, на се и пода се. Политика би требало да буде вештина бриге о јавном добру, а код нас чак и не покушава то да буде ни на површинском, козметичком нивоу. И у свету одавно политичари нису најмудрији људи, већ опсенари, опортунисти, морални идиоти, којима је у руке дошла неслућена моћ и којима је главна брига да је сачувају и онда да се играју великих вођа. Колико је то опасно можете видети уколико погледајте историју 20. века, а поготово њену прву половину и биће вам јасно. Прочитао сам скоро негде да је према светским статистичким подацима о жртвама, масакрима и злоделима укупно 123 милиона људи погинуло у свим светским ратовима само у 20. веку! Па то је чисто лудило. То вам најречитије говори о стању човековог духа који своју енергију и лик направљен налик Богу троши на егоистичну мржњу и међусобно убијање. Своју велику интелигенцију троше на смишљање што разорнијих оружја за масовно уништење и на бригу о њеном величанству – економији, која на шуму не гледа као на лепоту без које нам нема живота, већ је кратковидо доживљава као профит. Наша цивилизација и образовни системи неизмерно цене IQ и ту врсту памети, способности да се брзо решавају пузле и загонетке, заборављајући да памет без мудрости не значи баш ништа добро. А мудрост није ствар мозга, него нечег дубљег и старијег, али одох сад далеко…

 

Сјајно сте играли Ставрогина у „Злим дусима“ и за ову улогу сте овенчани наградом. Колико ће времена проћи да једно такво дело и писац попут Достојевског поново васкрсну и надрасту, говорим о тиражу, никако о квалитету, популарност књига које објављују водитељи, певачи и старлете док добри писци седе беспослени на празним штандовима сајмова књига?

 

Баш у том делу један од мени најзанимљивијих ликова Кирилов каже: „Од Америке до Балтика све смрди. Капитализам је све појео, сварио и онда повратио.“ Кад бисмо и човечанство посматрали као једно биће или човека, тај човек би добио озбиљну клиничку дијагнозу. Човек ће или еволуирати и заиста послушати речи Христове и тумачити их не по својим ниским егоистичним потребама, већ по њиховом правом изворном значењу или ће се једноставно самоуништити.

 

Играли сте дела великих мајстора српске и светске књижевности. У чијим књигама налазите лепоту живота и подстрек за бављење уметношћу кад вам исти зафале?

 

Управо читам „О неговању душевног мира и задовољства“ од Плутарха , Грка који је живео у античком времену, и то одмах после Христа око 45. до 120. године нове ере. Он је познатији по писању биографија славних античких личности, али је сачувано и неких седамдесетак есеја препуних чисте мудрости. И фасцинантно је колико је то што је писао пре 2000 година, када усвојите термине и језик који су се тада користили на данашње, и даље свеже и насушно. И још ми је фасцинантније да су такви списи преживели чак и мрачни средњи век, где је само по малобројним манастирима било писмених људи који су осетили да те списе треба сачувати и предати наредним поколењима.

 

Рекли сте да је култура чист кисеоник једног народа. Може ли се дисати у Србији?

 

Србија и стање у којем се наше друштво налази управо је онакво какво једино може да буде. Жаљењем и кукањем на ситуацију у којој се наша култура налази добија се само алиби за лични неуспех и ништа више од тога. Не кажем да је ситуација добра, али мењање окружења у којем живимо може се постићи само мењањем себе.

 

Чиме се борити против ријалитија у друштву у ком се само инцидент вреднује као велики успех?

 

Инцидент је моћнији зато што его ужива у томе. То су одавно схватили уредници жутих новина и творци ријалитија – да его воли негативност, заправо да је то његова храна. Ево примера: ако видите нешто прелепо, рецимо призор заласка сунца у предивним бојама, мозак вам се зауставља на пар секунди и можете изговорити ону англосаксонску реч – wow! Дакле, остајете без текста. Его не зна шта ће с тим. Али ако вас рецимо неко јавно увреди, о томе можете говорити недељама и месецима другима, па и себи.

