СУКОБ ЗБОГ ВОДЕ: Да ли је на помолу рат Ирана и Турске због једног застрашујућег пројекта

Шефица Одељења за заштиту животне средине Ирана Масуме Ебтекар позива Министарство спољних послова те земље да утичу на Турску и, ако је могуће, убеди турске власти да одустану од идеје даље изградње брана.

Према речима Ебтекарове, иранско Министарство спољних послова би морало да обави преговоре са Турском и убеди владу у Анкари да одустане од изградње брана на рекама Тигар и Еуфрат. Ебтекарова критикује Турску због непромишљене изградње гигантских брана, које доводе до исушивања река. У оквиру свог амбициозног али и застрашујућег пројекта у Јужној Анадолији, Турска планира изградњу 22 бране.

Критику Масуме Ебтекар подржао је и председник Хасан Рохани. Током свог говора на недавно одржаној Међународној конференцији о борби против пешчаних олуја и дезертификације земљишта, председник Рохани је осудио градњу брана коју планира Турска. Према његовим речима, ирационална изградња коју Анкара има намеру да спроведе доводи до исушивања бројних водених површина, језера и река, како у Ираку тако и у Ирану, што касније доводи до повећаног броја пешчаних олуја у региону.

Турске власти, а најпре заменик министра спољних послова задужен за питања јужне Азије, нису се сложиле са овом критиком током конференције. Турски представник је објаснио да се изградња брана наводно врши уз све мере предострожности и поштовање правила и прорачуна који за циљ имају очување животне средине.

Без обзира на речи турских представника, ирански стручњаци упозоравају да би, ако на дипломатском нивоу не дође до решења ове ситуације, државе могле да се нађу на ивици рата за воду.

Историјат овог проблема за Спутњик објашњава Мухамед Дарвиш, директор одељења за односе са јавношћу Одељења за заштиту животне средине:

„Турска је започела тај пројекат још 1980. године. Циљ је био да се ток река Тигар и Еуфрат промени у корист Турске, при чему би онда Ирак и Сирија остали без воде из ових река. У том тренутку су Садам Хусеин и Хафез ел Асад били моћни и утицајни политичари и могли су да припрете Турској“.

Али ускоро је Ирак ушао у рат са Ираном (конфликт је трајао 8 година), након чега је дошла на ред окупација Кувајта, и на крају и војна инвазија САД. После свих ових недаћа, Ирак је потпуно изгубио снагу и утицај какав је раније имао као јак регионални играч.

„Тренутак слабости централне власти у Ираку, као и хаос грађанског рата у Сирији, Турска је искористила и добила међународни кредит за изградњу чак 22 бране на Тигру и Еуфрату“, објашњава Дарвиш.

Ако Турска заиста реализује своје намере и изгради, како је испланирала, брану Илис на Тигру у региону Хасанкејф, обима 10,4 милијарди кубних метара, то ће изазвати прави колапс и невиђену кризу због недостатка воде.

Планови Турске су да онемогући даљи ток реке Еуфрат у потпуности, а реке Тигар за 60 одсто. Последично, на територију Сирије и Ирака више неће дотицати ни кап воде из ових река, регионалних жила куцавица.

„Не само што би изградња ове бране онемогућила доток река, чиме би се у потпуности исушило корито, већ би и 2,5 милијарди хектара земље у Сирији и више од 5 милијарди хектара земље у Ираку остало без могућности наводњавања. То би за пољопривреднике значило да остају без посла, а посредно сиромашни. Ово би само ишло наруку ДАЕШ-у. Тада би терористи могли да регрутују несрећне фармере који су остали без земље и хране. Какву опасност представља ДАЕШ за цео свет, нема потребе наглашавати“, објашњава Дарвиш.

Поред тога што би изградња турских брана довела до исушивања река, стварила би и огромне пешчане дине. Количина песка се од 1988. године ионако константно повећава, управо као последица изградње брана у Турској, што је и председник Ирана Рохани много пута истакао.

Када је својевремено премијер Ирана Нури Малики покренуо ово питање и изнео оптужбе на рачун Турске поводом могуће изградње нових брана, Анкара је упутила веома опасан одговор:

„Ако већ Ирак не дели са нама своју нафту, зашто бисмо ми били у обавези да делимо своје водене ресурсе“.

Мора се овде истаћи да је нафта економско благо, а вода животна потреба. Ова два ресурса се не смеју да се упоређују. Вода из река припада свим становницима у околини речног тока. Ако би се пратио овај нетачни турски принцип, онда би и Етиопија могла да изјави да, ако Нил већ извире на њеној територији, Египат нема право на воду из те реке.

Други саговорник Спутњика Халил Агаџанлу, стручњак за водене ресурсе и проблеме дезертификације, руководилац Одељења за хидрологију при управи иранске провинције Зенжан, на питање: „И где је ту решење овог проблема“, одговара:

„Међународна конвенција УН за борбу против дезертификације земљишта и јесте настала делимично као вид борбе против пешчаних олуја. Веома је важан исправан геополитички приступ у овом питању. На решавању овог проблема не може самостално да ради само једна држава, резултати могу да се постигну само заједничким напорима на државном, међународном и регионалном нивоу, уз активну сарадњу и дипломатски дијалог“.

Агаџанлу истиче да би, ако нека држава не буде поштовала права друге државе, у овом случају то могло да доведе до политичких, економских, социјалних и безбедносних проблема. Такође, наводи саговорник Спутњика, овај би проблем могао да утиче и на остале државе региона.

Иранска невладина организација „Мијанроундан“ је у мају организовала онлајн петицију упућену генералном секретару УН Антонију Гутерешу са молбом да утиче на Турску, како би Анкара одустала од свог застрашујућег плана изградње брана.

У петицији се наводи да „разорне последице грађевинских планова у Турској могу да доведу до погоршавања услова живота људи у Ираку и Сирији, који су и без овог проблема већ измучени дугогодишњим ратовима и борбом против терориста ДАЕШ-а… Турски пројекат изградње брана угрожава људска права“.

Тагови: Вода, Иран, Турска