Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 4
Одакле напади на Хандкеа и Кустурицу
Напади Странке демократске акције и „фундаментализованог“ Сарајева на Петера Хандкеа и Емира Кустурицу нису пуки дневнополитички испади, као што ни Пецолијева забрана Хандкеу да дође на Косово и Метохију не потиче само од политикантских и пропагандних побуда. Реч је о нечем много дубљем – страху од слободе, страху од самосталног мишљења, страху да се не буде у гомили која виче: Распни! (овде)
Бити слободан, пркосити општеобавезујућем мишљењу потпомогнутом НАТО тенковима и авионима (то је оно што раде и Хандке и Кустурица: пркосе НАТО тенковима и авионима ничим другим до слободном речју) – где би то пало на памет онима који се скривају у колективном одбијању да се суоче са чињеницом да НАТО не воли ни Бошњаке, ни Арбанасе, него их користи за своје погане циљеве на Балкану и другде? Њих су у последњој деценији 20. века убеђивали да су „НАТО цвијеће“, као што су их, у Другом светском рату, из нацистичког Загреба убеђивали су да „хрватско цвијеће“, а из фашистичког Рима тврдили да ће им дати „Велику Албанију“.
Ко је на губитку?
По Кустуричином мишљењу, суморна куранска идеја да је сваки човек увек на губитку, настала на Блиском Истоку, у Босни је „добила своју драматичну форму“ (2, 173). Још кад је требало да се зида Андрићград, званично Сарајево је устало против намере да се у Вишеграду упали светло. Морао је Кустурица да у касабу доведе представницу Унеска, да она види и потврди да будући град културе није у заштићеној зони Соколовићеве ћуприје, како су тврдили Изетбеговићеви „мултикултуралисти“: „Све због тога што је њихова идеја да само повратак Вишеграда у њихове руке задовољава, све остало је четништво“. (2,175) Чак су, ти исти „мулти-култи“ сарајевски „антиандрићевци“ тврдили да је на простору где треба градити вршен покољ над вишеградским муслиманима, што је, вели Кустурица, била још једна пресна лаж: „Ужички корпус је стигао када се већина муслимана иселила из Вишеграда, а убиства која су се десила била су осветничко и криминално дело Лукића.“ (2,175)
Кустуричин циљ није имао никакве везе са „србочетницима“ и „геноцидом“: „Истина је да Андрићград настаје као град стваралаштва, умјетности и помирења, биће то интернационална позорница на којој ће се понављати пропуштене лекције из ренесансе“. (2,198)
Слобода, дакле, основни pathos Хандкеа и Кустурице: то је оно што смета.
Код Кустурице, томе се може додати у вера у васкрсење, вера највеће слободе, слободе од греха и смрти, у складу са увидом Владимира Вараве: „На Свакога ко се упути Савиним траговима (Матија Бећковић) кидишу силе зла и смрти, јер св. Сава и јесте велики символ, чак не символ, већ, као и сваки светитељ, стварни победитељ непобедивог – смрти. Овим смртоборачким настројем блиска су срца Срба и Руса.“ (овде)
Срби и Руси као борци против смрти: изазов, нема шта!
Слобода избора као темељ Светосавља
У свом огледу о српском културном обрасцу у књижевности, Милан Радуловић сведочи: „Српски културни образац, у чијем је језгру Светосавље и Косовски завет, образован је управо из слободног избора. Прво из Савиног избора између живота и господарења у владарском двору или монашке послушности и скрушености у манастиру; а потом између монашког подвизања у пустињи, куда га је вукло срце, или проношења вере кроз свој народ, служења вером држави и роду у хаотичној историји и нижем свету. А затим из Лазаревог избора између страдања за веру или уживања у великој слави због силне војничке победе. Пошто је утемељен у слободи избора, српски културни образац сваком свом следбенику оставља могућност избора. Другачија тумачења тог обрасца, како она која не осећају слободу у сржи српске културе и традиције, као и она која сматрају да је човек самим тим што је рођен у српском народу дужан и обавезан да живи у националној заветној заједници коју је организовао Свети Сава, нису данас ретка, можда су и преовлађујућа, али она нису веродостојна. Веродостојно је само оно разумевање српског културног обрасца које у њему осећа слободу као Божији дар човеку, које осећа радост од слободе, али и које стрепи пред слободним избором као пред судбинским животним искушењем.“ (овде)
Слобода као извор радости и слобода као стрепња: зар то није наша распетост, вековима? Извор наше снаге, али и стална саблазан, која је Владику Николаја у „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ навела да каже да би се дивље звери, да их је Господ пет векова дресирао, понеле боље од Срба, који су своју слободу после Првог светског рата страћили на грех и срамоту.
