Мистериозне велике рупе у вјечитом леду Сибира означавају крај свијета какав људи познају и почетак временских услова који су владали на Земљи прије више од 130.000 година, упозоравају научници.
Стручњаци сматрају да је отварање сибирских кратера тек један од првих видљивијих знакова убрзаног отапања пермафроста, у којем су ускладиштене огромне количине гасова стаклене баште – попут угљен-диоксида и метана.
Око 24 одсто копнених подручја сјеверне хемисфере покривено је вјечитим ледом, а према процјенама научника, у пермафросту је заробљено око 17.000 гигатона угљен-диоксида.
Само отапањем сибирских крајева могло би се ослободити око 1.000 гигатона овог гаса, које одлазе у атмосферу и стварају ефекат стаклене баште у којем су „заробљени“ сунчеви зраци у инфрацрвеном дијелу спектра, чиме се подиже температура атмосфере.
„Посљедњи пут пермафрост се топио прије 130.000 година. То је природна појава на коју утичу промјене у Земљиној орбити“, појашњава професор на Оксфорду Гидеон Хендерсон.
Студија, коју је он представио 2013. године на конгресу Геолошког друштва у Лондону, показала је да би температура за 1,5 степени виша од оне у прединдустријском добу могла бити довољна да се покрене велико отапање пермафроста.
Просјечна температура је данас у свијету за око један степен виша од прединдустријске, а процјењује се да би критичну тачку од 1,5 степени могла достићи кроз десет до 30 година, наводе научни портали.
Први кратер на полуострву Јамал у Сибиру, промјера осамдесетак метара, појавио се 2014. године, а други, пронађен неколико стотина километара даље, промјера је од 15 метара.
Касније се појавио цијели низ нових рупа, али и више од 7.000 мјехура под земљом, који указују да се у њима скупљају ослобођени гасови настали топљењем леденог тла, што значи да би на тим мјестима могле настати нове рупе.
Британски геолог Крис Фогвил сматра да су велике рупе феномен познат као пинго – округли накупљени комади леда у пермафросту који каткад могу попримити облик кратера налик на вулкански.
Формација рупа у Сибиру не представља озбиљну опасност само за климу, већ и за локално становништво. Оне могу дестабилизовати жељезничке пруге, зграде па чак и цијела насеља.