ГОРАН ПЕТРОВИЋ

ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ПЕТРОВИЋ, КЊИЖЕВНИК: Kада би се појавио нови Рајс, он би био или каменован, или макар наружен у коментарима читалаца!

ИСКРА на Фејсбуку

(ГОРАН ПЕТРОВИЋ) Фото: Искра

„Ако смо „повезани“, ако имамо интернет, мислимо да имамо одговоре на сва питања; ако наше „профиле“ с досеткама више „лајкују“, мислимо да смо надарени; ако имамо више новца у банци, чак ако су то и биткоини, мислимо да више вредимо; ако до перфекције полажемо пажњу на изглед тела и одеће, мислимо да смо лепши; ако пијемо извесно освежавајуће пиће, потврдили смо себи, како и реклама каже, да смо срећни… Да бисмо онда, мало-мало, начинили „селфи“. Мислећи да тако овековечујемо своје присуство на овој земљици…“

Ово у интервјуу „Искри“ каже књижевник Горан Петровић, коме је у Андрићевом институту у Андрићграду, крајем јануара додељена Велика награда „Иво Андрић“.

Горан Петровић (Kраљево, 1961) објавио је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), збирку приповедака Острво и околне приче (1996), роман Опсада цркве Светог Спаса (1997), роман Ситничарница „Kод срећне руке“ (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), књигу изабране кратке прозе Све што знам о времену (2003), драмски текст Скела (2004), збирку приповедака Разлике (2006), књигу записа Претраживач (2007), новелу Испод таванице која се љуспа (2010) и драмски текст Матица (2011). Петровићеви романи и приче објављени су у преко сто издања, од чега педесет у преводу на француски, руски, шпански, немачки, италијански, бугарски, словеначки, пољски, украјински, македонски, енглески, мађарски, чешки, словачки, грчки, холандски и персијски језик.

 

Рекли сте да писац, након што напише књигу, нема више много везе са њом, а да читаоци затим у њу инвестирају своје искуство. Да ли онда велике књиге постају велике због писаца или због читалаца, и чије је заправо то дело касније?

 

Покушаћу да саобразим одговор једном од Андрићевих кључних мотива – мотиву моста. Да ли је један мост велики захваљујући градитељу који га је направио, или зато што су га многи са разних страна прешли, стигли до супротне обале? Градитељ је несумњиво важан. Од његовог осећаја за лепо зависи складност, од његове вештине и знања зависи трајност моста. Али, величина, без обзира на стварне димензије, зависи од људи којима је тај мост од користи из дана у дан, а некада и на векове. Не треба при томе заборавити да мост, као и књига, служи и онима веома ученим, и онима мање образованим, људима различитих матерњих језика, религија, искустава, интересовања, потреба, страсти… Сви они, тим краткотрајним чином преласка, односно читања, придодају величини и моста и књиге. Име градитеља-писца се некада памти, са захвалношћу спомиње, мада бива и да се не зна ко је тај и тај мост подигао, као што бива и да се не зна ко је испричао ту и ту причу, испевао ту или ту песму… Ипак, ако књига-мост опстојава упркос воденој матици, ако опстојава упркос смени годишњих доба, година, па и столећа, њена величина мери се бројношћу оних којима је служила. На крају, чак и само једна књига у рукама само једног читаоца јесте нека врста моста. Она се обично прихвата обема рукама, изгледа као неки скроман мост између левог и десног длана, али и тако мали мост може да премости бројне јазове, плаховите токове, чак и најтамније провалије у двојној природи човека.

 

Рекли сте једном приликом да је ово цивилизација која је изгубила меру. Може ли књижевност, и ако може – на који је то начин могуће, да врати изгубљену меру?

 

Некако излази да је човек у оно не тако далеко доба када је на располагању имао мање мера – боље, или макар с већом сигурношћу, могао да одреди где се налази. Као што се умножавањем свега и свачега покушава остварити утисак да је могућност избора већа, иако је она суштински заправо све мања, тако се и у потреби да се све што нас окружује најпрецизније измери, да се проникне у структуру и честице и космоса, да се знају тачне „глобалне“ координате, раздаљине у правој „авионској линији“, висина и спратност небодера, тежина тела сваког боговетног јутра, а не само када се измеримо на некој од оних сада непостојећих уличних вага… – све више губимо у убеђењу да знамо све о свету и себи. Ова обмана расте до неслућених размера. Ако смо „повезани“, ако имамо интернет, мислимо да имамо одговоре на сва питања; ако наше „профиле“ с досеткама више „лајкују“, мислимо да смо надарени; ако имамо више новца у банци, чак ако су то и биткоини, мислимо да више вредимо; ако до перфекције полажемо пажњу на изглед тела и одеће, мислимо да смо лепши; ако пијемо извесно освежавајуће пиће, потврдили смо себи, како и реклама каже, да смо срећни… Да бисмо онда, мало-мало, начинили „селфи“. Мислећи да тако овековечујемо своје присуство на овој земљици… Размере убеђења да знамо од чега је све или где се тачно налазимо – заправо чине да у нама атрофирају танана питања односа, знања, дара, вредности, лепоте, среће, па и сопственог трајања. И да се тек сада вратим питању – књижевност не може да врати изгубљену меру, али она јесте један од начина потраге за мером. Бити охоло убеђен да смо нашли меру живота – први је знак да мера не постоји. Књижевност је једна од ретких преосталих човекових дисциплина која се још увек пита – ко сам, где се налазим, шта то радим…