Ни камен мртвој Аустро-Угарској
Желећи да за изградњу Андрићграда употреби камење аустроугарских бункера, расејаних по Херцеговини у доба окупације, Кустурица је истицао: „Учинило ми се да је боље камену са распале карауле да буде на вратима града нашег нобеловца и својом патином улепша атмосферу у којој ће боравити великани музике, филозофије, али и обични грађани“. (2,196)
Било је овде, можда несвесно, и жеље да се (рушењем окупаторских бункера и употребом њиховог камена за једну уметничку и научну смислотворину) објави тријумф малог народа и његове културе над империјом која је пала у прах и пепео, и то не без велике заслуге тог малог, свагда слободарског, народа. Уосталом: „Ништа Аустрија није изградила што је завриједило заштиту. Ништа као мост на Дрини кога је, на крају, заштитио УНЕСКО!“ (2,195)
Унети оно што је пропало у оно што васкрсава: логонаутски подухват…
Религија Његошева
Наш познати историчар књижевности, Душан Иванић, у огледу „Антиимперијални дискурс или Дискурс слободе у српској књижевности (Назнаке и фрагменти)“, истиче да је читава нововековна култура Срба настала на темељу борбе за слободу: „Империјални дискурс, дискурс освајања/хегемоније, потчињавања, централизације моћи и привилеговања једне државно-националнo-политичке позиције (турске, аустријске, руске, евро-америчке), или става који изражава такве позиције, има противтежу у дискурсу слободе, дискурсу борбе против освајања, или борбе за ослобађање од такве (над)моћи, отпора поробљавању, трајању својеврсног ропства, како се схватала у модерном свијету власт туђе националне државе, туђег језика и туђе културе. Пошто се модерна српска култура од 18. вијека рађала на подручјима двију империја позног средњовјековља, Турске и Аустрије, она се у борби за очување националног идентитета колебала између различитих центара моћи, настојећи да их искористи колико је било могуће ради очувања властитог постојања. Тако се може разумјети борба за овладавање медијима новог доба, штампом и књигом, потом школским институцијама и општенационалним друштвима као што је Матица српска, до постепеног усвајања идеја које су обиљежиле модерно доба међу Србима с подручја Хабсбуршке монархије. На другој страни, у Турској царевини, тежња за ослобођењем се испољила у оружаним устанцима почетком 19. вијека.“ (овде)
По Емиру Кустурици, то слободољубље је својеврсна „религија Његошева“, о којој је он говорио приликом откривања споменика митрополиту Петру Другом 2013, настојећи да покаже да је вера у бивање онога што бити не може сама срж нашег претрајавања на овим просторима.
То је Његош кога је болело што, наводно слободољубиви, Запад – како је његову реч забележио Љуба Ненадовић у „Писмима из Италије“ – држи „мртву турску руку под нашим грлом“. То је Његош који је својевремено маштао да побегне у Америку, као у, бар тако се онда мислило, земљу слободе, у којој је могућ нови почетак.
