Они као да су с неке друге планете, али нису. Народ Хунза живи на планинама сјеверног Пакистана, има их око 87.000, а посебни су по томе што живе просјечно стотину година, али многи од њих без проблема доживе и 120. Појединци су живјели и 160 година. Ријетко су болесни, не знају шта је тумор, врло младолико изгледају, а њихове жене рађају и са 65 година.
Народ Хунза је живи доказ како прехрана и начин живота утичу на човјека. Они се купају у леденој води, чак ако је испод нуле. Једу само оно што узгоје. Хране се сировим воћем и поврћем, орашастим плодовима, једу много сушених кајсија, разне житарице (углавном хељду и јечам), махунарке, те рјеђе овчји сир, млијеко и јаја.
За њих нема међуоброка – само доручак и ручак. Много ходају, чак 15 до 20 километара дневно. Месо једу изузетно ријетко, два пута годишње поједу мало јагњетине или пилетине. Такође, много се смију.
Дио године у трајању између два и четири мјесеца не једу ништа, већ пију само сок од сушених кајсија. То је њихова стољетна традиција коју строго поштују, а одвија се у доба године кад воће још није зрело. И љекари кажу да су управо начин њихове исхране и периоди гладовања заслужни за добро здравље и дуговјечност. Наиме, навика конзумирања велике количине кајсија можда је управо заслужна у заштити од тумора. Сјеменке кајсије богате су Б-17 витамином који дјелује антиканцерогено, а они од сјеменки праве уље. Али, ријеч је о изузетно малим дозама које могу бити опасне по живот ако се претјера. Тамо је ствар престижа која породица има више стабала кајсије на својој земљи. Нажалост, данас и међу њих долази нездрава индустријска храна, те су се појавили каријес и стомачне тегобе, што прије нису познавали.
Овај живахан и издржљив народ за себе каже да су потомци Александра Великог и његове војске. Неки од њих су у вријеме освајања остали у својим селима и оженили се. Медији су 1984. године писали о Саиду Абдулу Мобуду из народа Хунза који је дошао на лондонски аеродром и збунио службенике показавши им пасош. У њему је писало да је рођен 1832. године.