ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: КАНОН ОСУНЧАВАЊА У  СТАКЛЕНОЈ БАШТИ – О АНТРОПОЛОГИЈИ ГЛОБАЛНОГ ЗАГРЕВАЊА(1)

Већ сама чињеница довођења политике климе на дневни ред говори да је рат са природом дошао до степена када се више не може идеолошки прикривати наводним добитима од њеног савладавања. Овладавање природом све се више показује као антропоцентрична илузија оних чији је идеал Титаник, а тренутак истине судар са леденим брегом. Људска друштва се већ од почетака времена просвећености налазе у објављеном рату са природом, који се оправдава идеологијом експлоатације, подређивања природе, повећања комфора, такозваног напретка. Али да би се  скинула одговорност за вероватни историјски неуспех утопијског потрошачког друштва, где се вишак комфора плаћа мањком хармоније, и да би се потрошачима практично рекло да је готово с нафтом једини начин је да се одговорност пребаци на климу. 

 

Прича о глобалном загревању није нова. О њој на свој начин говори већ Хераклит помињући светски пожар у коме ће све нестати. Занимљиво је да се тај пожар повезује са великом годином која је по свом трајању блиска половини прецесионог циклуса који битно одређује динамику климе. Тешко је замислити интензивније глобално загревање од оног о коме говори Хераклит.  И узроци који доводе до њега су вероватно блиски оном што се данас може докучити о овом проблему. Како је свет заснован на хармонији, до екпиросиса, светског пожара, долази када се она заборави а њена начела напусте.

Али овај свет и живи од старих прича у новом паковању. “Тхе дебате он глобал wарминг ис овер, глобал wарминг ис а реалитy” самоуверено у уводнику узвикује угледни часопис Scientific American. И то без обзира што је зима 2006. била врло хладна. И зима ове године такође је била врло хладна, Европа и Америка биле су завејане снежним мећавама. Упркос томе није било ни једне речи о глобалном захлађењу. Приче о глобалном загревању постале су тако популарне да се нико не труди да поверује свом искуству. Ово је само наизглед необично стање ствари, јер се и раније дешавало да се стварности и идеологија разиђу. Ако чињенице не одговарају теорији, рекао би један славни немачки филозоф, тим горе по њих. Гласине о глобалном загревању су се у тој мери прошириле да трезвено гледање на ствари наликује напору да се Дон Кихот убеди да су пред њим обични млинови, а не зли чаробњаци. Сваки топлији период, топли дан, ускоро ваљда и топли сат и минут, тумаче се као неспорни знаци да се наше небеско тело превише загрева. Горљивом јавном убеђењу међутим при том хотимично измиче разлика метеорологије и климатологије. Промена времена у неколико топлих дана, месеци или година, о чему говори метеорологија, у климатологији није пресудна, јер она обухвата промене које трају вековима и миленијумима.

Поред тога ни приче о повећању просечне глобалне температуре такође не значе много, јер се она односи на целу планету, која је увек, захваљујући нагибу своје осе ротације, супротно осунчана. Могуће је у принципу да глобална температура расте, а да се у односима температурних разлика припрема ледено доба. Један пример ће то лепо илустровати и олакшати да уђемо у ову сложену материју. У Београду су средином прошлог јануара боравиле Марина и Стефани Миланковић, унука и праунука славног климатолога Милутина Миланковића. Оне живе у Аустралији у којој је, као што знамо, тада летње доба. Њима је било веома узбудљиво да за петнаестак часова лета приспеју у супротно годишње доба, јер је тако прелазак простора на неки начин постао и пут кроз време. Оне су дошле на полулопту која има супротан нагиб према Сунцу од њихове да би за кратко време, коме нису потребни векови и миленијуми прешле из, како је сада модерно да се каже, глобалног отопљења у глобално захлађење.

Њима се наравно није догодило нешто што се не би десило и другима који би предузели овакав пут. Таква је једноставно динамика осунчавања наше планете. Помињемо то, јер имамо утисак да јавност није довољно свесна да се захлађење и отопљавање на нашој планети догађа истовремено и да ће та разлика увек постојати без обзира на просечну температуру коју у неком периоду рачунају метеоролози. Зато када се говори о расту просечне глобалне температуре, не треба да пропустимо да приметио да је то апстрактна температура, да се она састоји од две потпуно различите просечне температуре на две полулопте. Ово је важно да схватимо јер се на северној полулопти налази далеко већа копнена маса него на јужној тако да она има пресудну улогу у динамици климе, у настајању или нестајању ледених доба. Северна полулопта практично „вуче“ за собом јужну полулопту, која ће због одсуства великих планинских масива и спорије термодинамичке реакције океана лаганије улазити у климатске промене.

