ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЕКОЛОГИЈА – ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР

Недавно сам господину Кузовићу, борцу за очување животне средине – али човеку који схвата да је екологија пре свега духивно питање – дао интервју у коме сам рекао неколико ствари на ту тему.(1) Основно уверење је – нема обнове природе без обнове човекове душе. То је и званичо учење Цркве од Истока, изражено у „Основама социјалне концепције Руске Православне Цркве“, усвојене на великом Сабору РПЦ одржаном 2000. године: “Будући свесна своје одговорности за судбину света, Православна Црква је дубоко узнемирена због проблема које ствара савремена цивилизација. Међу њима, важно место припада еколошким проблемима. Данас се лице Земље унаказује у планетарним размерама. Погођена је утроба Земље, тло, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Природа која нас окружује практично је у потпуности укључена у обезбеђивање живота човека, који се више не задовољава разноликошћу њених дарова него необуздано експлоатише читаве еко–системе. Делатност човека, која је достигла размере какве се могу упоредити с биосферним процесима, стално нараста захваљујући убрзању темпа развоја науке и технике. Свеобухватно загађење природне средине индустријским отпадом, неправилна агротехника, уништавање шума и земљишног покривача доводи до гушења биолошке активности, до сталног смањења генетске разноликости живота. Исцрпљују се ненадокнадиви минерални ресурси Земљине утробе, смањују се залихе чисте воде. Појављује се мноштво штетних материја, од којих се многе не укључују у природно кружење и нагомилавају се у биосфери. Нарушена је еколошка равнотежа, човек је постављен пред чињеницу појаве неповратних погубних процеса у природи, укључујући и подривање њених репродуктивних сила.

Све се то одиграва на позадини невиђеног и неоправданог пораста друштвене потрошње у високоразвијеним земљама, где је тежња ка изобиљу и раскоши постала животна норма. Таква ситуација ствара препреке за праведну расподелу природних ресурса, који представљају општечовечанско наслеђе. Последице еколошке кризе показале су се као нездраве не само за природу него и за човека, будући да је он органски сједињен с њом. Као резултат свега тога, Земља се нашла на ивици глобалне еколошке катастрофе.

Односи између човека и природе која га окружује били су нарушени још у предисторијском времену, чему је узрок био човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех који се зачео у човековој души погубно је утицао не само на њега самога него и на читав свет око њега. Твар се покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим. 8; 20–22). У природи се, као у огледалу, одразио први човеков преступ. Из семена греха, које је почело да дејствује у човековом срцу, израсло је, како сведочи Свето Писмо, „трње и коров“ на земљи (в. 1. Мојс. 2; 18). Постало је немогуће потпуно органско јединство човека и света који га окружује, какво је постојало до грехопада (1. Мојс. 2; 19–20). У својим односима с природом, који су добили потрошачки карактер, људи су се све чешће руководили егоистичним побудама. Почели су да заборављају да је једини Господар васељене Бог (в. Пс. 23; 1), Којем припадају небо и земља и све што је на њој (5. Мојс. 10; 14) док је, истовремено, човек само управитељ, којем је поверено богатство доњег света, како се изразио св. Јован Златоусти. То богатство, односно „ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост и звезде Бог је“, како примећује овај исти светитељ, „поделио свима подједнако, као међу браћом“. „Господарење“ над природом и „владање“ над земљом (1. Мојс. 1; 28), на које је човек призван, према Божијој замисли не означавају сведозвољеност. Они само сведоче да је човек носилац образа небеског Домостројитеља и да је као такав, према речима св. Григорија из Нисе, дужан да своје царско достојанство не покаже у надмоћи и насиљу над околним светом него у „обрађивању“ и „очувању“ (в. 1. Мојс. 2; 15) величанственог царства природе, за које је и одговоран пред Богом.

Еколошка криза приморава нас да преиспитамо свој однос према свету који нас окружује. Данас се све чешће критикују концепције човековог господарења над природом и потрошачки став у односу на њу. Свест о томе да ће за добробити цивилизације савремено друштво платити исувише високу цену изазива противљење господарском егоизму. Тако се разоткривају они видови делатности који наносе штету природној средини. Истовремено се разрађује систем њене заштите, преиспитују се методи господарења над њом, предузимају се покушаји стварања технологија за очување ресурса и стварања производа без отпада који би се истовремено могли „уградити“ у природно кружно кретање. Све се више развија еколошка етика. Друштвена свест, која њоме руководи, устаје против потрошачког начина живота и захтева да се повећа морална и правна одговорност за штету нанесену природи, предлаже да се уведе еколошка обука и васпитање, позива да се на бази широке међународне сарадње обједине напори на очувању природне средине.

