Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 3

Нама је Андрићград потребан као нешто што никад нисмо имали – као предах, место где смо своји и где нас ништа не скреће са пута ка себи

Шта би, о граду културе који носи његово име, рекао сам Андрић?  Не знам. Тешко је рећи. Он је био човек изразито осетљиве савести. Изгледа да су га муке свести и савести увеле у дугогодишње несанице, о којима је писао у „Знаковима поред пута“. Да му је савест била нека врста свагдашњег Страшног суда, сведочи и овај запис из „Знакова“:

„Никакав вашар, ниједна црква, ниједно позориште нису тако живи и многољудни као ти мрачни сати у којима би требало спавати. Ту врви и гамиже цео један народ, под оштром светлошћу савести и сећања. Једни пролазе, неумољиво полагано, и ја се сећам да сам давно приметио како се несрећним људима никуда не жури. Иде, али не одмиче бескрајна поворка оних које сам увредио, презрео, којима сам без права и потребе учинио на жао или којима нисам учинио добро кад сам могао и морао. Неки још носе у руци писмо на које им нисам одговорио. Они које сам обмануо и изневерио од страха, из нижих обзира или због своје гордости не казују ништа ни речима ни покретом, али им с лица не слази један осмејак, тих и лелујав, као маска од светлости, страшни осмејак од којег њима није лакше а моја мука бива већа./…/ Они на чију сам љубав одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже јер је љубав страшна снага која никад и нигде не губи своју моћ, круже као планете и кад прођу испред мене, обасјани, задрхте још једном од ударца који сам им некад задао, и изгубе се опет у тами а остављено место уступе другом. И у далекој даљини, докле поглед сеже, у дну видика, на самим ивицама обзорја, половином лика на земљи а половином на небу, седе просјаци којима нисам уделио. Да ли стога што је небо сумрачно или што је мој поглед мутан, али ми се чини да их има толико да их никад не бих могао све даривати и скинути са мога видика, па да се сав распродам, или да десет живота живим, радим и зарађујем. Присећам се и знам да је било и таквих које сам у животу добрим задужио, које сам помогао, придигао и утешио, знам, али њих нигде не могу да видим и узалуд се напрежем да им се сетим лица и имена? И тако, без снаге да се правдам и браним и без могућности да ма шта поправим, гледам без престанка и олакшања грозну позорницу пред собом, чекајући да је дан прекрије белим сјајем као завесом“.

У том смислу, као човек стално изложен суду савести, која му никад није дозвољавала да буде задовољан собом, својим делом, будућношћу свог имена, Андрић можда не би био задовољан ни Андрићградом; питао би се, рецимо – ако сам желео да се одморим од себе и света са оне стране гроба, чему ова зиданица на песку? Зар је моје постојање, зар је моје дело вредно једног града? Уосталом, све је, у коначном исходу, прах и пепео. Његово незадовољство, ако би га било, не би потицало од  самог изгледа и службе Андрићграда (јер се тој смислотворини објективна културна вредност не може порећи), него од Андрићеве језгрене сумње у себе и свет, у Бога и човека, која је свагда била наличје искреног пишчевог хуманизма.

Андрићева молитва

С друге стране, Андрић никад није одбијао да се ангажује око свега што очовечује човека на тешким путевима историје. Знајући ко смо, трудио се да будемо бољи него што смо. Иако се мучио кад га вуку на  „друштвене задатке“, никад није одбијао да их испуни – да упути мудру реч, охрабри, оснажи оне који се боре за смисао кроз културу и стваралаштво. Био је жељан земље у којој ће се људи смирити и помирити, престати да се мрзе. Земље бар једном благословене. Била је то његова молитва у запису „У Улици Данила Илића“, писаном неколико година после краја Првог светског рата:“Господе, који си над световима и владаш и знаш, погледај, молимо те, и на ову брдовиту земљу Босну, и на нас који смо из њена тла никли и њен хлеб једемо. Дај нам оно за што те дан и ноћ, свак на свој начин, молимо: усади нам мир у срце и слогу у градове. Не дај да нас туђин више злом задужује. Доста нам је крви и ратничке ватре. Мирног хлеба смо жељни. Погледај нас, Господе, и услишај не ради нас злих и несложних, него ради овог великог праведника и мученика, сарајевског учитеља, Данила Илића.“

Ено Данила на зиду Андрићграда.