Чини се да данас размишљању о клими доста невоље задаје сама реч глобално, која је преоптерећена идеолошким значењима, и упућује на помисао да је у промени климе реч о униформном процесу. Далеко од тога. Униформна је само идеологија која говори о просечној температури целе планете, што има само статистички значај, а не о просечној температури северне полулопте која одлучује да ли се иде у ледено или међуледено доба. Међутим, говор о просечној температури северне полулопте вероватно не изгледа довољно политички коректан, и могао би да доведе до помисли да северна полулопта одлучује о свему, па и о клими.

И у самој причи о глобалној промени климе, којом су се некада бавили само научници, а сада су се умешали и различити саветодавни панели и политички протоколи, већ је тешко разлучити шта је важније: да ли сама клима или концепт глобалности. Неким неповерљивим посматрачима може да су учини да се у упозорењима о глобалном загревању више води рачуна о оном „глобално“ него о „загревању“ и да је то још један начин афирмације идеологије глобалности. На том таласу је 1990. основан Међувладин панел за климатске промене, саветодавно тело Уједињених нација, које треба да прати знаке колебања климе и да упозорава на то оне који доносе политичке и економске одлуке. Полазећи од става да глобално загревање постоји и да људске активности пресудно утичу на њега, Панел је предложио више модела по којима глобална температура расте од 1 до 6º С. Према њима наша планета се сувише загрева и морају се предузети мере да се не би спаљивањем фосилних горива прегрејала. Ако се дође до 6º С до краја овог века, онда се може говорити о милијардама угрожених,  великима сеобама становништва и бројним новим болестима.

Ово уверење деле и аутори сценарија Европске агенције за животну средину, који је званично објављен у јуну 2004. По њима просечна глобална температура у прошлом веку порасла је од 0.2 до 0.7 степени целзијуса, а у овом веку очекује се раст од 1,4 до 5,8 степени. Европа се загрева брже од осталих континената и хладне зиме ће нестати до 2080. године. Ледници у осам од девет европских глечерских области најмањи су у последњих 5000 година: три четвртине ледника на швајцарским Алпима отопиће се до 2050. године, а топлотни удари и поплаве постаће чешћи.

Ако је овај сценарио тачан, а вероватно није јер акценат ставља на хладне зиме а не на свежа лета, уз повећање нивоа мора доћиће и до премештања врста на север (ајкуле би за десетак година требало да дођу до обала Велике Британије, а за двадесет до Немачке и Норвешке). Зона виногорја и винарства изместила би се на север. Гајење јужног воћа постаће могуће у Сибиру (бресква, лоза, кафа). До средине века клима Италије подсећаће на данашњу климу северне Африке, а клима Србије могла би да личи на климу северне Италије.

Али поред овог постоји и други сценарио који има радикално супротно исходиште. Он полази од увида да се може сматрати да је ово међуледено доба на измаку, јер топла раздобља трају десетак хиљада година, а ово у којем живимо започело је пре око 12.000 година. Заговорници овог става не превиђају глобално отопљавање, али сматрају да топљење ледених брегова и појава, примећена у последњих 30 година, великих слатководних река у Атлантику које се мешају са сланом водом може да изазове поремећај океанских струја и да зауставе цео систем размене топлоте океан – копно. Ове хладне, слатководне области сада се шире и на воде целог суптропског Атлантика. Природни климатски циклуси који топе арктички лед могу да нагло зауставе систем океанског кружења топлоте и да доведу до распада система, што је по њима већ био узрок малог леденог доба које је трајало од 14. до средине 19. века. Овај приступ постао је веома гласан када је лист Обсервер објавио климатски сценарио приписан Пентагону. По њему на северу Европе завладаће сибирска клима, која ће оковати Британију до 2020. године, а неки од највећих градова ће потонути. Медијски је овај приступ подгрејан и  холивудским филмом о леденом добу, Дан после сутра.

Али неупоредиво више од тога овај приступ подржан је последњом реченицом чланка Колебања Земљине орбите: пејсмејкер ледених доба у коме су 1976. у часопису Сциенце изнети резултати реконструкције и мапирања климе у целом свету добијени у оквиру глобалног пројекта CLIMAP. То је свакако највећи и најуторитативнији климатолопшки пројект прошлог века на чијим резултатима, којима је реафрмисана Миланковићева теорија, почива савремена климатологија. Поменута последња реченица гласи: „Модел будуће климе заснован на опаженим односима орбиталних циклуса и климе, не узимајући у обзир антропогена дејства, предвиђа да ће дуготрајни тренд у наредних неколико десетина хиљада година ићи ка знатном залеђивању северне полулопте“. Та реченица је и данас кост у грлу заговорницима индустријске контроле динамике климе, али иако се различито тумачи и оспорава руководилац пројекта CLIMAP Џемс Хејс ми је пре неколико година рекао да не одустаје од ње, као ни од једног другог закључка пројекта.

