ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ДАВИД ОЕЛХОФЕН, РЕДИТЕЉ: Мећавник Емира Кустурице је чудо, живот је чудо! (ВИДЕО)

„Искрено, Емира Кустурицу сматрам генијем. Он је за мене веома важан уметник, и то не само као филмски редитељ. Много пута сам гледао његов филм „Андерграунд“ и доживљавам га као ремек-дело, јер је толико бога да увек гледањем изнова откријете нешто ново. Јутрос сам гледао „Сећаш ли се Доли Бел?“ и сада могу рећи да је поред „Андерграунда“ ово мој други омиљени филм Емира Кустурице. Веома је нежан филм и за тему има породицу која је веома важна за мене.“

Ово у интервјуу „Искри“ каже Давид Оелхофен, гост овогодишњег Кустендорфа, вишеструко награђивани француски редитељ и сценариста. Као редитељ потоисује четири кратка и четири дугометражна филма. Аутор је сценарија за 13 филмова.

Како вам се свиђа фестивал и место на ком се одржава?

Апсолутно је фантастично и потпуно неочекивано. Чак сам после поднева ишао на скијање, а ко је могао да очекује да ћу скијати овог викенда. Јутрос сам погледао и једно ремек-дело. У питању је Емиров први филм „Сећаш ли се Доли Бел?“, а јуче ми се заиста свидео део програма у оквиру ког се приказују кратки филмови и био сам прилично импресиониран квалитетом сваког филма понаособ. Дакле, ништа на шта се могу пожалити. Што се тиче села, чуо сам да је оно изграђено пре 10 или 15 година и да пре њега на овом месту није било ничега. Било је то само обично брдо и то је чудо. Живот је чудо.

Пре дугометражних филмова снимали сте кратке филмове. Да ли сте испратили такмичарски програм овогодишњег фестивала и уколико јесте, какво је ваше мишљење о филмовима које сте погледали, а који се надмећу за „Златно јаје“?

До сада сам гледао само један блок од два,три или четири филма, јер сам стигао јуче, па сам успео да погледам само оне који су приказани синоћ. Веома сам импресиониран селекцијом, јер сам и сам правио кратке филмове, па их доста добро познајем. У питању је програм високог квалитета. Веома ми се допао први приказани филм који говори о сину који схвата да је његов отац полудео. У питању је веома дирљив и предивно снимљен филм. У досадашњем програму, овај филм је мој фаворит. Диван је и дирљив.

Ви пишете и режирате. У ком од ова два процеса више уживате?

Највише уживам у режирању сценарија који сам ја написао. Писање је веома болан процес, али га заиста волим. С обзиром на бол, у питању је нешто попут мазохистичког задовољства. Болно је, али је у исто време пријатно и инспиришуће трансформисати сценарио у филим, па чак не буде ни важно ко је писао сценарио, па чак и кад је ваш.

Имали смо прилике да видимо величанствене сцене природе у вашим филмовима, али исто тако сте у вашим филмовима имали доста сцена снимљених у граду. Шта вас више инспирише – урбана средина или природа?

Мислим да сам пре инспирисан местом човека или жене у простору. То би могла да буде природа, а може бити и град. Трудим се да будем инспирисан међуљудским односима и природом, па и градом. У питању је шта ми правимо од свог света. Током рада се трудим да снимам у сликама које праве конекцију између лика и околине. Можда је снажније када у филму видите два човека, далеко од људи, која ходају пустињом. Свакако је тако лакше уочити њихову везу и улогу природе. Управо ово сам покушао да учиним са филмом „Блиски непријатељи“ који је сниман у граду и где нема ни трунке зеленила, али је циљ исти, а то је покушај да се увиди конекција коју ликови имају са зградама и недостатком природ или осетити недостатак повезаности са природом што је иста ствар. Мене инспирише интеракција између ликова и њиховог окружења.

У већини ваших филмова се бавите међуљудским односима. Да ли је то интересантна тема за публику у времену када су се међуљудски односи свели на комуникацију путем друштвених мрежа?

Сматрам да ће људи увек бити више заинтересовани односом лицем у лице, тачније односом сличним оном који влада у породици. Веома ме интересују породични односи. Мој први филм говори о оцу и сину, тачније о комплексности веза у самој породици. Мислим да друштвене мреже за сада немају утицај на породицу, тако да још увек осећамо потребу за односом лицем у лице са нашим родитељима и рођацима. Нисам баш фокусиран на писање о тој новој врсти веза. Нисам њима опседнут, јер сам сигуран да оне суштински не мењају дубоку интимност међу људима. Можда за десет година фруштвене мреже и не би биле толико важне. Мислим да је у питању привремена револуција. Сасвим је сигурно да оне још увек постоје, али  верујем да убудуће неће бити центар људских живота.

Шта мислите о Емиру Кустурици и његовим филмовима?

Искрено, сматрам га генијем. Он је за мене веома важан уметник, и то не само као филмски редитељ. Много пута сам гледао његов филм „Андерграунд“ и доживљавам га као ремек-дело, јер је толико бога да увек гледањем изнова откријете нешто ново. Јутрос сам гледао „Сећаш ли се Доли Бел?“ и сада могу рећи да је поред „Андерграунда“ ово мој други омиљени филм Емира Кустурице. Веома је нежан филм и за тему има породицу која је веома важна за мене. Гледаћуји овај филм поставља се питање да ли је породица у затвору или на сигурном месту. Био сам врло дирнут судбином главног лика који покушава да буде човек, да буде слободан, да воли и ово је заиста важна прича, а у исто време нежна и паметна. Сви ми знамо како тече процес између ваших индивидуалних циљева, сопствене слободе, ваше породице и друштва. На најбољи начин су ову односи приказани у филму „Доли Бел“ и у питању је сјајан филм. Емир Кустурица је још значајан по томе што је створио нови језик, сопствени језик, који је у потпуности чврст. Не постоји редитељ који може да исприча причу као Емир, јер он има веома специфичан стил који је веома снажан. Он је заиста импресиван. Сматрам да га други редитељи веома поштују. Не постоји редитељ који би покушао да имитира његов стил, а мислим да је разлог тај што би тако нешто било веома опасно управо због његове конзистентности.