Андрићево противречје

Кустурица је осетио Андрићево противречје, које писца није спречавало да се ангажује у корист заједнице: „Миран као океан, рањиве, али несаломиве душе, огромног дара, доктор философских наука, он је поред великог литерарног дјела у своју биографију уписао и борбу за слободу свога народа, био је члан ослободилачке организације Млада Босна“. (1, 200)

Симфонијски оркестар, багери и булдожери на почетку подизања Андрићграда, реакција на чињеницу да су у Београду „крлежијанци и демократе ретко спомињали Иву Андрића“ (1, 174), означили су почетак града који „жели да помири прошлост, да његова појава буде залог за будућност, и да својим дјеловањем умири становништво и отежа суноварат у ново крвопролиће. Каква утопија!“ (1, 175)

А зар живот с погледом на смрт није утопија? Али живи се. И гради се. И траје. И релативне вредности могу бити освештане.

Јер, како је писао кнез Евгеније Трубецкој: „Има безброј једноличних, сивих послова, који подсећају на изношење ђубрета: свим тим пословима стгварају се релативне и пролазне вредности. Али, када у те сиве послове  човек уноси религиозну послушност, када у њих улаже осећање безграничне љубави Богу, отаџбини или једноставно према блиским људима, о којима брине, тиме подиже нешто бесмртно и бескрајно драго, што на вјеки вјеков остаје./…/ Не хладним и пасивним односом према човечанству већ марљивим и несебичним служењем њему, човек припрема последњу, коначну појаву Богочовека, чиме се светска историја завршава. На тај начин мисао о блискости краја не обесцењује релативне вредности, него само наводи на размишљање о њиховом подређеном значају“.(2,12)

Чежња за рајем

Иако човек суштински религиозно утемељене савести, велики писац није могао да нађе религиозна решења за своје духовне проблеме. У „Знаковима поред пута“, Андрић пише, између осталог, и следеће: „Против веровања у пакао буни се осећање, а против веровања у рај буни се све у мени и све што видим и знам око себе одувек. Ни сам Створитељ са својом бескрајном добротом ни драгоцена крв највеће жртве, ништа није у стању платити цену која би требало да се само и једна чета одабраних уведе у рај, ако рај треба да буде оно што се каже да јесте. Нема делиће једног на нама који би био могућ и способан за вечно блаженство и смирење у Божанству. Нема и не може га бити, ни после свих испаштања и очишћења, чак ни по снази Божје милости и љубави. Човек по своме бићу и позиву није предмет спасења и блаженства, него ствар која пада и пропада. Јер, ми рођену крв проливамо и, што је горе, ми један другог судимо, и то стално, непотребно, бездушно и бесмислено, тврдим срцем и кратким разумом. Зато, ако постоји рај намењен нама људима, он је празан и остаће довека празан, а то је као и да не постоји. Ничега у нама нема што би могло оправдати постојање раја. И највише што се за нас могло учинити, то је да нам је дат сан о рају“.

После свега, пред крај живота, Иво Андрић чезне за рајем. Остао је један запис из 1973: „Ни богова ни молитава!/ Па ипак бива понекад да чујем/ Нешто као молитвен шапат у себи./ То се моја стара и вечно жива жеља/ Јавља однекуд из дубина/ И тихим гласом тражи мало места/ У неким од бескрајних вртова рајских,/ Где бих најпосле нашао оно/ Што сам узалуд тражио овде:/ Ширину и пространство, отворен видик,/ Мало слободна даха.“

Песник неизрециве патње тражио је ширину и пространство. Да све што га чека с оне стране гроба буде рајско, непролазно. И није могао да верује ће га тако нешто сачекати.

Етика неприхватања смрти

A Андрићград је, захваљујући пронађеној вери у васкрсење, „етици неприхватања смрти“ о којој, као темељној вредности Руса и Срба говори руски мислилац Владимир Варава, поверење у могућност есхатолошког Града, у који ће сви народи донети своје дарове. Чувени руски теолог, отац Георгије Флоровски, говорио је о свом сусрету са супругом у вечности: „Никаквих нација неће бити у Царству Божијем, али тамо, приликом новог, радосног сусрета са Ксенијом Ивановном, ја ћу, природно, са њом проговорити на руском, јер мој рођени језик улази у састав бесмртне душе“. (овде)

Онај који, упркос очевидностима, верује да је „смрт непроверена гласина“, могао би да потпише, скупа са Варавом, ове речи као темељ Андрићграда: „И тако, светосавска традиција преодолевања зла и смрти, немирење са злом и смрћу – оно је што једино философско доимање света Руса и Срба. Немогућност, нежељење удобног живота у свету у коме је зло и страдање непресушно је заједничко словенским народима. /…/ Живот је дат не зарад среће у несрећном свету, већ зарад непрестаног, саборног искања Истине и Правде. То је оно што срођава наше народе и оно што је тако несхватљиво свима што хоће „достојно“ и „цивилизовано“ да живе у глобалном свету зла и порока.“ (овде)

Док има смрти, нема човештва. Човештво је стална борба против смрти.

