”НИКЛОВАЊЕ” ШУМАДИЈЕ: Седам фирми без капитала и запослених трага за никлом на четири локације

Земна нит руде никла води од Фоче, у Републици Српској, преко Вардишта до Мокре Горе, у Србији, ка Тополи, Трстенику и Врњачкој Бањи, па преко Косова ка Македонији, где завршава и друга жила, из правца Албаније…

Ту жилу упорно прати ”министарска нит” у Србији од Радомира Наумова, Оливера Дулића, Милана Бачевића и, данас, Александра Антића, министра рударства у актуелној Влади. Ову ”министарску нит”, у коју су уплетени готово сви помоћници и државни секретари набројаних министара, грађани који живе на територијама које се незаконито уступају за истраживање руде никла, називају и ”преварна нит”, што је и благ израз за читав низ  докумената донетих мимо закона, а у корист ”Јуропиан никла”, ”Динара никла”, ”Србија никла”, ”СММ”, ”Шумадија минерала”, ”SEE Београда”, ”Глобал мининга”…

За огромним рудним богатством, које се само на територији Мокре Горе процењује на 7,5 милијарди долара, набројане фирме упуштају се у  нимало неизвесну ”трку”, у којој се истражује већ истражено и по основу ”новог истраживања” стиче експлоатационо право на руду или на – новац из буџета Србије, директно!

Како?

Тако што је у Србији на снази закон који гарантује следеће: ако држава некој фирми изда сагласност за истраживање руде на одређеној територији, па онда одлучи да утврђене резерве не експлоатише, држава је дужна да тој фирми плати све трошкове истраживања!

Где је, онда, ту интерес фирми?

На први поглед, реч је о праведној накнади трошкова, јер држави остају на располагању резултати истраживања и валидно процењене залихе руде, па је фер да се то и плати, како поступају и друге државе у сличним ситуацијама.

Али, друге државе не уступају на истраживање већ истражено и познато!

Осим ако је реч о превари и корупцији.

Како функционише тај систем?

Тако што фирма ”истражује” већ истражену територију. Конкретно: Мокра Гора, где је руду никла истраживао Завод за геолошка и геофизичка истраживања из Београда, од 1958. до 1961.године, утврђене су залихе на 30 квадратних километара, детаљни резултати познати, јавно доступни.

Фирма поново ”истражује” руду на тих 30 квадратних километара, незнатно прошири границу и повећа истражну површину уз минималне стварне трошкове, а потом држави Србији преда добијене резултате (валидно засноване на познатим, туђим истраживањима), искаже комплетне, вишеструко увећане трошкове који би били стварни за, рецимо, 35 квадратних километара. Чак и плате ”трошкове истраживања” некој од страних, ”сестринских” фирми, тако да новац  ”остаје у кући” – а када се наплате ”трошкови истраживања” из буџета Србије – то је чиста добит која иде у руке оснивача београдске фирме основане за истраживања у Србији, дакле у руке светског корпоративног капитала…

А на штету свих грађана Србије.

Опоненти ће рећи: ”теорија завере”!

Али – како ће одговорити на питање: како то да су  те фирмице, основане у Београду – од великих светских корпорација или са Девичанских острва – све сиромашак до сиромашка, без запослених, без стручних кадрова и без пара – а са најављеним, познатим трошковима истраживања од једног до два ипо милиона евра?

Предузеће ”Србија никл” је основано 2010.године, оснивач и власник ”Ранин ЛТД” са Малте, директор у Србији држављанин Аустралије, Радомир Вукчевић. До 2012. године није имала ниједног запосленог, а потом има пет и губитак од 11 милиона динара. Добили на истраживање Липовац и Руђинце, на подручју Врњачке Бање и Белуће у близини Трстеника.

Београдско предузеће CMM / Consolidaded Nicel Mines and Metals, основано када и ”Србија никл”, а оснивач је    Consolidaded Nicel Mines из Велике Британије, директор и једини запослени је Матија Божовић, губитак 1,8 милиона динара, добијена истражна права за гвожђе и никл на лежиштима Липовац, Коларевићи и Бучје, у општинама Аранђеловац и Топола.

Фирма ”Шумадија минерали” д.о.о. са оснивачким улогом од 500 евра, са једним запосленим, директор Радош Илинчић, отишла у минус јер није имала пословних прихода, а добила истражна права као и СММ.

Предузеће за минералне сировине SEE из Београда основано 2002.године, власник је Sauder Juropien eksplorejšn са Девичанских острва, директор Александар Обреновић, без пословних прихода, у губитку, 2011.године добија дозволу за истраживање никла за подручје централне Шумадије…

У неким од наведених фирми – мењали су се директори и управљачка структура, углавном пратећи промене у структури власти у Србији, посебно у ресорном министарству рударства.

Тако се међу оснивачима фирме ”Србија никл” у Београду појавило и име Ане Коларевић, сестре Мила Ђукановића.

У једном раздобљу, политичком, када је министар животне средине и просторног планирања  био Оливер Дулић, демократа,  директор ”Србија никла” био је Драгослав Зека Божовић, некадашњи народни посланик Демократске странке у Скупштини Србије, некадашњи директор Спортско-рекреативног центра ”Ташмајдан”, кум Бориса Тадића, тада председника Србије…

Ни најновији претендент на српски никл, ”Глобал мининг интернационал” из Београда, који је од Завода за заштиту природе одбијен као истраживач руде никла у Мокрој Гори, заштићеном природном добру, није нимало већа фирма од оних са којима се упушта у рударску трку:  нема запослених, а оснивачки улог је хиљаду динара…

Како такве фирме добијају истражна права у Србији? Зашто се не расписују јавни позиви, конкурси, јавне набавке, а дозволе за истраживања издају фирмама које и немају запослених, а о стручној квалификационој структури и да не говоримо? Зашто Врховни суд није поступао по тужби Града Ужица, који је поднео тужбу са доказима за силне злоупотребе положаја и кршења закона? Ако је суд одустао – зато што је министарство повукло дозволу, зашто тужбу није предао истражним органима или тужилаштву, јер докази о кршењу закона са докзима постоје?

Зашто је Скупштина Србије изменила Закон о рударству тако да се дозволе за рударске истраживања сада издају без сагласности општина на чијој територији се изводе истраживања? Зашто је Милан Бачевић, претходни министар рударства у Влади Србије, инсистирао на таквим изменама и зашто суд одбацује тужбе градова, а поступа по тужбама ”истраживача никла”?…

То више не би смела да буду само новинарска питања, него и предмет антикорупцијске истраге. Задњи је час – јер је намера да се и Завод за заштиту природе Србије обесправи и уклони као последња препрека између светског корпоративног капитала и копања и прераде руде никла у Србији.

Или одвожења руде на прераду у косовски ”Фероникл”.

 

Радоје Андрић

 

У наставку:

Како је министар Бачевић ”проширио мала врата” за

рударење никла у Србији

Тагови: Вардиште, Мокра Гора, Никл, Рудник