БУКТИ РАТ ЗА ВОДУ: Може ли Србија вратити изворе од странаца

Недостатак воде ће до 2025. године за две трећине светске популације бити свакодневна реалност. Ако већ не можемо да вратимо оно што смо продали странцима, макар да се ту зауставимо. Да не останемо без водовода и геотермалних вода.

До 2050. године глобална потражња за свежом водом ће порасти више од 40 одсто, а најмање четвртина светске популације ће живети у земљама са „хроничним или честим“ недостатком чисте воде.

На то је пре два месеца указао генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутереш, и упозорио да без ефикасног управљања воденим ресурсима ризикујемо интензивне спорове и повећање тензија међу земљама.

Тренутно више од 800 милиона људи нема приступ исправној пијаћој води, а од 7,6 милијарди становника наше планете, више од 2,5 милијарде нема основне хигијенске услове. Према извештају УН, број житеља Земље 2050. ће порасти чак на 9,8 милијарди. Зато и не чуди процена да ће потражња за пијаћом водом бити готово двоструко већа него што је сада.

То су најновије процене, али да је то већ дуго тренд, опште је познато. Својевремено смо са подсмехом дочекали вести из ЕУ да су поред штедљивих сијалица своје житеље практично обавезали и на штедљиве водокотлиће. Свесни будућег значаја ресурса какав је вода, још 2011. су почели да уграђују штедљиве водокотлиће који су потрошњу воде са просечних 10 литара по испирању смањили на чак три литра. Тиме се, како су израчунали, годишње уштеди четрнаестодневна потрошња воде у свим домаћинствима у Европи.

А шта смо ми у Србији за то време урадили? Тим истим странцима који су штедели своје ресурсе, наше смо почели да рапродајемо. Министар за заштиту животне средине Горан Триван сматра да Србија треба да нађе начин да врати власништво над продатим изворима пијаће воде.

„Распродаја пијаће воде равна је националној катастрофи и мислим да би требало да нађемо начин да то враћамо колико год је могуће“, изјавио је Триван, окривљујући оне који су продавали тај национални ресурс који је услов нашег опстанка. Због воде се, упозорио је министар екологије, тренутно у свету воде многи ратови.

Према подацима које је за говорницом УН у јуну изнео председник Боливије Ево Моралес, од 1947. године због воде је забележено 37 међудржавних сукоба.

У студији Института „Пацифик“ у Окланду пак наведено је како се само од 2010. до 2013. због воде у свету водио 41 оружани сукоб, који је наизглед био верски, политички и економски, али је у суштини то била борба за пијаћу воду.

„Уколико се тренутни обрасци потрошње не смање, две трећине светске популације суочиће се са недостатком воде као својом свакодневном реалношћу до 2025. године“, рекао је Моралес.

Према свим стручним истраживањима, како домаћим тако и страним, Србија има више од 400 изворишта здраве и питке воде врхунског квалитета, од чега је експлоатисано тек око 20 одсто. То је и био разлог да надлежна комисија Уједињених нација Србију уврсти међу првих педесет земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. У исто време, регистровано је и 286 различитих типова минералних, термалних и термо-минералних вода.

Према Закону о водама, оне су добро од општег интереса и неотуђиво су добро у државној својини. Закон, међутим, под одређеним условима, дозвољава право коришћења јавног водног добра, што водећи страни произвођачи флаширане воде у Србији већ увелико експлоатишу.

Економиста Нада Видовић, која се дуго и истрајно бави овим проблемом, за Спутњик каже да је Србија за 60 милиона евра у тишини продала изворишта воде, без јавне расправе, без мишљења јавности и сагласности својих грађана. А вода је, напомиње, јавно добро и није смела да буде продата.

„У земљама ЕУ су забранили продају, односно приватизацију фабрика воде Уставом и Законом. Они су сачували своје воде као највредније благо а купују нашу и богате се јер им ми дозвољавамо“, каже Видовићева.

Шта Србија, у којој стране компаније већ држе око 80 одсто производње флаширане воде, може да уради по питању стратешког ресурса 21. века, што вода сигурно јесте. То што су Уједињене нације још крајем 2002. године воду прогласиле „друштвеним и културним добром“ а не економском робом, нашој политичкој елити ништа није значило.

Те исте 2002. године путем Београдске берзе куповином већинског пакета акција, „Колинска“ из Словеније је стекла власништво над „Паланачким кисељаком“ из Смедеревске Паланке.

Једна од најзначајних приватизација фабрика воде у Србији, подсећа Видовићева, била је 2004. године, кад је већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца, која држи скоро четвртину српског тржишта флашираних вода, откупила „Денјуб фудс група“, а од њих холандска компанија „Адријатик“.

Друга по продаји, „ББ Минаква“, која држи 18,5 одсто тржишта, у власништву је „Глобал вотер инвестмент групе“ са Девичанских острва. Видовићева додаје да су за 26,5 милиона евра „Београдску индустрију пива“, која експлоатише и флашира минералну воду, купили у јулу 2007. године литванска фирма „Алита“ и шведска „Јунајтед Нордик бевриџис“.

У септембру 2008. године, за четири милиона евра држава је продала предузеће „Нова слога“ из Трстеника, које производи „Мивелу“, чији је тржишни удео нешто изнад пет одсто. Купац „Мивеле“ је београдски „Фриком“, чији је власник „Агрокор“.

Пo мишљењу Видовићеве, тешко се може очекивати да ће неко испустити из руку тако важан ресурс јефтино купљен. Она не види начин да се та продаја поништи и ми повратимо власништво над продатим изворима пијаће воде, што заговара министар Триван.

„Стално заборављамо најважнију ствар, а то је да ММФ и Светска банка управо траже од нас и условљавају нас продајом изворишта и предузећа која се баве дистрибуцијом воде и водоснабдевањем“, указује Видовићева.

У последњих неколико година, како напомиње, половина добијених кредита Светске банке и ММФ-а садржавала је приватизацију воде као услов.

Она упозорава и на опасност пристајања на модел јавно-приватног партнерства, који се све чешће заговара у решавању питања водоснабдевања, па и код нас.

То нам, како сматра, неће донети ништа добро уколико наша брига буде улагање у инфраструктуру јер су то највећа улагања, а у њу се није улагало деценијама. Странац неће улагати у то, њега занима дистрибуција, он очекује брз профит, објашњава она и упозорава да ће цех платити грађани кроз повећање цене воде које ће бити вртоглаво.

„У ЕУ су после продаје водовода схватили шта су урадили и поново су та предузећа враћали под окриље државе. Хајде да бар једном учимо из грешака других, а не да стално понављамо исте“, напомиње Видовићева.

Распродају воде и водовода скупо су платили, и то не само вишеструко скупљом водом, у Румунији, Бугарској и Мађарској. Будимпешта је на крају по двоструко вишој цени од продајне откупљивала градски водовод од приватника који их је ојадио.

Интересантан је пример приватизације водовода Велике Британије, где је она спроведена након доласка Маргарет Тачер на власт. Паралелно с растом цена, опадао је квалитет воде и снабдевања. Да би спречила последице по становништво и инфраструктуру, држава је на крају била приморана да на конто приватне фирме поново уложи јавна средства у одржавање инфраструктуре водоснабдевања.

Због сличних искустава, у Паризу је 2009. године водоснабдевање поново стављено под јавно управљање.

У Берлину се постепено враћају приватизовани делови водовода захваљујући иницијативама разних удружења и акцијама грађана.

Приватизација водоснабдевања законом је забрањена у Холандији. Њихову воду не дају, али је у другим земљама експлоатишу пошто имају једну од три највеће светске компаније за прераду воде.