ДР АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: НАЈЛАКШЕ ЈЕ ДОГОВОРИТИ СЕ ОКО ЛАЖИ

У свету после истине привид је довољан и само је питање ко ће понудити бољи. Тако власт преузима лажна слика света, с измишљеним узроцима и искривљеним последицама, замагљена испарењима пророчанства из вештичјег котла који је дошао главе Магбету јер је поверовао у будућност чију двосмисленост није схватао

Проф. др Александар Петровић, антрополог и историчар науке, познат је по темељним увидима у природу привида терминалног капитализма који се човечанству намеће као апсолутна истина. У доба када се науколикост неукима намеће као наука, разговор с њим је лековит за ум и даје нам могућност да не поверујемо „великим ресетовцима“ као усрећитељима човечанства.

У геополитичком часопису Лимес плус 2008. објавили сте текст Канон осунчавања у стакленој башти који тада није доспео на дневни ред, али је и данас актуелан јер са тла Канона осунчавања Милутина Миланковића указује на прегрејане пројекције глобалног загревања. Годину касније у Галерији САНУ отворили сте заједно с Ђорђем Злоковићем студијску изложбу Канон Милутина Миланковића, а предавали сте и на Универзитету у Београду Теорију Милутина Миланковића и антропологију глобалног загревања. Реч је очито о синтетичком подухвату и занимљиво је да видимо зашто после 15 година текст није изгубио актуелност и шта нам открива овако истрајни рад на Миланковићу.

Дискурс промене климе све више постаје нека врста модернизоване религије спасења. Он је задобио и изразиту политичку димензију јер се намеће као главна тема разговора Запада и Истока. Крајем јула ове године амерички државни секретар у Кини је разговарао само о питању климе. Употребио је термин „климатска криза“ да би проблему дао довољно антрополошке драматичности. Јасно је да климатски точак, који се тромо и неумитно креће кроз многе хиљаде година, не може да буде у кризи, али то потврђује да се политика, увек гладна згодних тема, дограбила овог питања да би се новим приступима очували стари односи. Јулски америчко кинески сусрет показао је да се тежиште политике померило ка клими која је новим термином „климатска дипломатија“ потиснула чак и омиљену реторику „људских права“.

Преко ове климатске политике или религије „спаса“ Америка покушава, док прокси ратује у Русији ослобађајући безмерне количине гасова стаклене баште, да очува свој месијански статус и да се приближи Кини као клијенту. Кина је одмах одбацила овај позив на крсташки рат рекавши да ће у смањивању угљен-диоксида у атмосфери следити свој пут. Али какав год био резултат ове „климатске дипломатије“, чињеница је да проблем климе лансиран у орбиту као најзначајнија тема јавне политике. При томе амерички политичар настоји да убеди јавност да ово „није политичка ствар. То није билатерална или идеолошка ствар. То је стварни живот који се одвија пред нашим очима“. Пред нашим очима стварно се одвија много тога. А десило се и да је овог јула у оно „што се одвија пред нашим очима“ прсте умешао и „комедијант случај“ или неко други јер се жива у термометру усправила као кобра, на појединим местима Кине, Европе и Америке на висину од преко 50 степени Целзијуса, што је разговорима дало потребну убедљивост и подстицај залагањима која не разликују метеорологију од климатологије.

Шта се онда, како је речено, „одвија пред нашим очима“, а шта се не одвија пред нашим очима?