„Дрво спознаје добра и зла“ библијска је прича о човековом паду из раја, заправо, по мом схватању прича о рађању човековог ега и отуђењу од живота у складу са Творцем. То је тренутак када човек почиње да има мисли о себи. О будућности и прошлости, и то је заправо узрок све човекове патње. Наша је судбина да надрастемо его, јер назад не можемо. Наравно, морамо и да научимо да живимо у складу са собом, да живимо у садашњости користећи мозак кад нам је потребан, а не да будемо заточеници његових егоистичних нагона и да свој идентитет не црпимо из наших мисли, већ из нашег бића. Или ћемо еволуирати у постего фазу или ћемо се поубијати у егоистичном лудилу.

 

Шта мислите да је разлог томе што се филм не сматра уметношћу, ако гледамо кроз призму тога да нема, популарно речено, филмаџије (редитеља, глумца) који је академик у Србији? Како филм, који јесте засебна уметност, али и збир свих осталих уметности, наши „умни људи“ не сматрају уметношћу?

 

Ту треба раздвојити филмску индустрију од филмске уметности. Филмска индустрија је прављење профита, а филмска уметност је прављење уметности. Проблем је што би многи да буду и једно и друго. Једно друго не искључује, али је јако тешко направити популаран квалитетни уметнички филм. То се дешава кад уметност ставите на тржиште и онда она постаје пука сензација којој није циљ да освести гледаоца, да га суочи са правим питањима и натера на дубљи поглед на свет и себе, већ да му узме новац.

 

Део сте невероватне екипе која је учествовала у екранизацији „Корена“ Добрице Ћосића и на томе вам честитамо. Колико смо се променили од тог деветнаестог и прве половине двадесетог века као народ ако узмемо у обзир љубав према својој земљи, истрајност у својим идејама и част сваког човека понаособ?

 

Хвала на честиткама. Као што сам већ рекао, човек уопште и његова хтења и патње нису се мењали миленијумима. Доказ томе је моје читање Плутарха. Опасна илузија напретка човековог је то што сада могу да га читам са стакла мобилног телефона, док је раније за то био неопходан други предмет који се зове књига. Кажем да је то илузија напретка. Технологија је само убрзала и усложнила изгубљеност човекову, јер природи и еволуцији људског мозга треба више времена зато што ствар решава у неизмерно мудријем и ширем контексту.

 

Ако смо дошли до тога да више негујемо енглески од српског језика, више читамо стране од домаћих писаца, више се стидимо да будемо Срби него Американци, да ли ће ишта остати од нас? Хоћемо ли икада више ми бити ми?

 

Идентитет се може градити и сачувати на великим и позитивним делима. Већ је опште место међу националистима различитог кова тврдња колико смо научника, писаца, спортиста, редитеља дали као једна мала европска нација. Не смемо градити идентитет на пребројавању жртава, својих и туђих, сукобима које нисмо имали довољно мудрости да избегнемо, али које не смемо да заборавимо. Исто тако, не смемо их користити ни као монету у политичким препуцавањима са непријатељима.

 

Рекли сте да је морал мизерна зачкољица на путу до циља. Да ли по овој реченици живе политичари, уметници или цео народ и може ли бити пожељан, нормалан и вредан циљ чије испуњење искључује морал?

 

Бојим се да цело човечанство гази с том „памећу“, лишено било какве мудрости и заслепљено само потребом за материјалним, за што бржим технолошким напретком. Чињеница да се једна Америка исписала из споразума о глобалном загревању који обавезује земље потписнице да контролишу испуштање CO2 у атмосферу, говори колико је људска савест отишла дођавола. Гледано из угла и мерено њеним временом, планета Земља, која има своју свесност и интелигенцију постоји 4 или 5 милијарди година, а ми смо на њој као хомо сапиенси настали пре око 750 000 година што је тек негде 2 минута! Два минута! Она, дакле, тек сад схвата и пита се лагано шта се овде дешава, какава је ова гамад?! И? Погледајте шта ради наш људски организам кад га нападне вирус или бактерија – дигне температуру. Тако и земља диже два-три степена температуру, довољно да се отопе глечери за почетак. Не желим да будем апокалиптичан, али се бојим да не добије дрхтавицу и почне да кашљуца и кија. Можемо замислити шта то за нас значи.