Православна Црква цени напоре усмерене на превазилажење еколошке кризе и позива на активну сарадњу у друштвеним акцијама чији је циљ заштита творевине Божије. Упоредо с тим, она истиче да ће напори те врсте бити плодотворнији уколико темељи, на којима се гради човеков однос према природи, не буду имали само изразито хуманистички него и хришћански карактер. Као једно од основних начела становишта Цркве у питањима екологије јесте и начело јединства и целовитости од Бога створеног света. Природу која нас окружује Православље не посматра изоловано, као затворену структуру. Биљни, животињски и човечији свет су узајамно повезани. Са хришћанске тачке гледишта, природа није остава (складиште) ресурса, предодређених за егоистичну и неодговорну потрошњу, него и дом у којем човек није господар него управитељ. Поред тога, природа је и храм у којем је он свештеник, али у којем не служи природи него Творцу. У основи схватања природе као храма налази се идеја теоцентризма: Бог, Који Сам свима даје живот и дисање и све (Дела ап. 17; 25) јесте Извор постојања. Због тога живот, у својим разноликим пројавама, има освештани карактер и представља дар Божији; његово гажење је изазов који није упућен само божанственој творевини него и Самом Творцу.

По својој суштини, еколошки проблеми носе антрополошки карактер, будући да их је створио човек а не природа. Због тога се одговори на многа питања, која поставља криза околне средине, налазе у човечијој души а не у сферама економије, биологије, технологије или политике. Природа се уистину преображава или пропада не сама по себи него под утицајем човека. Његово духовно стање игра одлучујућу улогу, јер се одражава на природну околину, како приликом спољашњег деловања на њу, тако и у одсуству тог деловања. Црквена историја познаје мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадање са творевином на најблаготворнији начин утицали на жива бића.

Узајамна веза антропологије и природе се крајње јасно открива управо у наше време, када свет истовремено преживљава две кризе: духовну и еколошку. У савременом друштву, човек понекад губи свест о животу као о дару Божијем а понекад и сам смисао свог живота, који се повремено своди на физичко постојање. Када постоји такав однос према околном свету, човек природу не схвата као дом а посебно је не схвата као храм, него само као „средину у којој борави“. Духовно деградирана личност доводи до деградације и природу, јер је неспособна да покаже преображавајуће дејствовање на свет. Човечанству које је заслепљено грехом не помажу ни колосалне техничке могућности: уколико је равнодушно према смислу, тајни и чуду живота оно не може да донесе истинску корист и често наноси штету. Кад је у питању човек чија делатност није духовно оријентисана, техничка моћ као по правилу ствара утопијске наде у безграничне могућности човечанства и у силу прогреса.

Незамисливо је да у условима духовне кризе дође до потпуног превазилажења еколошке кризе. Та тврдња нипошто не значи да Црква позива на одбацивање делатности усмерене ка очувању природе. Међутим, наду у позитивну измену узајамне везе човека и природе она повезује са тежњом друштва ка духовном препороду. Антропогена основа еколошких проблема показује да ми околни свет мењамо у складу са својим унутрашњим светом и да због тога преображај природе треба да почне од преображаја душе. Према мисли преподобног Максима Исповедника, човек ће бити у стању да читаву земљу претвори у рај тек онда, када рај буде носио у самоме себи.“

Потребна је, дакле, унујтрашња, духовна екологија, чишћење самог себе од грамзивости, зла и мржње, па је тек онда могућа обнова природе. 

Крајње је време да то схватимо. 

А како да схватимо ако живимо у систему који ратује против свега Божијег у нама? 

Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је чешки научник Вацлав Бјелохрадски, својевремено професор политичке социологије на универзитету у Трсту. Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања у самој својој бити, у свом „нормалном функционисању“ – ЕКСТРЕМИСТИЧКИ.

У постиндустријским демократијама наступила је тзв. „криза ауторитета“, коју треба да „компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитавања. Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана-конформиста већ је узело залет“.

Или ћемо променити систем, или ћемо нестати скупа са њим. 

На нама је да бирамо.