И можда, како овај мој покушај да одговорим не би био „целомудрен“, животнијег примера ради, волео бих, рецимо, да озваничим меру Јајир. Тако се зове један човек којег сам упознао у Мексику, такозвани обичан човек, а с којим сам имао задовољство да се дружим у два или три наврата по неколико сати. И сада памтим Јајирове покрете тела, дужење врата, начин на који гледа, како шири очи, ћули уши и ослушкује, како има потребу да се попење на сваки вис, најмању хумку, макар за оближњи степеник више, ако је све око њега равно и да поскочи… Јајир је посматрао сунце, растиње, птице, људе, посматрао је све око себе с приметном радозналошћу и задивљеношћу као да све то први пут види… А онда би се додатно пропињао на прсте, кружио би уоколо тог нечега, обилазио, сагињао се, како би то нешто сагледао из што више углова… И све је то чинио зачуђеног израза лица до те мере – да сам помислио да би његово име требало дати мерној јединици за радозналост. Он би био еталон, 1 Јајир, а према њему би се могла самеравати радозналост нас уморних, самодовољних или самозадовољних, мрзовољних или надмених, па би излазило да је неко од нас тек десети део 1 Јајира, у бољем случају – једна трећина или две петине… Можда ћу ово сећање на тог „обичног“ човека једног дана уобличити у кратку причу, дати му књижевну форму… И тада ће та прича постати покушај потраге за изгубљеном мером, у овом случају, за изгубљеном мером радозналости.

Горан ПетровиЋ, Јован Делић, Емир Кустурица (Фото: Искра)

Има ли на коме да остане књижевност у Србији?

 

Наравно. Српску књижевност одликује поетичка разноврсност. Имајући у виду величину говорног подручја, та разноврсност је чак задивљујућа. У оквиру сваке од тих поетика постоје добри писци. А можда и неки нови Андрић или Црњански управо сриче прва слова.

 

У Србији се догађа убрзано осипање и тањење језика, па се комуникација своди на тек неколико стотина речи. Да ли ће писац богатог вокабулара и филигранског осећања за језик, попут вас, можда остати без читалаца, јер нико написано неће разумети?

 

Тако је то свуда у свету. И то је једна од одлика цивилизацијских мена. Човек се прво трудио да најлепшим могућим речима, што богатије, тачније, искаже осећања. Та тежња имала је своје врхунце у делима античких писаца, њу касније репрезентују Данте, Шекспир, Гогољ, Достојевски, Ман, Маркес… А онда смо почели да се враћамо хиљаду и више година уназад, исказујући осећања „емотиконима“, знаковним језиком.

Мени је у више наврата замерано како превише пажње поклањам језику, како страх од осипања језика изједначавам с бригом за судбину народа, нације. Да се такви не би „потресали“, наводим пример из једног другог језика, матерњег језика једног Швеђанина. Неком приликом, у разговору, тај ми је Швеђанин рекао да му је недавно умрла мајка. Рекао је то с примереном, очекиваном тугом. А онда је сетно додао, чак са ужасом у гласу, како му се чини да су од тог тренутка, с мајчиним вечним одласком, „отишле“, нестале неке речи… О свему овоме смо причали на трећем, енглеском језику. Изгубити, дакле, реч – каткад значи изгубити и осећање. Поједностављивање језика води поједностављивању исказивања осећања.

Дешава се то чак и када су у питању основне човекове потребе. Рецимо, храна. Поједноставити језик значи исто што и пренебрегнути све што нам нам казују чуло вида, мириса, укуса, додира, па и слуха, па баш све сводити на то јесте ли гладни или сити. За јабуком не посежемо само зато да бисмо напунили трбух… Већ и зато што је стидљиво румена, има мирис пропланка, једар укус свежине, зато што је тако глатка и округла, тако добро, савршено пристаје руци, зато што некако здраво пуца под зубима док се рума… Коме је јабука довољна само да би се заситио, много пропушта.