Тако и на овом пољу где бисмо имали највише права да очекујемо консонантност, као да се показују знаци колебања између сценарија који очекује отопљење, и оног који се спрема за хладни дан после сутра. У оваквим околностима извесно је само да политика климе постаје све прегрејанија. А усијаној политици очито више одговара прича о глобалном загревању. Она добија све већи замах, надграђује се различитим маштовитим домишљањима у којима сви траже нешто за себе – научници боље финансирање пројеката, бројне НВО поуздан извор прихода, новинари сензационалну причу, а политичари добро оправдање свог посла. Ипак, највише уља на ватру приче о глобалном загревању додају трговци.

Велике корпорације потпаљују јавну забринутост настојећи да прикажу своју бригу за планету и да понуде своја решења за њене горуће проблеме. Оне подржавају тезу да је топљење леденика на Арктику и високим планинама ексклузивна последица спаљивања фосилних горива, односно све веће концентрације угљен диоксида и других гасова стаклене баште у атмосфери, који брзо загревају нашу планету, јер делују као клопка која не допушта да Земља зрачи топлоту у свемир. У том катехизису утврђује се да је угљен диоксид главни узрок климатских промена и да је наш главни задатак да надгледамо и ограничимо ослобађање гасова стаклене баште. Звучи једноставно и уверљиво, и упућује нас да размишљамо да је клима нешто што је у власти човека, нека врста великог еркондишна, и да се с њом може управљати притискањем дугмета он и оф. Тако се неосетно тежиште активности преноси у политичку, технолошку и пословну сферу где ће се различитим технолошким довијањима, политичким договорима, протоколима и трговином емисијама гасова климатски проблем ставити под контролу. Политика тако лако налази нови алиби, а корпорације, под видом бриге о планети, долазе до приступа јавним фондовима где ће парама пореских обвезника заменити своје застареле технологије.

Пре две године већ је формирана берза емисије гасова стаклене баште (Climate Exchange Plc) која је само за годину дана утростручила вредност. На пример, највећа америчка фирма у сектору хартија од вредности, Голдман Сакс, зарадила је за само неколико месеци око 68 милиона долара улажући на ту берзу. И друге велике фирме је следе планирајући да улажу управо у смањење загађивања гасовима стаклене баште. Зарада се остварује кроз трговање кредитним поенима добијеним на пројектима који смањују испуштање гасова стаклене баште. Очекује се упеторостручење вредности кредита са садашњих 3,5 долара по тони угљен диоксида, док ће, поређења ради, приходи од нафте и гаса порасти за око 10%. Ствар се окреће тако да постаје много уносније ослобађати се нафте него је производити. Практично то изгледа овако: фирма ће рецимо очистити метан из отпада пилећег меса, а за узврат ће поред плаћеног посла добити и кредите које ће рецимо продати власнику термоелектране.

На основу ових могућности 65 великих америчких корпорација са имовином вредном четири хиљаде милијарди долара покренуле се иницијативу под називом Инвеститорска мрежа за климатске ризике. Један од покретача ове иницијативе, Фред Буеностро указује „да би се искористила америчка оштроумност и бизнис довео на водеће позиције у будућности коју ће карактерисати ниске емисије угљеника, неопходни су нам прописи који ће омогућити пласирање капитала и подстаћи иновације“. Уочљиво је међутим да Мрежа не помиње Протокол из Кјота, који Америка не жели да потпише. То указује да, мада звучи чудно, два супротна приступа – спаљивање фосилних горива и смањење емисије угљеника – могу у пословном свету тећи упоредо и допуњавати један другог. Чак ако се и буде повећавало ослобађање угљеника, повећаваће се и могућност посла на смањивању његових последица. Ова комплементарност не би била ништа ново, јер је већ уочена у односу индустријске исхране и фармацеутске индустрије, које се допуњују и подстичу – више брзе хране, више болести, више лекова.

Овакав развој догађа подржава и Светска банка која на основу идеологије загревања већ подстиче развој усева отпорних на сушу. Ворен Еванс из Светске банке профетски упозорава: „Као институција која се бави развојем морамо да се усредсредимо на чињеницу да ће милиони људи бити жртве климатских промена.“ А шта ако уместо суше крену поплаве на које промењени усеви не могу да одговоре? Да ли ће „милиони људи“ страдати због промена климе или погрешних процена?

