АНДРИЋЕВ ИНСТИТУТ: Милован Данојлић и Петер Хандке добитници „Велике награде Иво Андрић“

Академик Милован Данојлић добитник је „Велике награде Иво Андрић“ за животно дело, књижевно стваралаштво које представља допринос књижевности и култури уопште, док је нобеловац Петер Хандке лауреат овог признања за роман „Други мач“, за најбољу књигу објављену у Србији или Републици Српској током године.
Ову престижну награду додељује Андрићев институт из Андрићграда, а одлуку су данас, у Малој сали Медија центра у Београду, саопштили чланови жирија који чине академик Јован Делић, књижевник Мухарем Баздуљ и књижевни критичар Желидраг Никчевић.

Жири је одлуку да Милован Данојлић буде овогодишњи лауреат образложио на следећи начин:

Помало је таквих подвижника у језику, вишеструко обдарених и разноврсно остварених пјесника, прозних писаца, есејиста, преводилаца и публициста као што је Милован Данојлић. Он је свој високи и разбокорени књижевни дар објединио с најбољим, и све рјеђим, врлинама свога народа: с плодном радиношћу, истрајношћу и строгошћу према себи.

Ријетки су писци тако разуђеног и богатог опуса, високе књижевне културе и одговорности пред дјелом, језиком, свијетом, животом, својим народом, својом земљом и историјом; пред својим прецима и потомцима. Данојлићева креативна пјесничка природа и ријетко језичко осјећање – које се није иступило, већ се изоштравало и усавршавало у сусрету са страним језицима, културама и књижевношћу – оплеменили су његово цјелокупно животно дјело.

Разногласни пјесник високе поетичке самосвијести, с вјером у јединство бића и ријечи, у емотивна и језичка обасјања, кретао се од неосимболизма, са траговима надреализма и надреалистичког хумора, достигао врх пјевајући о чудима природе и биља, а онда се окретао више пута сатиричној поезији, надахнуто говорећи о ономе „о чему још нисмо проговорили“, усмјеравајући своје сатиричне епиграме и афоризме на највеће свјетске моћнике. У дужим пјесничким формама је суморно и хуморно гледао на историју, сугеришући визију њеног понављања у суровостима и цинизму. Увијек је имао срца и ријечи за дјецу и осјетљиве, градећи своју поетичку самосвијест о „наивној песми“.

Да ништа друго није урадио, него што је превео Бодлера, Клодела, Паунда, Јејтса, Бродског и бројне друге велике пјеснике са свих страна, па Сиорана, који се одомаћио у српском језику захваљујући Данојлићу, трајно би задужио српску културу повезавши је са свјетским лирским и прозним врховима.

Данојлићева књига „Песници“ је есејистичко ремек-дјело; петодеценијски дневник читања и тумачења поезије, и портретисања пјесника. У овим есејима су се сјединили умјетност тумачења поезије с пјесничком осјетљивошћу и истанчаношћу и са прозним даром портретисања.

У прози жанровски хибридан и непредвидљив, горак и духовит, написао је књиге којима је постао познат и изван српског језика („Како је Добрислав протрчао кроз Југославију“ и „Драги мој Петровићу“). Каткад чист лирски пјесник у прози („Змијин свлак“), са повлашћеном темом дјетињства и драмом одрастања на фону слике времена послије Другог свјетског рата („Година пролази кроз авлију“ и „Балада о сиромаштву“), с емотивним озарењима и језичким обасјањима, са драгоцјеним хумором и јетком иронијом, са сјајним приповједачким решењима и иновацијама, којима сугерише унутрашњу човјекову драму и подвојеност личности, Данојлић је стекао статус изузетног романсијера препознатљивог стила.

Данојлић је дао сјај публицистичкој прози, подигавши је до неслућених естетских висина: она носи жар актуелности, непоткупљиво виђење савремених ужаса, јасан морални и интелектуални став, али се често уздиже изнад дневног до универзалног.