 

Какво је ваше мишљење о издаваштву у Србији уопште и о, како рече Шекспир, „искакању из зглоба“ на пољу издаваштва, а које се тиче објављивања књига оних ријалити звезда и псеудоуметника који не заслужују да се нађу у позицији да својим речима утичу на људе?

 

Наше издаваштво је слично издаваштву у свету. Другим речима, креће се ка ономе што је све учесталије именовано синтагмом „издавачка индустрија“. Филмска уметност има то искуство, сви знамо шта се догодило када је филм, „седма уметност“, постао „филмска индустрија“. Ето како све почиње од језика. Успут речено, сада се појављује и нешто што се зове „креативна индустрија“, односно „креативне индустрије“. Цивилизација је нешто мало помешала, Ворхолове конзерве и умножене Мерилин Монро биле су критика, иронија, сарказам, провокација, Ворхол се заправо ругао својим обожаваоцима и снобовским купцима… Човеку се свакодневно поручује да може да има све, да је све приступачно, да нема разлога да се због било чега стиди… Па и да свако може да се бави уметношћу, да искаже „планетарно важно“ мишљење тако што ће да искуцка, по правилу негативне, коментар, песму, причу, роман… То је једна од оних замена за одсуство демократије. То је нешто о чему је Андрић већ писао, приповетка „Злостављање“ говори баш о томе. То је, на крају крајева, говорећи речником индустрије, меркантилна потреба да се стално има купац, не и квалитетан производ, јер ако производ траје, онда задуго и нема нових потрошача. Мислим да није далеко дан када ће се најпре производити купац, њих на стотине хиљада, па ће се тек онда обликовати производ. У овом случају – књига. И, морам да додам, пошто књига може да буде превише „узнемирујућа“, а време забрана је одавно прошло, посегло се за следећим методом: добра књига, из које може нешто да се сазна, која утиче на мишљење, ставове, која поставља питања, која вас било чему учи, она се не забрањује – већ „скрива“ у мноштву једнократног штива.

 

Постоји ли начин да се изврши деријалитизација друштва?

 

Све се нешто надам да ће тај процес почети када се заврши ова кампања против пушења. Јер, ако једно друштво израчуна да превише троши на лечење болести изазваних дуваном, онда ће ваљда једног дана да се позабави и прорачуном колико је за ментално здравље штетно оно што се емитује „у јавном простору“, како за оне који „активно“, тако и за оне који „пасивно“ упијају ријалитије. Или можда неће, јер је неко израчунао да је боље имати зависнике од такве врсте програма него имати друштво којем се нуди било шта из чега може нешто да се научи, што уобличава осећај за лепо, развија критичко мишљење…

 

Кажу да је писана реч изгубила значај у овим нашим крајевима, па како онда дође до тога да Матији Бећковићу буде забрањен улазак у Црну Гору, а уз тврдњу да његови стихови „љуљају темељ црногорске државе“?

 

Биће да је први део вашег питања у супротности с другим делом. Биће да реч још увек има значај – иначе до те забране не би ни дошло. С друге стране, да није таквих „историјских“ одлука, можда политичари, како кажете „у овим нашим крајевима“, не би ни остали упамћени, исто онако како би данас мало ко знао за Гвелфе и Гибелине, политичке странке из средњег века у италијанским градовима-државицама, да Данте није написао Божанствену комедију.

 

Написали сте да је демократија „егзотична птица из Америке“. Да ли је у питању обичан брбљиви папагај, који је од користи како би оштетио поједине државе, или је у питању нека друга врста птице?

 

Синтагма „егзотична птица из Америке“ преузета је из Османског речника из 1905. године. Било је то доба цензуре за владавине последњег султана Абдулхамида Другог. Наиме, састављач речника се досетио да неке не баш тако „згодне“ речи „демократски“ не изостави, већ да их објасни „мало другачије“. Стотину и више година касније, готово нико не изоставља речи из речника, свима су уста пуна парола, свако ће до бесвести понављати слоган Француске револуције „Слобода, једнакост, братство“, али је он најчешће обесмишљен. Зато папагај звани Демократија, „егзотична птица из Америке“, коју јунак у новели „Испод таванице која се љуспа“ купује почетком 20. века у Истанбулу, ништа неће проговорити током читавог столећа, осим реченице коју је научио од свог продавца: „Демократија, повољно!“ Он заправо једино уме да рекламира самог себе. Папагајски понављати реч демократија није само по себи довољно. И опет долазимо до тога да су речи важне, јер њима може да се тргује. Као што може да се тргује и временима.

 

Срби су народ који је одувек живео у прошлости или загледан у будућност. Због чега никако да се осврнемо на садашњост и живимо неко време у њој? Можда нам буде боље?

 

Пука прагматична садашњост, и друштва и појединца, ништа не значи без сећања на прошлост и планова за будућност. Мера нашег тренутног постојања зависи од правог односа и према прошлости и према будућности.