 

Говоре како је Србија окупирала Црну Гору, наш народ протерују са Косова и Метохије, други нас уче како смо ми више убијали него што смо страдали, па су онда кренули са тврдњама да су Његош и Андрић геноцидни писци, а поврх свега су нас кроз цео двадесети век, а нису престали ни данас, називали неуким варварима са ножевима у зубима. Да ли је могуће да један народ из ког су се родили Тесла, Пупин, Миланковић, Његош, Андрић, Селимовић, Ћопић, Свети Сава, песме из наше народне књижевности, које је хвалио и Гете, па и остале људе и дела које је тај исти народ подарио свету неко назива варварским за разлику од оног народа који је нама узвратио бомбама, а који сви сматрају просветитељским, па чак и већина Срба?

 

Одговорићу вам сличним питањем – да ли је могуће да један народ који је дао поменутог Гетеа, па Бетовена, Рубенса, Хегела, Вагнера, Канта, Шопенхауера, Ничеа, Томаса Мана, дозволи себи да учини целом свету такво крвопролиће и злочин какав није забележен у историји човечанства? Могуће је. Али је исто тако могуће и чак истина, да та нација која је починила страшне злочине, данас буде поново једна од водећих у Европи. Како су то успели – тако што су знали ко су и како да се с тим суоче, и знали су шта хоће и како то да постигну. Називали су их зверима, а опет их поштују. Да ме погрешно не разумете, никакакве сличности нема наша земља са нацистичком Немачком, па ни по понижењу које по степену не може да се пореди са оним Немачким. Говорим о томе да се пустимо тога ко шта о нама говори и да се окренемо себи и нашем правом оздрављењу.

 

Наду у српски инат, рад и дисциплину које ретко показујемо масовно, већ искључиво индивидуално, проналазимо и у вашем случају. Наиме, знамо да сте имали или имате проблем са дислексијом. Очигледно је да постоји начин на који се може борити са овим поремећајем, а у исто време достићи висине које сте ви достигли у свом послу који је уско везан за читање. Како сте превазишли овај проблем у послу у којем је човек са оваквим поремећајем у самом старту неспособан за рад?

 

Треба уклонити илузију да је живот ту да би нас учинио срећним. Живот вам стално поставља изазове, и то не само пред човека него пред све облике живота и можете расти само савладавајући те изазове. Кад их не би било, човеков дух би се улењио и ушао у стање апатије – готово сна. Стивену Хокингу су као студенту дијагностификовали изузетно опаку болест која га је потпуно паралисала и одузела моћ говора, закуцала за колица, без помоћи није могао ни да се храни, и лекари му нису прогнозирали више од годину дана живота. Е, он је не само дочекао дубоку старост, већ је умро прошле године у 76. години као један од најцењенијих и најутицајнијих научника на свету. Какав пример несаломивости духа и савлађивања препрека.

 

Искрено речено, утеху за ово време проналазимо у Дисовим стиховима који красе песму „Наши дани“, тачније у времену у којем је написана. Када читамо песму, ми видимо себе какви смо данас, иако је она објављена 1910. године. Ако је тај народ који је он описао победио у Првом светском рату и уздигао се до висина које никада раније није достигао, да ли онда таква снага можда лежи и у нама, али је ми показујемо само када нам прети нестанак нације?

 

Најбоље ћу вам одговорити са последњих пет строфа песме „Српска земља“ Дисовог савременика Вељка Петровића:

 

Ово је земља проклета, ал’ моја;

маћеха моја, моја мати драга;

о ја те мрзим, јер те нико ко ја

не љуби тако, моја мати драга!

О, ти си земља проклета, ал’ моја!

 

А ја сам твоје пасторче што гори

и силне жуди распињу му прса,

и што се слепо нада новој зори,

и чека славу новога ускрса.

О, ја сам твоје пасторче што гори

 

да своја крила размане; и смело,

титанском снагом и уздањем, хоће

светлости праве да досегне врело

и да ти пружи с даљњег грма воће.

О, ја сам твоје пасторче што гори.

 

Ал’ чујем глас твој. Он ме натраг зове.

И ја се враћам с несвршена дела.

У шупљих груди шупље носим снове,

скрхан и јадан; ал’ тако си хтела,

јер ја чух глас твој, где ме натраг зове.

 

И ја се враћам опљачкане круне,

да вучем крст свој без ропца и плача.

Гушим се, гушим, а снага ми труне;

постајем храном бурјана и драча,

постајем храном бурјана и драча.