Шта вреди што је ова зима била ледена, форуми и панели ће у својим загрејаним кабинетима и даље тулити о глобалном загревању. Када је прошле године, да би иронија била већа, Међувладин панел за климатске промене објавио свој најновији извештај о глобалном загревању, источном обалом Америке је беснела незапамћена снежна олуја која је потрајала два месеца. Њима та противречност уопште није сметала и они би своју причу наставили и ако би се којим случајем пингвини населили на обалама Средоземља. Они – политичари, не пингвини – убеђени су у теорију загревања једнако као што су пре само три деценије заговарали да се неумитно крећемо ка леденом добу. Онда су нам стављали у изглед нуклеарну или природну зиму, а сада добијају нобелове награде за борбу против  глобалног загревања – непријатеља изгледа већег и од самог Бин Ладена, јер је још мање ухватљив од њега. Тешко је заиста одупрети се овој лавини која се самоуверено позива на „већину“ која мисли исто као они. Није лако у тим околностима сачувати здрав разум и критички дух и истинама ауторитета противставити ауторитет истине да још у најмању руку није извесно да наша планета нема довољан капацитет хлађења.

Први велики политички глас против овог глобалног подгрејавања у августу 2007. године дигла су четири члана аустралијског парламента. Они су прекинули глобалну унисоност указујући да су „климатске промене природна појава која нас увек прати и увек ће нас пратити“. Очито је да су били обавештени о Милутину  Миланковићу и његовој климатологији (ипак Стефани и Марина Миланковић живе у Аустралији), који је још 1913. тачно рачунао климатске услове на планетама Сунчевог система. То се види у њиховом ставу „да је промена климе опажена и на другим планетама и њиховим пратиоцима – на Марсу, Јупитеру, Тритону, Плутону, Нептуну и другим…“ Ове тврдње они су изнели у извештају који су потписали као чланови Аустралијског националног комитета за науку и као чланови групе од једанаест посланика која је требало да процени спремност Аустралије да се суочи са изазовом глобалног загревања. Повод је била све снажније присутна идеја да се загревање успори „хватањем“ и подземним одлагањем угљен диоксида да би се тако спречила његова емисију у атмосферу. Већина посланика из ове групе је ставила потпис на извештај који закључује да постоје јасни докази да човеково деловање има погубан утицај на климу. Међутим, четворица су имали довољно храбрости да се одупру једноумљу и да потом објаве засебан извештај у коме наводе да негативан утицај човека „тек треба да се докаже“. „Промена климата природно је“, кажу они, „својство планета са гасовитим омотачем. Отуда увек можемо да очекујемо да ће се половина планете загревати. То нема ничега заједничког са људским активностима“. У Европи, која одушевљено позива на крсташки рат са климом, а истовремено продаје застареле технологије другим континентима, оваквих савесних јавних радника као у Аустралији очито нема, или ако их има не даје им се глас, већ се различитим пригодним окупљањима и изјавама ствара уверење да је све јасно, да је вештачка клима моћнија од природне, да су последице рада еркондишна претежније од дејства природе. Ту наравно није тешко препознати ново паковање старе надобудне идеологије о свемоћи човека која је толико залуђивала наше претке. Разлика је само у томе што је та илузорна свемоћ данас добила злослутни негативни предзнак.

Да њих четворица нису дигли глас, неке од великих корпорација би већ добиле посао столећа, како је назван предложени пројекат који проблем глобалног загревања свео на хватање и складиштење окривљеног гаса стаклене баште у пећине – посао који неодољиво подсећа на онај из Андерсенове бајке (да ли је то бајка?) Царево ново одело. Заиста савршен посао – без обзира на непредвидиве еколошке последице и да ли би био хватан само аустралијски или можда и азијски, чак амерички угљен диоксид. Иступање посланика ипак није убедило аустралијске гласаче које сада уз сваку метеоролошку прогнозу плаше глобалним загревањем. Премијер Џон Хауард, назван „климатски скептик“ јер му се није милило да милијарде долара пореских обвезника потроши на складиштење угљен диоксида у пећинама, изгубио је на изборима. Победник, Кевин Руд, на првој конференцији за новинаре обећао је, ма како то звучало апсурдно, „моменталну акцију“ у борби са климатским променама. Новом аустралијском премијеру то је приоритет и он је неодложно потписао протокол из Кјота. Аустралијска делегација одмах је тријумфално отишла у Бали да се на Међународној конференцији Уједињених нација о климатским променама придружи борби против глобалног загревања.