Ново доба и пројекат ослобођења
Читава наша култура новог доба заснивала се, вели Душан Иванић, на идеји борбе за ослобођење. И позната Стематографија Жефаревићева рађена је у том правцу: „Стематографија, прва значајна нововјековна српска књига (1741) изузетан је примјер трансформације туђег империјалног дискурса у дискурс властитог ослобођења. У књизи је искоришћен план једне империје (Хабзбуршке царевине) – амблематска (хералдичка) представа земаља које би она могла или жељела присвојити – да се назначи сасвим други циљ – ослобађање хришћанских земаља које су се налазиле у оквирима Турске царевине. Тако су се сви грбови земаља на које је претендовала Аустрија нашли у вијенцу који окружује цара Душана, испод копита његовог коња. У неочекиваном стапању империјалног дискурса и ослободилачког „антидискурса“ настала је имплицитна визија рушења постојећег (хабзбуршког) царства ради обнове, васкрса Душановог царства. Стематографија је зачетак српске препородне мисли: са сјећањем на стару славу спајала се нада у обнову националне слободе посредством националне државе.“ (овде)
По Иванићу, веома рано се у нас обликује критичка дистанца према империјалним претензијама моћних и великих. Захарија Орфелин у „Плачу Сербији“ описује тешки положај свог народа између Беча и Стамбола, не пристајући на такав положај. И Доситеј иде путем слободе, спреман да учествује, по мери својих сила, у Карађорђевом устанку.
Против културне колонизације
Од средине 18. до средине 19. века, додаје Иванић, води се борба против културне колонизације, у доба кад је немачки био језик школе, а мађарски – језик државне администрације, и када се тражио прелазак православних на римокатолицизам ако се хоће напредак у служби. По Иванићу, у то време борба Срба је „добијала облик конструисања сопственог културног идентитета, истовремено издвајајући вриједности које се укључују у европски хоризонт вриједности.“ (овде) Са Вуком Караџићем, народна поезија постаје нова основа наше самоистоветности, она првотност којој романтизам тежи као битијној обнови заједнице.
Онда долази и до суочавања са Европом: „Конфронтације културних образаца (српско/европско), фрагментарно садржане у списима Доситеја Обрадовића, па и Милована Видаковића, постаће велика књижевна тема: Његош, поред Бранка, па Љубиша, Глишић и Лазаревић, који ће томе свему дати и унутарнационални и интернационални план. „Други“ у очима наших писаца постаје извор двоструке или вишеструке, прије свега ироничне пројекције, али та пројекција захвата и простонародно-наивну, неискусну свијест у сусрету са модерном цивилизацијом на Западу (Његошев мотив „војвода Драшко у Млецима“, Љубишин Кањош у Млецима), колико и у сусрету мачванско-шумадијског сељака са обичајима и техничким иновацијама у граду (у Глишића и Лазаревића). Топос Европе се уклапа у бинаран поредак вриједности (слобода/ропство), гдје се оно што је у начелу позитивно („просвијећенац“, „изображеник“) преображава у негативно.“ (овде)
Шта би на то, данас и овде, рекли муљатори звани другосрбијанци, који праксу „у се, на се и пода се“ прикривају теоријским „еуропејством“?
Пре свачији сужњи но ичије слуге (Дучић)
Андрићград је знак да се „просвећеност“ и „изображеност“ не могу бити извор ропског духа. Зашто? О томе Иван Негришорац у „Истрази предака“, у огледу „Српски етос слободе и Млада Босна“, сведочећи о Младој Босни као феномену наше историјске самосвести:“Срби, за разлику од неких других, бројчано малих народа света, не дочекује своје окупаторе осмесима и цвећем нити надом да ће им ти окупатори решити нека суштински важна питања. Срби су научили да оне који им одузимају слободу називају окупаторима, да такве сматрају својим непријатељима и да је свети налог да се против таквих насилника води борба. Срби знају да сва питања свога живота морају решити пре свега сами, својом памећу и снагом, дакако и сарадњом са другима, али не слепом послушношћу и ропским подаништвом. Срби знају да са другим народима и културама, а нарочито са великим, морају и треба да сарађују, али не пристају да се та сарадња остварује тако што ће они преузети улогу пуког извршиоца нечијег ума и воље изван самог себе. Срби су учили и научили да поштују себе и сопствену слободу, али исто тако и да поштују туђе право на слободу.“(6,350)
Или, како је то опевао велики српски песник Иван Гундулић:
О лијепа, о драга,
о слатка слободо,
дар у ком сва блага
вишњи нам Бог је д’о.