Реч је о гигантомахији осунчавања и затамњивања која из темеља потреса свет у коме упркос свему покушавамо да живимо. У ту борбу сам ушао кроз канон осунчавања Милутина Миланковића када сам 1995. године стицајем околности почео да радим на десет томова његових изабраних дела које је објавио Завод за уџбенике. У том тренутку Миланковића у Србији практично није било. Тај дуготрајни посао сам заокружио 2022. изложбом Време и васељена, која је отворила Европску престоницу културе у Новом Саду. Ушао сам у то јер сам интуитивно био незадовољан превлашћу геоцентричне културе у свим духовним сферама, а Миланковић је једини указивао на пут из тог зачараног замка. Из тог рада су следиле и књиге објављене у САНУ (Циклуси и записи) и Руској академији наука (Канон ледниковог периода) посвећене овом мислиоцу. Последица је била да сам ушао у климатологију не с техничке стране већ из космологије осунчавања коју је Миланковић засновао као једину поуздану теорију климе која важи и за Земљу и за све соларне и екстрасоларне планете са чврстом кором. Његов Канон осунчавања је био чудо и учинило ми се да има заветни карактер јер је математички недвосмислено рекао да астрономски чиниоци пресудно утичу на равнотежу живота. Миланковићева идеја је била да у размишљању треба почети од нечега чврстог, а ништа чвршће од његовог Канона ни у природној ни у друштвеној науци нисам видео у последњем веку.

Већ крајем прошлог века се осећало да се нешто битно догађа с проблемом климе који је теоријски брзо прелазио из „хладног“ у „топло“ раздобље. САНУ је добро имплицитно одговорила на то јер је поред поменуте изложбе 2004. и 2009. организовала велике међународне скупове о Миланковићевој теорији и њеним савременим одзивима. Сећам се како сам био фасциниран када сам се на истом скупу 2004. нашао с Џимом Хејсом, Џорџом Куклом, Андре Бержеом о којима сам до тада читао у књигама. Скоро да нисам могао да поверујем да сам постао део тог друштва које је по целој планети потврђивало Миланковићеву теорију да би дешифровао климатски код. Тако сам и постао свестан да нешто треба да учиним. Требало је прихватити борбу Давида и Голијата, мада с филозофског становишта одређења великог и малог нису битна. Битно је начело, идеја, а све ће наћи свој пут. Истина јесте мало зрно, али је ни капитални привиди не могу спречити да донесе плод.

Зашто мислите да је промена климе о којој говори Канон осунчавања пресудно значајна за наш свет?

Прво да разјаснимо да је промена климе плеоназам. Грчка реч клима повезана је са српском климати и означава нешто што је нагнуто (клинеин) и начелно се не налази у равнотежном стању. Стога је фраза климатске промене намерни плеоназам јер реч клима у себи већ укључује појам одступања и промене. Ова стилска слабост није грешка већ произлази из неразумевања питања климе које се своди на вештачке додатке загревању који се додају постојећим променама. Термин промена климе само повећава збрку.

Не мислим да је значај Канона само у најбољем математички исказаном разумевању топлотног режима климе, већ данас, можда и више, у одсудној одбрани аналогне културе која је са свих страна угрожена виртуалним аветима. Промена климе је, поред тема ковид-19 и вештачке интелигенције, један од три велика наратива света после истине и историје. Просветитељи су били велики произвођачи историје којом су желели да разликују „цивилизацију“ од неисторијских народа. Они су од ње направили рекламни пано и покретну траку на којој се монтира слобода и испуњење смисла људског живота, ако се само довољно сачека. Када је тај покушај пропао, када се показало да ток историје не води слободи већ ропству, онда су се окренули осмишљавањима краја историје. Крај историје су свако из својих разлога објавили Хегел, потом Фукујама, а недавно и Дугин. Реч је о есхатолошкој борби за овладавањем краја историје, која није ништа ново, имамо је и у хеленизованом и латинизованом хришћанству, али сада се оштро оцртава у великој технолошкој сенци која прекрива живот. Зато треба рећи, имајући у виду општу уснулост у технологији, да је реч о судару аналогне и дигиталне културе који се изнад наших глава и у нашим срцима одвија у свим сферама постојања и непостојања да би се на пепелу аналогне културе уздигао чаробни дворац опсењујућег дигиталног сјаја. Дигитална технологија, аутономна слика, лицемерно као на услузи, ослободила се као Баш-Челик и заблудама и обманама руши све људске границе и мере. Она поткупљује људе очекивањима неподношљивог комфора постојања када ће глума, која је од искона у основи сваког друштвеног чина, јер распињу сваког ко се дрзне да следи истину, добити пуно оправдање у преношењу технологији свих душевних, духовних и телесних моћи. Једном речи ишчезавају у самоскривљеној незрелости, које су се наводно ослободили у просветитељству, јер је на делу велеиздаја живота, самопоништавање и замена живота за сенке. У свету после истине привид је довољан и само је питање ко ће понудити бољи. Тако власт преузима лажна слика света, с измишљеним узроцима и искривљеним последицама, замагљена испарењима пророчанства из вештичјег котла који је дошао главе Магбету јер је поверовао у будућност чију двосмисленост није схватао. Данас није реч само о Магбету већ о мноштву оних наднетих над котлом који као и Магбет мисле да владају јер не схватају о каквој магији је реч. У овој игри с једнаким усхићењем учествују и господари и робови сенки. Зато она тако добро иде. А улогу котла преузео је суперкомпјутер и његове вештице које нас сваки дан засипају пророштвима не би ли нам помутили мало преосталог разума и отели нам садашњост у име будућности.