На Балију је постало видљиво да је угљен диоксид већ урадио нешто од далекосежне важности. Ако није изменио климу, променио је глобални геополитички поларитет, јер су се неочекивано на једној страни нашли Америка, Индија и Кина који одбијају да се повинују диктату Кјота. Индија и Кина немају намеру да му се приклоне јер је њихова хладна порука – ми настављамо, а ви видите шта ћете са технологијом коју сте сами створили. То је ваш пројекат и решите га сами, наш приоритет је борба против сиромаштва. Ове земље су свесне да идеологија загревања може добро да послужи и редефинисању неоколонијалног односа, обзиром да се њоме шири страх да ће  се широки обалски појасеви у земљама са ниском обалом, какве су Индија и Кина, врло брзо наћи под водом и приморати милионе људи да потраже нова станишта. Тиме они и без загрејавања дижу температуру и потенцирају друштвену узнемиреност у тим земљама.

Врелу расправу на Балију потпаљивала је и еколошка организација „Гринпис“, која је хладно оћутала бомбардовање рафинерија и трафостаница по Србији, али која сада успаљено на транспарентима исписује пригодну поруку „Немојте скувати планету“. Ту поруку чита око 10.000 (словима десет хиљада) учесника из 19 земаља који крећу у бој против климатских промена. Сада је све јасно: имамо непријатеља (климу) и оне (политичаре и трговце) који треба да нас одведу у нову незагрејану будућност. Као што се некада, старим речником речено, класна борба интензивирала сада се у новом идеолошком кључу учесницима конференције на Балију обраћа индонежански министар за екологију говорећи „климатске промене се убрзавају“. Наравно да се убрзавају, јер је неко довољно злобан да то учини израчунао да су учесници конференције летовима до и од Балија, употребом локалног превоза, коришћењем хотела и конференцијског простора допринели да се емитује додатних 500.000 тона гасова стаклене баште.

Како би чупави Карло Маркс рекао – баук климе кружи светом. Иако нема знакова да се Земља врти другачије или да Сунце јаче сија, страх од климе и њених мена се ипак незадрживо шири. Страху и није потребна некаква стварна подлога – он је довољан сам себи. Можемо само да замислимо шта ће се догодити када све потиснуте неурозе (психолошке, друштвене, националне…) пет милијарди људи буду инвестиране у проблем климе – да ли ће тако настати једна од оних великих хистерија какве је Европа већ имала прилике да види кроз разне прогоне вештица?

Та неуроза полако поприма све одлике правог крсташког рата, који, како сада ствари стоје, као да предводи Ал Гор, добитник Нобелове награде за глобално загревање, спреман да се бори против климе као што је то пре десет година чинио против Србије, не жалећи фосилна горива за хиљаде авиона који су сејали смрт. Наравно, треба га потпуно разумети, јер у питању су били Шиптари, а њихово питање је важније од судбине планете. Иза Гора, поред бројних НВО спремно иду и технолози који нуде нове, до сада нечувене, ефикасне начине обрачуна са климатским паклом. Они предлажу низ исхитрених, лакомислених и скупих технолошких дејстава којима би хтели да смање загревање. Поред већ поменуте аустралијске идеје о депоновању угљен диоксида у подземни свет, ту су и замисли о постављању џиновског сунцобрана у орбиту, распршивању десет милиона тона сумпорног праха годишње који би расхлађивао атмосферу, стварању огромних вештачких ледника и засићивању океана хиљадама тона сулфата гвожђа да би се подстакао развој планктона који могу да апсорбују угљендиоксид. Они на тај начин греју наду да се може управљати климом, у чему они несклони технолошким пустоловинама виде само рђаво специјалистичко образовање које на проблем целине покушава да пружи фах-идиотски одговор. Још се Никола Тесла у својој аутобиографији смеје неком америчком научнику „који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху“. Главно у свему томе и јесте немоћ схватања целине, јер чак да се проблем климе и реши на овако вулгаран начин, остаје чињеница да је то пораз цивилизације која на тај начин мора да помишља да делује на климу да би опстала.

Тим решењима заправо се све дубље пропада у зачарани круг, јер оно што треба да реши проблем појављује се као још већа невоља. Добар пример за то је покушај да нафта буде замењена „еколошки чистијим“ етанолом. Етанол је алкохол добијен ферментацијом шећера из житарица и других органских материјала из којих се може добити биомаса. Он заиста има високу октанску вредност, али да би се добио литар етанола потребно је потрошити двоструко више сировине и енергије из фосилних горива које би он требало да замени. Масовна производња етанола доводи и до раста цена житарица. Мексичко национално јело, тортиља, вишеструко је поскупело у протеклим годинама због цене кукуруза који се тамо користи за добијање етанола. Како етанол има мању енергетску вредност, излази да је његово добијање скупље и више загађује животну средину од добијања литра нафте. То се види и на примеру Индонезије где се искрчи два милиона хектара годишње (половина површине Србије) да би се гајиле палме од који се добија палмово уље од кога се прави биодизел. Искрчена шума апсорбовала би много више угљен диоксида него што се биодизелом смањује његово ослобађање.

