ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Јесте ли угасили једну сијалицу данас?

Ako bi svaki građanin Srbije razmišljao i ugasio po jednu sijalicu u svom domaćinstvu ili kancelariji – uštedelo bi se do 6000 tona lignita dnevno. To bi značilo da bi iz ugljenokopa u Kolubari do najveće srpske elektrane „Nikola Tesla“ kod Obrenovca  dnevno moglo da krene do deset kompozicija vozova sa ugljem manje

Da li ste se zapitali koliko uglja treba da sagori u Obrenovcu kako bi se napajala strujom sijalica koju ste zaboravili da isključite u Vašem kupatilu!? Gro struje kod nas se proizvodi u termoelektranama na ugalj, a najveća fabrika za proizvodnju struje u Srbiji je elektrana Nikola Tesla kod Obrenovca.

Termoelektrane su zapravo fabrike za proizvodnju struje i u suštini rade po vrlo jednostavnom principu. Hemijsku  energiju „zarobljenu“ u fosilnim gorivima pretvaraju u struju. No, osim u termoelektranama, električna energija se dobija još i u hidroelektranama i nuklearnim reaktorima (ne u Srbiji), mada se poslednjih godina u svetu sve više forsiraju i obnovljivi izvori energije, kao što su solarne elektrane ili vetroparkovi. Ipak, ovo poslednje je priča budućnosti, jer je u razvijenim zemljama ukupan udeo proizvodnje struje iz obnovljivoh izvora manji od  pet procenata.

Svaka vrsta elektrana pretvara neki oblik energije u struju – hemijska energija uglja, sunčeva energija, energija „zarobljena“ u jezgru atoma ili kinetička i hidrostatička energija velikih reka ili jezera. Termoelektrane koriste fosilna goriva, najčešće ugalj, ali se sve više koriste i elektrane na gas.

Kako rade termoelektrane? Elektrane se obično grade uz velike reke, na mestima gde ima vode, ali tako da ne budu daleko od rudnika uglja. Na ugljenokopu se iskopava ugalj koji se (najčešće) železničkim transportom doprema u skladište, priprema se, sitni i potom ubacije u velike peći. Ove peći greju velike kotlove, koji su zapravo ništa drugo nego veliki bojleri za grejanje vode. Voda se u njima, zahvaljući sagorevanju uglja, pretvara u paru koja pokreće turbine. Kada prođe kroz ceo ciklus, para se pomoću hladne vode iz reke hladi i ponovo pretvara u vodu.

Parna turbina termoelektrane zapravo okreće osovinu generatora koji se danima i mesecima (365 dana, 24 časa u godini) vrti bez prekida i to uvek istom brzinom. Zahvaljujući elektromagnetnoj indukciji, u namotajima generatora se, zbog okretanja kalema, stvara struja sa određenom frekvencijom – i time je mehanička energija pretvorena u električnu. Elektrana se između dva remonta nikad ne zaustavlja. Njeno pokretanje nije nimalo lak proces i generator se okreće mesecima bez pauze, sve dok ne dođe vreme za novi remont.

Ceo taj proces nije preterano efikasan – jer na kraju samo oko 30 procenata energije iz uglja se pretvori u struju. No, on je i dalje puno efikasniji i jeftiniji od većine drugih načina da se proizvede električna energija. Izuzetak je struja proizvedena u nuklearnim elektranama. Termoelektrane su zbog toga jako rasprostranjene, iako su veliki zagađivači vazduha u poređenju sa svim drugim tipovima elektrana, uključujući i nuklearne.