Зато Варава додаје: „Србин се, као и Рус, не боји смрти, он је презире и не прима је као зло и неправду. У западноевропској култури, нарочито америчкој, изванредно је развијена танатофобија, то јест панични, животињски страх за свој постојећи телесни живот. Овде се чак и не поставља питање о превладавању смрти; смрт је природни закон, који је потребно довити се што дуже избегавати и најудобније продужавати свој емпирични живот у безбедности и достатку. Херојски култ смрти, својствен традиционалним културама, овде једноставно одсуствује; танатофобија паралише све моралне тежње душе, и сви вредносни нагласци померају се у правцу овостране стварности, која се признаје за једину и највишу. Танатофобија пати и од византофобије, види у византизму отвореног непријатеља и претњу личном постојању.“ (овде)

У том смислу, Андрићград постоји као сведочење Принциповог принципа, утемељеног на Жерајићевој жртви: „Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи“.

Видовдан, као наше credo quia absurdum, сјајка из ових речи.

Али-Хоџина вера

Андрићград је представа о србској култури као контактној култури три  вероисповести – православне, римокатоличке, исламске.  У њему се, као код Андрића, преплићу историја и легенда.  (Андрић је, у „Ћуприји“, све легенде прoтумачио историјом; оставио је, нерешену, причу  о Милану Гласинчанину који се коцкао са незнанцем, оличењем демонских сила новца који је продро у Вишеград да га заувек увуче у ковитлац модерности).

Андрићград је споменик слободи да се буде маргиналан, да се не пристаје на систем Молоха, због које се Кустурица, својевремено, определио за Марадону и Мухику, несентименталне романтичаре, свесне да машина меље, али да јој треба поломити макар један зубац.

Андрићград сведочи да је наш нобеловац био истински космополита, и да је срамно за „антибошњаштво“ оптуживати писца који је у темељ свог романа о мосту сместио чуваре логосности, попут племенитих хоџа Даута и Алије из фамилије Мутевелића, који се не мире са сверазорним протоком времена и тријумфом рашчовечења (тако стари Даут од свог новца оправља Каменити хан, задужбину Соколовићеву, а Али – хоџа умире кад зло руши мост, да га не буде ни међу обалама, ни међу људима). Да и не говоримо о моћним ликовима Авдагине Фате, Шемси-бега Бранковића, па чак и Ћоркана, човечнијег од свих оних који га напијају румом да би му се ругали.

Андрићград је, 2014, бранио истину о Младој Босни и истинским узроцима Првог светског рата, доносећи, на свом зиду, слику Принципа и другова, сасвим у складу са оном речју писца који је Младој Босни припадао не само именом, него и духом:“Било је и биће звезданих ноћи над касабом, и раскошних сазвежђа и месечина, али није било и богзна да ли ће још бити таквих младића који у таквим разговорима са таквим мислима и осећањима бдију на капији. То је нараштај побуњених анђела, у оном кратком тренутку док још имају и сву моћ и сва права анђела и пламену гордост побуњеника. Ови синови сељака, трговаца или занатлија из забачене босанске касабе добили су од судбине, без свога нарочитог напора, отворен излаз у свет и велику илузију слободе.“

Звездано небо над касабом и морални закон у њима, неумрлим младићима; и велика илузија слободе, која никад није и не може бити само илузија, ма шта Молох тоталитаризма зарежао из свог грла пуног дечје и младићке крви! Да је само илузија, не би било Андрићграда, који се, од фатаморгане наших занесених дечака, претворио у камену стварност.

Ми смо народ искидан, измучен. Нама је Андрићград потребан као нешто што никад нисмо имали – као предах, уживање у нашим великанима и њиховим делима, место где смо своји и где нас ништа не скреће са пута ка себи. Јер, као и Али – хоџа, знамо да је смисао непобедив: „Ко зна? Може бити да ће се ова погана вера што све уређује, чисти, преправља и дотерује да би одмах затим све прождрла и порушила, раширити по целој земљи; можда ће од васцелог божјег света направити пусто поље за своје бесмислено грађење и крвничко рушење, пашњак за своју незајажљиву глад и несхватљиве прохтеве? Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће заувек нестати великих и умних а душевних људи који ће за божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“

Божја љубав не може нестати са света. Андрићград јој се приноси као уздарје.

Упутнице

• Емир Кустурица, Шта ми ово треба, Вукотић медија, Београд, 2018.
• Евгениј Трубецкој, Катастрофичке епохе и последњи дани, Источник/ Часопис за веру и културу, 6/1993, Београд

извор: СТАЊЕ СТВАРИ