ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: О добитницима „Велике награде Иво Андрић“

Саопштавање имена лауреата књижевне „Велике награде Иво Андрић“ коју додељује Андрићев институт
© Sputnik / Лола Ђорђевић

О добитницима „Велике награде Иво Андрић“ подробније ћемо говорити ускоро, на Видовданским свечаностима, а ја ћу овом приликом истаћи само једну необичну, чини ми се битну подударност која повезује ова два толико различита ствараоца. Веронези је велики италијански писац, долази из Фиренце, близак је традицији италијанског буржоаског романа чији је родоначелник Алберто Моравија, следбеник Пазолинија, а Халиловић је наше горе лист, пјесник и прозни писац из Новог Пазара.

Тешко је замислити различитији књижевно-културни бекграунд. Али – погледајте њихове наслове, њихову темељну метафоричност. Шта нам ти наслови казују? На шта нас упућују? Колибри је најмања птица на планети, сићушно божје створење, чија душа подрхтава од сваког дашка вјетра и покушава да одржи равнотежу под немилосрдним ударима судбине. А секвоја је највеће дрво на планети,најдуже, најшире и најдуговјечније, чудесна божја творевина, са ожиљцима од громова и вјекова. И данас постоје секвоје које су савременици римских императора. „Могла би три хиљаде година водити дневник. Надживјела је све Камије и Хајдегере“, каже Халиловић.

И гле, око та два моћна симбола, најмањег и највећег, и Веронези и Халиловић испредају рафиниране, интелигентне, поетски дирљиве, дубоко људске приче и пјесме. И у колибрију и у секвоји пулсира читав универзум. Као што Веронези показује да се у најмањем крије највеће, јер његов јунак, офтамолог Марко Карера, у дјетињству звани колибри, оличава залазак европског 20. стољећа, са свим етичким и психолошким перипетијама, тако и Халиловић показује да у највећем трепери најмање, јер се на хартији од секвојиног дрвета ишчитавају трагови наших нада, снова и страхова.

Као да су се договорили да нам и насловима укажу на свеобухватно, суштинско јединство, баш у том огромном распону, показујући, његошевски речено: да „Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује; не пушта се да је зло поб’једи.“

За мене је то важан дискретни знак, свједочанство непролазне, па и данашње моћи умјетности, и у Фиренци и у Новом Пазару, и свуда. А то и јесте замисао наше награде, то јест њеног оснивача Емира Кустурице.