Узроче истини
од наше све славе,
уресу једини
од ове Дубраве,
Сва сребра, сва злата,
сви људски животи
не могу бит` плата
твој чистој љепоти.
Запад против Срба
Српска интелигенција је, у 19. веку, незадовољна понашањем западноевропских сила које подржавају опстанак Турског царства. Чују се гласови отпора Симе Милутиновића Сарајлије и Јована Стерије Поповића, а, како каже Иванић, „друга, или већ трећа, генерација романтичара локално-националне вриједности хипостазира, пошто је глас српске народне традиције постао дио хора европских традиција (српске народне пјесме су већ преведена на главне европске језике). Тај правац води у идеју о изворности као главној вриједности националне културе, узимајући утицај других култура као „грешку“ или странпутицу на путу развоја.“ (овде) Изворност народа и његова слобода главни су стубови изградње храма националне културе; ко није спреман да слободу постави у темељ народности, није кадар да допре до себе. Његош у „Шћепану Малом“ каже о Бошњацима: О слободи и о народности/ у њих нико поњатија нејма;/ у гроб су их обје сахранили.“
И владике Рада „Вијенац“ је својеврсна песничка борба против империјалног дискурса. Ту се сукобљавају реторика силе на чијој је страни већина и реторика отпора мањине која одбија да се покори, која је спремна на жртву у борби за слободу, као и реторика империјалног „протоглобализма“ против реторике корена – клице („Мањи поток у виши увире,/ код увора своје име губи“ на једној, а „Ђе је зрно клицу заметнуло/ Онде нека и плодом почине“ на другој страни).
После отпора Турцима, јавља се отпор империјалној Европи. Иванић истиче да је „Миодраг Павловић је написао да је Стерија био „наш западњак против Запада“, да је осјетио потенцијал националне културе и да је Европа у његовим пјесмама метафора наличја модерне просвијећености („Изображенику“, „Турци“, „Година 1848“).“ (овде)
Стерија се Европљанину обраћа кроз песму „Изображенику“:„Кад Турчин робље продаје на тргу,/ Безбожник он је и звер,/ Кад ти за посао купујеш црнце,/ Среће отвараш им двер.“ (овде)
Теорија и пракса
Глас против империјалне Европе дижу и Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић. То јест, по Иванићу: „Антимперијални дискурс српске књижевности и српске јавне ријечи никада није био само теоријски, већ повезан с конкретним околностима у којима је живио српски народ. Интелектуално водство тога народа, расијаног у десетак државних цјелина (Турска, Аустрија, Аустро-Угарска, Далмација, Војна Граница, Хрватска и Славонија, Кнежевина Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина у оквиру Турске и под окупацијом), повијало се између конституисања духовне основе ослобођења кроз покрет културног обједињавања (Уједињена омладина српска, 60-их година 19. вијека) и конкретне акције држава које су припремале војне акције (Србија и Црна Гора).“ (овде)
И то нам је постао архетип. Из овог архетипа се промолио Андрићград.
Или, како би то рекао Бранко Ћопић: „Од кад се за нас знаде,/ то кажу писци стари,/ ми смо ти вјечито били,/ велики слободари…/ Пред оком сваког борца,/ док је освету ков`о,/ био је Обилић Милош,/ Страхинић и Косово.“ (7,107)
Андрићград је научена пјесан
Култура је памћење које се преноси из века у век. Памћење је слобода, право да се не буде сопствени савременик. Андрићград је оличење културе која не дозвољава да црни бесмисао прелије светлост у нама. А о свему томе певао је Миодраг Павловић.
Научите пјесан
Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачитп руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?
Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на слеме,
попевајте, коледајте,
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!
Упутнице
- Емир Кустурица, Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018.
- Иван Негришорац, Истрага предака, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Фондација Група север, Подгорица, Београд, 2018.
- Ђуро Бодрожић, Српски идентитет, Књижевна задруга Српског народног вијећа, Српска књижевна задруга, Подгорица, Београд, 2015.