Где је право место Канона осунчавања у тој великој игри светла и сенке?

Суштина Канона је да клима почива на дејству астрономских циклуса који повезују небеску механику и земаљску динамику. Другим речима, Миланковићева теорија спаја три орбитална циклуса, који се сада зову Миланковићеви, у један канон који омогућава да као у огледалу видимо Сунце и његове еонске операције, промене осунчавања планета, које остављају неизбрисиве стратиграфске трагове. Канон говори о битним условима сагласности неба и земље, што ми овде на Земљи видимо као климу и њене промене. У Канону осунчавања, који је трећа велика хелиоцентрична теорија, узроци промена су измештени на небо с чим се теже може манипулисати јер је та истина исказана вишом математиком. То је заправо једина теорија која је потврђена у свим поднебљима Земље, али и на планетама у Сунчевом систему и изван њега. Она има универзално важење и зато је нека врсте сигурне теоријске куће у коју се могу, као у Нојеву барку, склонити сви они којима је стало до истине, а не њених модела и теоријских испарења. Свеопшта хармонија Канона, који је један од највиших израза људске мисли, тако превазилази и његов научни значај јер оживљава културу повезаности која је пре више векова нестала с просветитељском идејом да све на овом свету треба сврстати у претинце у којима ће се одвојено чувати све оно чега у њему има. Зато је Миланковић и сада значајан јер проблем враћа на његова темељна начела, осунчавање Земље и поредак који из тога следи. И зато је читање Канона важно јер се из његове перспективе никако не може рећи да су човек и индустријски замах главни погон мењања климе. Такав став не допушта да климатологија прерасте у алиби и претекст за различите трговачке намере и амбициозне политичке програме.

Шта Канон чини данас не само научно већ и идеолошки актуелним?

Данас се испаљују салве климатолошких модела које треба да створе привид разумевања проблема чије решење се налази на другом месту. Из владајућег назора просветитељског заноса човека који савладава природу и намеће јој своја антропоцентрична правила другачије није ни могуће. Али Миланковић је показао да је земаљска динамика само огледало небеске механике и да наше „мешање карата“ ту не може много да промени. Стога се научници са својим моделима заправо налазе у огледалу, а не у стварности и они брусећи огледало не успевају да додирну стварност. Заробљени у огледалу они говоре заправо само о сенкама, а не о извору осунчавања које влада свим токовима. Расправа о клими тако је махом напустила научни терен. После 1941. Миланковићевог Канона осунчавања и његове примена на проблем ледених доба и 1975. оствареног глобалног пројекта КЛИМАП нових идеја у науци о клими није било много. Науку је сменила технологија која како се кад чега сети прави климатске моделе, гура их и чека да види шта ће бити. А биће оно што они који их праве хоће. Друго и не може.

Када и како Миланковић почиње своју борбу против привида?