Данојлић нас, заједно с Миодрагом Павловићем, подсјећа да треба научити пјесан, а тиме и језик, и прецизно значење ријечи и – на трагу Момчила Настасијевића – ухватити и чувати бруј матерње мелодије: она је све што имамо, а „она има само нас“.

Поводом одлуке да нобеловац Петер Хандке добије награду за књигу „Други мач“, жири је образложио речима:

„Други мач“ – дужа новела или краћи роман, односно „мајска повест“, како је у поднаслову означено дјело једног од најпревођенијих свјетских писаца, Петера Хандкеа – призива у сјећање једно од његових најчитанијих ремек-дјела „Несрећа без жеља“, сродно са „мајском повешћу“ и по жанровској амбивалентности, и по обиму, па и по тематици.

Повод и изазов за писање „повести“ „Несрећа без жеља“ јесте самоубиство мајке, па писац тражи своју аутентичну приповједачку форму како би њоме, на аутентичан и особен начин, испричао своју интимну драму, односно своје сјећање на мајчин живот и свој напор да то сјећање наративно обликује.

Дјело „Други мач“ такође је изазвано мајчином судбином, овога пута постхумном. Неименована жена оклеветала је нараторову упокојену мајку – која је за њега „света мајка“ – да је била активан поборник Трећег рајха, фотомонтажом увећавши њен млади лик у новинама. Освета је моја и ја ћу је извршити – одлучује, попут Толстоја, главни јунак и наратор „мајске повести“, и креће у акцију. Тема Хандкеове „мајске повести“ је, дакле, прастара, библијска и хомеровска, али и вјечна, која је са Шекспировим „Хамлетом“ доживјела своје најславније уобличење, тако да Хандке активира архетип освете у XXI вијеку, и архетип клевете за активно учешће у злочинима историје. Умјесто Хамлетове освете оца, сада је у средишту пажње освета мајке. Тема је Хандкеу вишеструко блиска и доживљена, из круга најинтимнијих и најболнијих, утолико прије и више што је и сам Хандке доживио бројне и сурове клеветничке ударце. Успостављен је хоризонт очекивања драматичне осветничке акције.

Али Хандке не опонаша ни Шекспира, нити било кога другога, већ води своју „мајску повест“ о освети у неочекиваном смјеру, нарушавајући успостављени хоризонт очекивања. Изостаје узбудљиви и драматични догађај, изостаје убиство клеветника, а „мајска повест“ осваја димензију мисаоног и есејистичког. Јунак и наратор „мајске повести“, гоњен осветничким немиром, доспијева у Пор Роајал, напуштено духовно гнијездо Жана Расина и Хандкеу веома драгог и духовно блиског Блеза Паскала, аутора чувених „Мисли“, од којих ће једну наратор цитирати.

Наслов „Други мач“ показује се значењски амбивалентним. Један мач држи клеветник и модерни савремени убица, метафорично сијекући оклеветану жртву. Други је у рукама жртве, односно жртвиног потомка – сина – и он јесте мач освете, али није мач убице. Осветник у руци не држи челични мач, већ онај други, духовни – књижевни и мисаони – паскаловски, којим брани себе и своју „свету мајку“. То је вјечни мач литературе.

У српском, безброј пута оклеветаном, па на основу клевете ирационално и неправедно убијаном и прогоњеном народу, Хандкеова мајска повест „Други мач“ доживљава се и као прича о себи, и као мелем на безбројне ране и клевете. Зато се ова књига издваја између свих књига из 2020. године, и зато је крунисана Великом наградом „Иво Андрић“. Она даје наду у историјску и књижевну истину. Тако у нашем читању добија додатну димензију параболичке вриједности, утолико прије што су њена параболична својства несумњива.

„Велика награда Иво андрић“ додељује се од 2015. године када су награђени Матија Бећковић и Владимир Кецмановић, а након њих, лауреати су били: Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Ју Хуа, Бора Ђорђевић, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић и Гузељ Јахина.

Андрићев институт у Андрићграду, на чијем челу је прослављени светски редитељ Емир Кустурица, основан је 28. јуна 2013. године.