Даље од ових парадокса и не можемо доспети све док нам Ал Гор и Гринпис, технолози и еколози, решавају проблем климе. Њихов закључак је заправо унапред спреман: никако не преиспитивати аксиоме потрошачког друштва, већ стати у ред за нове нуклеарне централе које ће дати довољно енергије за безбројне измишљене потребе. Последице глобалног загревања отуда ће бити далекосежне чак иако температура у природи уопште не расте. Сасвим је довољно да порасте друштвена температура и донесу погрешне одлуке, што се очито већ догађа.

Застрашивање као основни начин дизања друштвене температуре је узело широког маха и у њему предњачи, као и увек, земља у којој је настало чувено Орвелово дело 1984. Часопис Њу сајентист доноси специјалан број о побијању свих заблуда (читај јереси) да клима не постаје топлија, а у извештају утицајне невладине организације Оксфарм наводи да је од 120 великих природних катастрофа почетком осамдесетих прошлог века дошло до тога да их сада има око 500 и да су све повезане са глобалним загревањем. И не само то, већ се наводи и да 2007, која се у време писања извештаја још није завршила, „следи образац све чешћих и кривудавијих, непредвидивијих и заоштрених временских прилика које погађају све више људи“. Барбара Стокинг, која потписује овај извештај, не либи се отуда да утврди да „акцију ваља предузети сада како бисмо се припремили за нове катастрофе. У супротном биће тешко пружити адекватну помоћ, а после скорашњег напретка у развоју доћи ће до назадовања.“ Очито да у орвеловском стилу она већ зна каква ће бити будућност и не устеже се да нам каже шта треба да радимо, једино што није јасно како разрешава противречност уочених „све непредвидивијих временских прилика“ и поузданог очекивања „нових катастрофа“.

У извештају, а све више и у новинским написима, чак се и угљен диоксид, хемијски елемент без кога нема живота, назива „штетним гасом“. Потпуно је наравно неразумно атмосферски гас називати „штетним“, иако лабораторијске анализе показују да род усева може да се повећа за 30% при повећању емисије угљен диоксида, али у овој теми као да је све мање разума, а све више потиснутих неуроза. Из овога није тешко закључити да се о промени климе једноставно не може сувисло говорити стављајући у први план вештачке утицаје, јер они нису ни обједињени никаквим доследним приступом. Не постоји теорија вештачке принуде климатских промена, јер се претпостављена климатска каузалност угљен диоксида не може тако назвати. Најбољи савезник духу и разуму у овим стварима стога је Милутин Миланковић, јер једина теорија која успешно објашњава динамику климе као последицу орбиталне динамике и односа наше планете са Сунцем јесте његов Канон осунчавања. Основна Миланковићева идеја, која не би требало да дође у питање из простог разлога јер ћемо изгубити једину потврђену теорију климе коју имамо, јесте да климатске промене треба пре свега сагледати у астрономској перспективи и препознати орбиталну динамику наше планете као основни, можда и једини покретач колебања температуре на њој. Овакав Миланковићев хладан прилаз, његова јасна подела теорије на „астрономски“ и „физикални“ део, одличан је коректив превише ватреним заговарањима глобалног загревања индукованог спаљивањем фосилних горива, која теже да се у први план постави „физикални“ приступ, а потисне „астрономски“.

Међутим, нема трагова да су писци јавних докумената о клими читали Канон. У њима се Миланковић и не помиње, већ се само „подразумева“, што је само корак од игноранције и до скретања на странпутицу. Напустимо ли практично  Канон осунчавања и почнемо ли бескрајну анализу вештачких утицаја на климу, прети опасност да се изгуби компас и да се од дрвећа више не види шума. Са Миланковићевог хоризонта ствар је сасвим јасна – планета се загрева и загреваће се у следећих 15.000 и више година уколико не дође до нагле промене ритма, брзог преласка у ледено доба управо због загревања, како указују неки климатолози. Зато је прича о индустријском загревању које наводно појачава природно загревање суштински сувишна. Она је некаква санта симплицитас, додавање маленог угарка на распламсалу ломачу, с обзиром да су космичке и земаљске енергије несамериве. Реч је о природном, космичком процесу на који човек не може да утиче.

