КАЊОН НЕВИДИО: Пола века од подвига

Данас се навршава педесет година откако је под ногама никшићких планинара из друштва „Јаворак“ 1965. пао кањон Невидио, дотад једини неосвојен у Европи. Имена храбрих освајача Милоша Бојановића, Бошка Вулановића, Стева Вујичића, Ратка Гаге Лучића, Николе Шуње Мрваљевића, Павла Вучуровића, Божидара Фриња Контића и Миодрага Ковачевића памтиће се док буде трајао и овај драгуљ природе.

Друштво су им правили новинар Владо Мићуновић и сниматељи Милан Пешић и Милун Тадић, који су први послали вест и снимке у свет.

– Трећег дана од уласка пао је мит о непобедивости овог кањона. Предао се Невидио, а да пораз није наплатио ниједним људским животом. Мада су многи покушавали, нико пре нас није успео да прође дивљином, о којој је испредено безброј предања и чудних фантастичних прича. Уколико би се у кањон оклизнуло јагње или говече, нестало би без трага и гласа. Невидио је прогутао и неког пастира Гала, па је људима само остало да то место назову Галов мрамор – подсећа се за „Новости“ давнашњег догађаја Мићуновић.

Оставивши за собом врата кањона, целим путем су се питали да ли су то, у ствари, врата пакла или раја.

– Први бук смо препливали. Камере у поливинилским кесама на два гумена чамца завезали смо конопцима и одвукли на другу страну. Кад нисмо пливали, скакутали смо с камена на камен. Огромне стене, које је вода стотинама година подлоковала тражећи себи пролаз после великог одроњавања, глатке су и клизаве као стакло, нарочито кад су влажне.

Невидио се све више сужавао…

– Више од 500 метара изнад наших глава уздиже се потпуно вертикално усечена стена! Као да је тестером извађен уски део, широк колико и кањон. Испод нас, у води по којој газимо или пловимо на чамцима беласа се уситњено камење. Ходник у стени је потпуно прав, узан и дугачак око 50 метара. Седамо у чамце и вода нас сама носи. Сећам се да је неко у акустичном узаном каналу, где је вода необично тиха, запевао песму о венецијанским гондолијерима. Сви смо је прихватили.

Обрушавање камења представљало је велики проблем.

– Неко је предложио да покушамо савладати бочну стену и тај најлуђи предлог смо прихватили. Први је отишао снажни Никола Мрваљевић. Вештином акробате пео се по трошној стени обраслој маховином и травом. За њим Ратко Гага Лучић, кога смо после неколико сати видели како разапет покушава да пође напред. Читав сат се борио са стеном, да би некако очајнички успео да се баци на другу страну и чврсто је обгрли рукама. За то време је Мрваљевић изашао из кањона и с неколико ужади пошао да спасава Гагу. Споро, мучно и ризично пребацивали су се Вучуровић и Тадић, док је остатак екипе и даље био изложен обрушавању стена – вратио је до танчина пола века филм уназад Владо Мићуновић, један из експедиције никшићких јунака.

ИЗЛАЗАК ТЕЖИ НЕГО УЛАЗАК

– Висио сам на ужету које су на другом крају као клештима држале руке Вулановића. Кад сам на неколико тренутака чучнуо на стену да се одморим и Бошку омогућим кратак предах, одоздо је допро престрављен глас шефа експедиције: Да ли си жив? Одвратио сам да је све у реду. Нас петорица не можемо даље, наставио је он. Остајемо, па шта нас снађе, а ти се чувај!

Било је око девет увече када је изашао.

– Сутрадан смо рано пошли према њима. Нашли смо их после пуних 14 сати један до другога завезане испреплетеним ужадима и причвршћене клиновима у стени. Целу ноћ нису смели заспати. Контић и Бојановић су чекићима готово „наслепо“ исписивали текст у стени, док су Вујичићу од хладноће ноге биле укочене, јер је на себи имао само купаће гаће и кошуљу. Спуштање екипе до воде трајало је неколико сати. И тако све до изласка из кањона… – присећа се Мићуновић.

Тагови: Кањон Невидио, Планинари