Миланковић је разбио огледало почетком 20. века када је европској науци математичким језиком показао да нису драматични геоцентрични догађаји, као што су на пример ерупције вулкана, покретач измене климатског биланса, већ је то различито осунчавање упоредника током миленијума и еона. Синергијско дејство три Миланковићева циклуса ствара разлику осунчавања горњих слојева атмосфере и води у промене. То је ствар учинило јасном, колико се то може, што је нова велика победа хелиоцентричне идеје. Наравно, сваку истину на овом свету оспоравају учени књижевници и фарисеји, тако да се Миланковићев канон, иако теоријски потврђен на свим деловима наше планете, а и ван ње, само подразумева у политици климе. Иако су сумње у Миланковићеву теорију данас маргиналне, своде се махом на тражење длаке у јајету, ипак су се појавили нови вулкани старих теорија, нови геоцентрични утицаји који сада дејство вулкана представљају у облику индустрије која попут вештачког вулкана из свог гротла избацује у атмосферу гасове стаклене баште. Другим речима, империја узвраћа ударац.
Постоји отуда тежња да се палеоклиматологија сведе на метеорологију да би се о целини говорило на основу детаља и тако направила стара логичка грешка pars pro toto. Метеорологија је доступна технологији, оружја насилне измене временских услова развијају се успешно протеклих пола века и временом се може управљати. Али то се не односи на климу која је од технолошке интервенције заштићена високим и непролазним зидом времена где се не само људски већ и цивилизацијски век своди на кратки замах крила лептира без могућности било каквог утицаја. Нема климатског оружја нити га може бити.
Поред свега, геоцентрична теорија топлотних појава има унутарњи проблем. Ако већ због гасова стаклене баште долази до отопљавања ледника, дакле више воде у климатском систему, који је у суштини плес воде у три агрегатна стања, неминовно је да буде више кише која онда спира те гасове у светски океан и самим тим хлади земљу. Земља има свој механизам коме људи нису потребни. Друго, ако је већ толико велики јад због нагомиланог угљен-диоксида, зашто се једноставно не сади дрвеће које је у име „развоја“ посечено с ове планете. Дрвеће се храни угљен-диоксидом и испушта кисеоник, савршеније решење није могуће замислити. Али никоме није стало до решења, већ махните мантре да ништа не сме да стоји на путу развоја, чак ни дрвеће, а колико сада видимо чак ни људи. Развој је заправо сам себи довољан и нико и ништа му није потребно. Он нема лице човека, већ безличну маску капитала.
Али да ли се у развоју дошло до тога да он противречи сам себи?

Сада је „развој“ отишао толико далеко да је као главни непријатељ означено само Сунце, а као главно решење предложено је ритуално технолошко призивање мрака. Чиста митологија у технолошком виду. ЕУ разматра геоинжењеринг безумног напада на Сунце, осуђеног наравно на неуспех или успех у повећању ентропије, да би се под изговором борбе против загревања блокирало Сунчево зрачење или се, како се каже, модификовало. То је већ ноћна мора.
И раније су изношене идеје о огледалима у орбити, али овог пута је реч о коренитом раздвајању Земље од Сунца јер би улогу огледала преузели аеросоли распршени у атмосфери. Пол Круцен је почетком овог миленијума предложио да се небо бомбардује облацима сумпорасте прашине да би се зауставили Сунчеви зраци, а њему се придружио и Михајл Будико с предлогом да се атмосфера испуни листићима метала који би одбијали светлост. Џемс Лавлук замишља побијање вертикалних цеви пречника десет метара у океан на 200 метара дубине да би се тако црпле хранљиве материје и поспешивао раст алги које се хране угљендиоксидом. Већ је нешто у овом смеру и учињено јер је немачки институт Алфред Вегенер у Северни ледени океан избацио огромне количине гвожђа како би повећао популацију фитопланктона који хлорофилском фитосинтезом упијају угљендиоксид из атмосфере. Све су то фина дар- мар домишљања којима је заједничко да немају никакав осећај за целину и да као спречавајући катастрофу воде управо у њу. Још се Никола Тесла у својој аутобиографији смеје неком америчком научнику „који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху“.
То надмено побољшавање природе засновано на знању неповезаних делова је једна од особина просветитељства које нашем свету наноси више штете него сви ратови заједно јер започиње распад система изнутра да би се потом чудили откуд он споља. Такво илуминатско просветитељство, чији највиши израз је технологија, под видом бриге за људе призива пад у таму која се види као коначно решење. И то треба рећи да не бисмо и даље били жртва обрасца просветитељства које је толике учене Србе залудео у 19. и 20. веку.