 

Сви данас цитирају Арчибалда Рајса и реченице из његове књиге Чујте Срби! Чувајте се себе!, фасцинирани тиме како његове речи стоје попут тврђаве и данас. Да ли је то знак да је Рајс велики, или да смо ми олупина једног херојског народа који за сто година није успео да исправи ни једну једину грешку на коју је Рајс упућивао?

 

Сви данас цитирају те Рајсове речи, али када би се појавио нови Рајс, он би био или каменован, провучен кроз блато насловних страница, или макар наружен у коментарима читалаца, који су постали тако важни у свим електронским издањима новина.

 

Како се борити против ревизије историје на овим просторима? Чиме бранити српске споменике и документе које сада присвајају они који желе да измисле свој идентитет?

 

Стрпљивим пописивањем, не повлађујући ни себи ни другима.

 

Шта за вас значе Велика награда „Иво Андрић“ и речи Емира Кустурице да је давање награде за животно дело вама у ствари наставак интернационализације ове награде?

 

Ако је то тачно, онда је и прилично необично. Ми можемо и да прихватимо да је неко наш отишао и негде у белом свету нешто урадио, али веома ретко можемо да се помиримо с тим да је неко овде остао и одавде у том белом свету нешто урадио.

 

Велика сте књижевна звезда Мексика и Русије, па нам реците колико су различите те две књижевне сцене од наше.

 

За мене нема књижевних „сцена“. Постоји само књижевност, тачније речено, постоје само чин писања и чин читања, који се каткад додирују, мада су некада и веома удаљени, хиљадама километара далеко један од другога. Тај тренутак додира некада зовемо књижевно вече. Али, и не мора тако да буде. За књижевно вече некада није потребна ни сала, ни модератор, ни плакат…

Примера ради, једанпут су ми у Мексико Ситију пришли младић и девојка, рекавши да су из свог удаљеног града кренули аутобусом још претходне ноћи, како би стигли на представљање књиге и како би ми рекли да живе заједно, односно да су се упознали захваљујући мојој књизи. Она их је упарила, тако су тврдили. И сада памтим не то како су мене гледали, већ како су једно друго заљубљено посматрали.

Други пут, у московском метроу који дневно користе милиони путника, видео сам младића који чита руски превод мојих прича. Та књига није била новија, у Русији је изашла много година пре тог сусрета, у тиражу који за тамошње прилике није нарочит. Величина града Москве и број путника метроа говорили су да је чак и таква случајност мало вероватна. Али, било је то мало књижевно вече, између две станице, испод земље. Не, нисам ништа рекао, посматрао сам читаоца. Ни читалац ништа није рекао, био се удубио, листао је странице, одахнуо сам када му се на уснама појавио зачетак осмеха. Уосталом, да је и подигао поглед, сасвим сигурно није могао да ме препозна. Ја сам стајао, он је седео, уоколо су дремали уморни пасажери, нека је бабушка помно пазила на ону велику торбу коју обично зовемо „шверцерском“, неки је човек имао ноутбук у крилу, неки други је цимао главом у ритму музике, имао је слушалице као срасле са ушима… Воз је шиштао подземним ходницима. Када се зауставио, морао сам да изађем. Окренуо сам се и сада с друге стране прозора посматрао читаоца. Није подизао поглед. Врата су се затворила. Прозорска слика је уздрхтала и појурила даље. Сада, много година касније, описао сам ово „књижевно вече“ у одговору на ваше питање.

Све у свему, „књижевна сцена“ за мене не постоји, постоји само „додир“ чина писања и чина читања. Поводом Велике награде „Иво Андрић“ досетио сам се и да су моје књиге понајвише превођене у Русији, Француској и Мексику можда баш зато што су ме као писца понајвише формирала три светска корпуса књижевности: руска класична, француска класична и хиспано књижевност. Има ли у томе неког вишег смисла – не могу да разлучим. Али, рекао бих да постоји нека врста „додира“.

 

Најавили сте ново дело, тачније венац романа. Можете ли рећи нешто више о том, верујемо огромном издавачком подухвату, а сасвим сигурно и ауторском подвигу?

 

Равно је осамнаест година откако се бавим овим рукописом. И можда је најбоље да вам од свега кажем само то како имам какав-такав изговор зашто све тако дуго траје. Наиме, изабрао сам „безобалну“ тему – изгубљено. Шта све и како губимо зато што смо немарни, зато што смо охоли, зато што му не знамо стварну вредност, а некада и намерно затурамо истину од себе кријући… Зато је писање потрајало. И зато ће то бити венац романа, не једна књига. Јер се чини да појединце, народе, људску цивилизацију, некада више чини не оно што имају, поседују, чиме се окружују, већ оно што им недостаје, што су изгубили.

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.