Милутин Миланковић је тако без своје воље постао најзначајнији сведок против идеолошке монтаже проблема климе, јер је његов Канон осунчавања одличан коректив прегрејаном заговарању индустријски индукованог ефекта стаклене баште. Он показује да се промена увек дешава, али као плод односа са Сунцем, а не са електричном сијалицом. Покушај да се Сунце замени сијалицом, тако карактеристичан за технолошко слепило, наравно не може да уроди плодом. То је просто ширење мрака. Индустрија фосилних горива може да има одређени утицај на живот, али суштински не и на климу. Стога оно основно чега треба да будемо свесни јесте да је данас неупоредиво више реч о политици климе, него о промени климе. Те две ствари треба јасно раздвојити, оне немају никакву везу једна са другом, боље речено могу да теку упоредо, јер се тренутна усмереност промене климе не може ни доказати ни оповргнути, обзиром да њена динамика превазилази време у коме ми делујемо.

Извесно је да је у давној прошлости планете било много промена климе, неке од њих су биле веома оштре, чак и у последњем међуледеном добу које је почело пре око 10.000 година. Извесно је и да ће ове промене наставити да се догађају, било да индустрија настави да ослобађа гасове стаклене баште или не. Али треба посебно бити свестан да данашњи утицај индустрије није релевантан за данашњу динамику климе, јер да индустрија и може да утиче на промену, она не може да смањи време одзива ледника на њу. На пример, поларном леднику треба 10.000 до 100.000 година да одговори на било какво глобално загревање које би се данас десило. Велики планински ледници одговарају кроз 1.000 до 10.000 година, док малим планинским ледницима треба 100 до 1.000 година. Отуда је једно од објашњења да се ледници данас повлаче одговарајући на природно загревање које се догодило у топлом периоду Средњег века, или чак на још топлије раздобље присутно пре око 6.000 година. „У свим својим радовима наглашавао сам“, каже Миланковић, „а и геолози то знају, да минимуми и максимуми температуре могу да закашњавају по неколико хиљада година иза епоха које на мојим соларним кривама одговарају екстремима инсолације…“ Гледано с друге стране, инерција је очита и у процени да климатском систему треба најмање 40.000 година да би уравнотежио људско нарушавање природног поретка које се може догодити у следећих неколико векова.

Клима Земље није се још толико загрејала као у 11. веку. То је недвосмислено показано новијим истраживањима која су користила девет независних геолошких климатских записа (тресет, језерске седименте, језгра из ледника, годове дрвета…) да би прикупила температурне одлике промена климе у Кини током последња два миленијума. Композитни записи температура открили су необично топле услове од 800. до 1400. године наше ере, што  нарушава идеју „незапамћеног згревања“ XX века. Топлота овог раздобља може се сматрати правилним испољавањем природно побуђених услова сличних онима од пре готово хиљаду година. Овај топли период дошао је до врхунца на Гренланду између 900. и 1200. године и у Европи између 1100. и 1300. године. Температуре у том раздобљу познатом као средњевековни (мали) климатски оптимум постале су једнако високе као у постглацијалном климатском оптимуму. После овог раздобља уследио је пет стотина година велике хладноће познатих као мало ледено доба да би, на пример, насеобине на Гренланду нестала после 1400. године

Многи други налази такође говоре да XX век вероватно није беспримерно најтоплије климатско раздобље последњег миленијума и да у последњих деценија температура  модерног топлог периода није достигла ону средњевековног топлог периода. Поред тога, како је концентрација СО2 у средњевековном периоду била много нижа него у садашњем топлом периоду, нема  разлога да се загревање климата данас припише расту СО2 који се у међувремену догодио. Неки истраживачи сматрају да пораст садржаја СО2 у атмосфери у међуледеним добима није узрок, већ последица загревања.

Гласно указивање на раст просечне глобалне температуре прикрива и чињеницу да нема глобално једнообразног загревања. Текуће загревање највеће је између 40° и 70° северне географске ширине, али се при том последњих деценија северни Атлантски океан расхлађује. Брајтвејт је 2002. године анализовао биланс маса 246 ледника у свету и показао да заиста у неким областима ледници имају негативни прираст масе који се подудара са загревањем, као на пример ледници Алпа који се повлаче. Међутим, има такође области са позитивном прирастом, као што су скандинавски ледници који расту и ледници на Кавказу који су у равнотежи. Разматрајући развој свих анализованих ледника (од око 80.000 колико је процењено да их има) у протеклих 50 година, Брајтвејт је приметио да „последњих година нема очите заједничке или глобалне тежње ка повећању топљења ледника.“

Једноставно речено, технолошка принуда није снажнија него орбитална, нити вештачко дејство на климу може да буде неодложно када већ орбитално дејство подразумева одлагање. Прегрејано заговарање ефекта стаклене баште отуда нема одлике научне теорије, већ црте идеолошког манифеста. У том смислу Миланковић је и сада значајан јер проблем враћа на његова темељна начела, осунчавање Земље и његову динамику.  И зато је поновно читање Канона осунчавања важно јер се из његове перспективе никако не може рећи да су човек и индустријски замах главни погон мењања климе. Такав став не допушта да климатологија прерасте у алиби и претекст за различите трговачке намере и амбициозне политичке програме.

