ВАНЗЕМАЉЦИ И „ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ“: Глобализација као идиотизација

Пише: Владимир Димитријевић

Нешто се дешава

Да се нешто дешава са временским приликама, јасно је свакоме ко је, попут мене, рођен 1969. године. Сећам се, кад сам био мали, кад у ТВ дневницима крене летња временска прогноза, па кажу да је температура у Мостару и Демир Капији 34 степена, питао сам се – како људи могу да живе уз такву врућину. Пластио сам, код деде на селу, са одраслима, у јулу, и знам да је температура била 29-30 степени Целзијусових. Старији су говорили:“Упекла звезда!“ Ношени су шешири од сламе. Али, подносило се.

Дакле, нешто се дешава. То је неоспорно. Видимо да више немамо „класична“ четири годишња доба. Али, да ли се све дешава онако како то кажу глобалистички пропагандни паничари, који методом шокирања планете хоће да постигну своје циљеве, нимало корисне по човечанство? Да ли ћемо заиста сви помрети од планетарног кључања?
Да би нас убедили, почели су да нам причају  бајке у име глобалистичке „агенде“.

Испуни се Рамбо Амадеус

Ових дана смо дочекали да се званична прича америчке државе сведе на наратив о ванземаљцима, и да се тако испуни „пророчанство“ Рамба Амадеуса, са албума „Ој туго јесења“, на коме, у песми „Ванземаљац“, „инопланећанин“ поручује човечанству ( као данас Пентагон ):“Земљане, јаране, познаниче са Баш Чаршије/ Немој да се плашиш мене,/ Патимо због исте жене“.

Шалу на страну ( у свакој шали има и мало шале ), али глобалисти су заиста ушли у фазу дементних лажи.  После корона наратива и јефитине бајке о „руској агресији против човечанства“, вратили су се теми, потрошеној већ са Гретом Тунберг, о томе да нам прети ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ, са све „ћелијским олујама“, које врше тежак удар на наше мождане ћелије, неуроне.

Баш у доба таквих лажи, потребна нам је НАУЧНА ИСТИНА, а њу треба тражити код људи који се озбиљно се труде на научном пољу.  Недавно је у „Печату“ изашао интервју са правим научником, проф. др Александром Петровићем, који ће ускоро добити и свој наставак. (1) Објављен је и његов текст из 2008. године, који је, пре деценију и по, дао подробну анализу лажи које се сада представљају као „ГЛОБАЛНО КЉУЧАЊЕ“.(2)

Проф. др Александар Петровић је антрополог и  историчар науке. Био је потпредседник Комитета „Човек и биосфера“ Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-ом, председник Српског друштва за историју науке, члан Комитета за образовање Европског друштва за историју науке из Париза, секретар Одбора за дело Милутина Миланковића Српске академије наука и уметности, сарадник Одбора за проучавање српских научника САНУ, а између осталог је држао предавања на универзитетима у Индији и Русији.

Он је у свом тексту, још 2008. године, јасно рекао – прича о глобалном кључању је лаж, коју глобалистичка квазиелита припрема да би спровела тзв. „велики ресет“, коначно потчињавње планете својим црним циљевима.

О чему су све лагали

Наш угледни метеоролог Недељко Тодоровић одлучно упозорава на велику лаж епохе која траје одавно:“На пример, шездесетих се тврдило да ће нестати нафте, седамдесетих да је дошло ледено доба, осамдесетих су киселе кише уништиле усеве, деведесетих да ће бити уништен озонски омотач, 2000-их да ће се отопити сви ледници, а 2010-их да ће пораст нивоа мора довести колико сутра до потапања источне и западне обале САД! И, шта се од тога заиста десило? Ништа! Слична прича је и сада са суперћелијским олујама када поред правих метеоролога много самозваних анализира временске прилике и користи стручне изразе из физике облака, као што је суперћелијска олуја, а да и не знају шта значи! За грађане уопште није битно да ли је олуја једноћелијска, вишећелијска или суперћелијска, већ да ли је град убио летину, а ветар срушио суво дрво које није на време уклоњено. Снажне летње непогоде нису изузетак већ правило. Оне постоје одувек, а постојаће и убудуће. Једина разлика између оних старих и садашњих је у томе што тада нисте имали медије и друштвене мреже које сеју страх и панику.“(3)

Сваке деценије, а сада већ сваке године, измишљају нову лаж.