Jedna velika termoelektrana u svom radu spali više miliona tona uglja godišnje. Pritom se iz ložišta gde se ugalj sagoreva kroz visoke dimnjake u atmosferu izbacuje velika količina pepela, koja može da bude pogubna po živi svet u okolini. Termoelektrana „Nikola Tesla“ u Obrenovcu godišnje proizvede pepela koji se može uskladištiti na četiri fudbalska stadiona. Veliki problem je zaštita od rasipanja pepela, koji, ako se sa deponija prepusti vetru, stvara oluje sitnih čestica. No, najveći problem sa aerozagađenjem je to što ni elektrofilteri, niti bilo šta drugo ne sprečava oslobađanje ugljen-dioksida (CO2) – gasa koji nastaje pri svakom sagorevanju. Termoelektrane su danas najveći proizvođači CO2 i mada se mnogo učinilo na podizanju efikasnosti sagorevanja, ovaj gas i dalje odlazi u atmosferu, izazivajući efekat globalnog zagrevanja. Obaveza Srbije je da smanji emisiju CO2 za 90 procenata do 2050. godine.

Pošto se proizvede, struja se iz generatora vodi do gigantske trafo stanice, gde se podiže na izuzetno visok napon, kako bi se sa što manje gubitaka transportovala putem dalekovoda na velike daljine.

Tokom remonta elektrane, kompletna proizvodnja struje se obustavlja, kako bi se postrojenja osavremenila ili kako bi se zamenili delovi koji bi mogli da otkažu. Vrlo retko, u krajnje specifičnim uslovima, pod ogromnim opterećenjem ili zbog prirodnih katastrofa/nepogoda, termoelektrana „ispada“ iz proizvodnje.

Svaki generator čini jedan blok – nezavisni sistem koji daje život generatoru, a čine ga kotlarnica, hladnjak, elektro-filter, parna turbina i naravno dimnjak. Ako na termoelektrani izbrojite dimnjake, znaćete koliko u njoj ima blokova, odnosno generatora. U svakoj smeni blok kontroliše neveliki broj ljudi. Posadu predvodi tim od nekoliko dobro obučenih inženjera, koji su sasvim dovoljni da upravljaju ovakvim strateškim objektom i koji uvek znaju da li je sve u redu. Od njihovog znanja i koncentracije zavise milioni kilovat časova koje termoelektrana svakog dana predaju elektro-energetskom sistemu. Kod nas na struji dobijenoj iz termoelektrana, a u drugim zemljama iz nuklearnih reaktora, počiva stabilnost elektro-energetskih sistema.

Sada se postavlja pitanje koliki deo električne energije koja se proizvede sagorevanjem uglja je uzaludno potrošen na neefikasno zagrevanje i osvetljenje. Ako bi svaki građanin Republike Srbije razmišljao o tome i tog dana ugasio po jednu sijalicu u svom domaćinstvu ili kancelariji – uštedelo bi se do 6000 tona lignita dnevno. To bi značilo da bi iz ugljenokopa u Kolubari (mestu najveće proizvodnje uglja u našoj državi) do najveće srpske elektrane „Nikola Tesla“ kod Obrenovca,  dnevno moglo da krene do deset kompozicija vozova sa ugljem manje.

Kako se došlo do ovog proračuna? Sijalica od 100W za jedan ceo dan potroši 2,4 KWh, što na minimum tri miliona brojila, odnosno sijalica, iznosi 7.200.000 KWh potrošenih na suvišno osvetljenje. Sa druge strane, ako proizvoljno računamo da je energetska efikasnost lignita od 4000 do 8000 KWh po toni, kao i da se samo 30 odsto njegove toplotne energije može pretvoriti u struju – jedna tona lignita teorijski može da proizvede od 1,200 do 2,400 KWh struje. To znači da je za proizvodnju pomenutih 7,2 miliona KWh potrebno čak 3,000 do 6,000 tona lignita. Ovde nismo uračunali koliko energije potroše veliki bageri u basenu Kolubare da iskopaju, te pomenutih desetak voznih kompozicija da transportuju pomenuti ugalj.

Svaka, pa na izgled mala ušteda struje koja se potiže gašenjem jedne sijalice, ne znači samo manji račun, nego predstavlja značajnu stavku u očuvanju životne sredine od zagađenja!

Тагови: Електрична енергија, Милош Здравковић