Развејавању тих привида нехотице доприноси и сам Миланковић пишући сину Васку 5. марта 1948. „За време лета припремили смо се за оштру зиму. Набавили смо две тоне ‘креке’ на црно и две тоне бугарског мрког угља преко Академије, чиме смо напунили наш подрум. Али зима није дошла. Од 3. јануара до 15. фебруара нисмо имали ни један хладан дан, и само је у другој половини фебруара зима дошла у кратку, али веома благу посету. Сада је скоро већ почетак пролећа. У једанаест часова преподне термометар на мом прозору, у сенци је показивао +9°С. Потрошили смо само пола наше резерве угља, а остало је скоро довољно за целу следећу зиму.“ Иако је температура у зиму те 1948. године очито била висока, Миланковићу не пада на памет да то користи као аргуменат глобалног отопљавања. Он би требало да буде први који би на то указао, али он ни не помишља на то, јер је такво гледиште апсурдно из перспективе Канона, обзиром да су за климатске промене „одговорна“ свежа лета а не хладне зиме. Миланковићу је поред тога недостајала и реч „глобално“, која је у свом данашњем лажном сјају скована тек крајем 20. века. Пре тога она се међу културним људима махом повезивала са Шекспиром и његовим позориштем „Глоб“ на чијем је улазу стајао натпис „Цео свет глуми“.

У складу са тим шекспировским читањем глобализације пред нама се појављује велико позориште климе где ствари пресвучене у ново климатско рухо добијају сасвим другачији изглед. Клима јесте проблем, али је она истовремено и добродошло објашњење које све оправдава. Она као да се претворила у неку врсту опште амнестије за оне који у име профита раде на општем разарању. На пример, уочено је у океанима све мање огромног плавог туња, тешког и до пола тоне, који је залазио и у воде Средоземља. Разматрајући узроке те појаве неки научници су у први рад ставили климатске промене, које доводе до изумирања ове врсте. Промена климе тако је извучена као неки џокер који објашњава све, јер је то много удобније него поменути претерани улов ове рибе која у јапанским ресторанима има цену 550 евра за килограм. Ако се у неким другим анализама и помене претерани риболов, онда се он наводи као „један од узрока“.

Клима је и главни кривац што ће неке земље, како констатују представници Агенције УН за развој, због опште забринутости због временских крајности (објаснили смо да временске прилике нису исто што и клима) бити мање туристички привлачне. И ту је клима добродошла да прикрије све веће радне захтеве корпорација, губитак друштвених тековина повезаних са слободним временом, опште осиромашење и раст осећања несигурности, као и остале друштвене невоље које ће људе спречити да лутају светом. Тако клима поприма обрисе глобалне неурозе, јер људи на њу, као на менталну депонију, пребацују своју одговорност, као на пример, за алге које прекривају Медитеран, а за чије ширење се окривљују не загађивачи, већ климатске промене. Климатске промене су добродошли изговор за оно што сви знамо да се дешава, а главном кривцу се чини да је успео да бар мало завара траг.

Већ сама чињеница довођења политике климе на дневни ред говори да је рат са природом дошао до степена када се више не може идеолошки прикривати наводним добитима од њеног савладавања. Овладавање природом све се више показује као антропоцентрична илузија оних чији је идеал Титаник, а тренутак истине судар са леденим брегом. Људска друштва се већ од почетака времена просвећености налазе у објављеном рату са природом, који се оправдава идеологијом експлоатације, подређивања природе, повећања комфора, такозваног напретка. Али да би се  скинула одговорност за вероватни историјски неуспех утопијског потрошачког друштва, где се вишак комфора плаћа мањком хармоније, и да би се потрошачима практично рекло да је готово с нафтом једини начин је да се одговорност пребаци на климу.

Ако се настави овај тренд климатске инквизиције, можда више нећемо моћи мирне савести ни да пијемо пиво. У једним српским новинама видео сам рекламу компаније Месер која пиварима препоручује  своја постројења за убацивање угљен диоксида у пиво. Ускоро ће климатски чистунци или затворити пиваре, јер свака отворена боца ослобађа угљен диоксид који доприноси глобалном загревању, или ће тражити да,  као што на кутијама цигарета пише пушење је штетно за здравље, овде буде написано пиво доприноси глобалном загревању. Ваљда ће до отварања последње боце пива протећи још неко време, али неопозива је чињеница да је рат клими објављен. Да ли ће у њему страдати само плави туњеви и пивопије остаје да видимо.