Раст температуре?

Када је у питању раст температуре, и овде морамо бити опрезни. Тодоровић каже:“Највиша измерена температура забележена је у Ћуприји и догурала је до 38,7 Целзијуса, а у Београду није прешла 37,4 степена. То се лаицима чини близу фамозној четрдесетици, али метеоролози знају да је потребно много топлоте и енергије да се догура до 40 и преко, као што је било претходних година. Иако се у неким медијима ова година означава као „паклена или најврелија“, претходне две су биле много топлије. У Београду је 2021. максимална температура била 39, а 2020. измерено је 40 степени. На скали максималних температура измерених у Београду на првом месту је рекордних 43,6 Целзијуса из јула 2007, а истог месеца је измерена петопласирана температура, нешто више од 40 степени. Друго, треће и четврто место заузимају температуре из 1921, 1948. и 1928. када је Београд био неупоредиво мањи град.“(3)

То сада нико не помиње.

Сведочења из прошлости

На крају, Тодоровић цитира причу „Град“ Јанка Веселиновића, објављену 1886. године:“Наједаред дуну силан ветар. Дрвета се савијаху до земље. Он крхаше гране и гранчице, па све то носаше као сламке. Шину муња, очи засенише. Онда загрме. Потраје мало, шину друга, трећа… И – чу се лупа по крову. Бацим поглед у авлију и видех како од земље одскачу комади леда, велики као песница. Град брисаше све; и грање, и лишће, и влат, и траву. Гране падаху са дрвећа, као да их мотком обијаш: са кућа падаху комади разбијена црепа…“(3)

Професор Петровић цитира Милутина Миланковића, који 1948. пише писмо сину Васку 5. марта 1948. године:„За време лета припремили смо се за оштру зиму. Набавили смо две тоне ‘креке’ на црно и две тоне бугарског мрког угља преко Академије, чиме смо напунили наш подрум. Али зима није дошла. Од 3. јануара до 15. фебруара нисмо имали ни један хладан дан, и само је у другој половини фебруара зима дошла у кратку, али веома благу посету. Сада је скоро већ почетак пролећа. У једанаест часова преподне термометар на мом прозору, у сенци је показивао +9°С. Потрошили смо само пола наше резерве угља, а остало је скоро довољно за целу следећу зиму.“ Иако је температура у зиму те 1948. године очито била висока, Миланковићу не пада на памет да то користи као аргуменат глобалног отопљавања. Он би требало да буде први који би на то указао, али он ни не помишља на то, јер је такво гледиште апсурдно из перспективе Канона, обзиром да су за климатске промене „одговорна“ свежа лета а не хладне зиме. Миланковићу је поред тога недостајала и реч „глобално“, која је у свом данашњем лажном сјају скована тек крајем 20. века. Пре тога она се међу културним људима махом повезивала са Шекспиром и његовим позориштем „Глоб“ на чијем је улазу стајао натпис „Цео свет глуми“.“(2)

Ми само не смемо да учествујемо у том позоришту.

Наш експерт… Наравно, ваш је

И – још нешто: будите пажљиви кад вам кажу да је нешто „наука“, и да вам говори „експерт“. Чувени француски мислилац, Пол Вирилио, уочио је нешто што је назвао „милитаризацијом“ науке. Наука је престала да служи човечанству на опште добро, а постала слушкиња војно-индустријског комплекса (то се десило још у доба „хладног рата“). Поставши оруђе „оперативне инструментализације и експлоатативног истраживања“, она више није класична наука прожета хеуристичком радошћу познања, него ТЕХНОНАУКА, шаманистичко упражњавање моћи. Смрт науке наступила је кад је престало њено интересовање за истину, а почело урањање у потрагу за ефикасношћу. Трка за екстремима у области генетике и роботике води ка „успону безначајности“ ( Корнелијус Касторијадис) – све што је претерано, постаје безначајно. Кибер-наука не убрзава више историју (као што је то чинила наука 19. века), него стварност. Људима се више не говори о ОПШТОЈ КОРИСНОСТИ ОТКРИЋА, него само о њиховој употребној вредности у некој од многобројних микро-грана кибернетичке индустрије или генетског инжењеринга.

Или је пред нама прича о глобалном кључању.

То више није наука, него идеолошка лаж.

Зато је крајње време да постанемо крајње опрезни.

Више текстова Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда