Котрола времена: Да ли Кинези спремају ново моћно оружје
foto: CC BY 2.0 / Flickr / World Meteorological Organization
Кина планира да до 2025. године прошири програм контроле временских прилика и да покрије половину своје територије вештачким снегом и кишом који се изазивају по потреби. На Западу страхују да би контрола времена могла да постане ново кинеско моћно оружје.
Укупна територија која ће бити покривена системом вештачких падавина износиће 5,5 милиона квадратних километара, док ће контрола градоносних облака бити спроведена на територији од 580.000 квадратних километара, преноси „Бизнис инсајдер“ саопштење кинеске владе.
Последњи у низу пројеката контроле временских прилика у Кини спроведен је недавно, када је 16 ракета за „појачавање кише“ лансирано око 400 километара јужно од Пекинга.
Операција, коју је наредио Метеоролошки биро округа Џује као одговор на локалну сушу, наводно је била успешна, пише „Блумберг“.
Током наредна 24 сата на округ је пало више од два центиметра кише која је, према речима локалних званичника, ублажила сушу, смањила ризик од шумских пожара и побољшала квалитет ваздуха.
Звучи као научна фантастика, али Кина је деценијама центар једног од најнапреднијих програма за контролу времена на свету.
Генерално, циљеви су били скромни – више кише у сушним регијама, мање града који уништава усеве и сунчани дани за велике националне догађаје.
Међутим, та скромност почиње полако да попушта.
Детаљи нових планова чији је рок 2025. су недоречени, али расте страх од потенцијалне војне употребе ових способности и њихових ефеката на већ променљиву климу, пише „Блумберг“. До краја 2035. године, овај програм требало би да достигне „светски напредни ниво“, али није објашњено шта то тачно значи.
Програм контроле временских прилика користе и друге земље. Тако је до 1953. отприлике 10 одсто копнене површине САД било предвиђено за „сејање облака“.
Дванаест година касније, влада САД је сваке године трошила милионе долара на истраживања о контроли времена, а 15 компанија започело је операције „сејања облака“ у 23 државе.
Није се, међутим, радило само о кишама. Током Вијетнамског рата, америчка војска је, између осталог, користила „сејање облака“ како би омела кретање непријатељских трупа и смањила ефикасност противавионских напада.
То је толико узнемирило светске лидере да су почели да траже међународни споразум за окончање „ратовања у животној средини“.
Конвенција о забрани војне или било које друге непријатељске употребе модификација животне средине ступила је на снагу 1978. године.
Иако је Кина ратификовала тај споразум 2005. године, њен интерес за контролу времена и животне средине није јењавао.
Метеоролошке непогоде као што су град и поплаве чине више од 70 одсто годишње штете у тој земљи.
Због тога је кинеска влада свесна да мора добро да одговори на тај проблем, а последњих деценија, како је Кина постајала све богатија, пројекти за модификовање планете постајали су све популарнија решења.
Модификација времена је релативно јефтина, пише „Блумберг“. Осамдесетих година прошлог века владе су започеле значајна улагања у физику облака и сродна поља.
Напредак у свему, од сателита до ракете, подстакао је нова истраживања, иако су се коначни научни докази о ефикасности „сејања облака“ појавили тек 2018. године у Америци.
Пекинг је 2008. године лансирао 1.110 ракета за наводно сузбијање кише како би се осигурао да нема падавина на церемонији отварања Олимпијских игара. До 2015. године, у 30 кинеских провинција покренути су програми за изазивање или сузбијање кише и сузбијања града, који су запошљавали око 35.000 људи.
Успех је родио веће амбиције. Пре три године главно кинеско тело за доношење економске политике потрошило је 175 милиона долара на систем за промену времена дизајниран да донесе више падавина у регион који чини око 10 одсто територије земље.
Годину дана касније, кинеске ваздухопловне и одбрамбене компаније градиле су хиљаде комора за сагоревање горива намењених изазивању огромних количина падавина дуж тибетанске висоравни.
Најава овог месеца била је очекиван следећи корак, иако је изазвао велики скептицизам међу научницима.
Али као што је Америка то научила пре шест деценија, чак и скроман успех у модификовању времена довољан је да изазове забринутост широм света.
Остале азијске земље су све више забринуте да би кинески програм могао негативно да утиче на монсуне и редовне кише које су миленијумима храниле њихов народ.
Иако је наука која стоји иза таквих потенцијалних планова и даље дискутабилна, ово није безразложна брига.
У региону у којем тензије већ расту због приступа води, контрола времена би у најбољем случају била дипломатски притисак, а у најгорем – оружје.
За сада је једини међународни споразум који макар донекле ублажава ту забринутост Конвенција о модификацији животне средине. Али тај споразум се односи само на „непријатељске“ модификације, а не на оне „мирне“ које Кина тврди да усавршава и спроводи.
Један од начина заобилажења овог проблема је да контрола времена постане предмет расправе о климатским променама.
Уколико се технологија користи за уравнотежење негативних ефеката глобалног загревања, она би могла да донесе корист, али будући разговори о том питању требало би да обесхрабе једностране приступе. Уместо тога, требало би да дају предност заједничким употребама модификовања времена, укључујући размену података међу свим земљама, закључује „Блумберг“.