Откуд уопште та прича о глобалном загревању која на свој начин поново уздиже слику свемоћног рационалног човека који савладава или уништава природу?

Рационализовано лудило свемоћи је захваљујући технологији на врхунцу. Антропоцентрична прича о клими је потврда просветитељског подухвата колонизације природе. Природа је претворена у роба да стење под јармом просвећене технологије која уништава живе врсте невероватном статистичком брзином од једне на сваких петнаест минута. Наметање противприродних форми живота, доследно изведено из идеје владавине над природом, за просветитеље је доказ њиховог успеха. Иза тога је наравно само празни егоизам, а не било какво остварење утопијског циља. Причу о неприродном климатском загревању је лансирао амерички научник Џемс Хансен 1998. у свом сведочењу о „променама климе“ пред америчким Конгресом. Наука му је била полазиште на основу кога је заузео став старозаветног пророка јер 2009. објављује књигу The Truth About the Coming Climate Catastrophe and Our Last Chance to Save Humanity. Тада је почео да спасава човечанство користећи појмове климатска катастрофа, последња прилика које дају тон проповеди последњих времена. Хансен је своје ставове заснивано на моделима раста просечне глобалне температуре. Иако то на први поглед делује убедљиво, просечна температура је сасвим апстрактна статистика јер не говори ништа о различитим топлотним билансима северне и јужне хемисфере, као и разликама појединих годишњих доба што према Миланковићу климу „гура“ у транзицију. Миланковић нас је поучио да свежа лета, а не раст или пад глобалне температуре воде у климатске промене. Ту је и проблем кратког временског размака од 1880. од када се мере температуре, а који је тако мален да не може никако да се повеже с климом која обухвата миленијумски распон времена. Средња глобална температура није никако добра за дијагнозу стања нити за меру људског утицаја на климу. Хансен је раст температуре повезао с повећаним присуством угљен-диоксида у атмосфери што може да буде, али не мора да значи јер смо у средњем веку, а и у ранијим раздобљима имали раст температура, али без повећаног присуства угљен-диоксида. Све у свему, не много утемељена прича, добра за медије, али не и за Миланковића кога Хансен и не помиње. Када се следи наратив глобалног загревања, важно је пажљиво обилазити Миланковића или га бар „подразумевати“.
Пре Хансена владајућа прича била је долазак глобалног захлађења. Магазин Тајм 31. јануара 1977. доноси насловну причу Како преживети ледено доба које долази. И ту се као главни заплет појављује средња годишња температура која због индустријских активности може да падне за 6,66 степени. Научници су тада установили да се између 1945. и 1968. налазимо на једној шестини пута до температура новог леденог доба.
То становиште после Хансеновг сведочења је магичном брзином напуштено и почело је утркивање пројекцијама раста „просечне температуре“ из кога се унисоно извођени, чини се по сваку цену, катастрофични закључци. УН су 1988. основале Међувладин панел за климатске промене (IPCC) који је ишао тако далеко да је у низу својих сценарија отопљавања предвидео и могућност да просечна температура порасте за 1,5 степени, те ће, како кажу, in the coming decades climate changes will increase in all regions. Ситуација се, што би се рекло старим марксистичким језиком, интензивира и „промене климе“ ће се повећати. Не само што говори идеолошким језиком овај панел предвиђа потапање приобалских појасева, а с друге стране ширење суше јер се у оваква теоријска испарења може све уклопити.

Крај у следећем броју