Владимир Димитријевић: На капијама Андрићграда / Покушај пентаптиха 2

Андрићград не сме да лаже. Он постоји као сведочанство на граници светова да је могуће, макар уз напор и труд, ићи путем Истине

Одакле долази Андрићград?

Свакако, то је идеја Емира Кустурице.

Али, Кустурице који, сав, потиче из културе отпора и непристајања, којим каже: „Када би на нашој планети остао само један који изговара Истину, требало би стајати иза њега!“ (овде)

Тај Кустурица каже: „Како се постаје политички коректан? Тако што, ако не можеш сам, неко други мора да ти избије из главе сваку мисао која се супротставља глобализацији. Ако не може тољага, може „мејнстрим“ телевизија, могу сајтови на интернету. Мозак би можда савладао механизам машине за прање веша, али центрифугу не може никако! Када се кортекс добро исцентрифугира Холивудом, „Ролингстоунсом”, хуманитарцима НАТО генерације, добијемо политички коректну особу која вјерује да су фашисти антифашисти и обрнуто! Ту се изненада смањује потреба за љевичарским страстима: саосјећање, касније и губитак разумјевања за људе који немају право на храну и текућу воду, па се полако повјерује да је „Монсанто” најзгоднији произвођач хране, али и у то да на свијету има превише људи те да је неопходно смањивати им број. Ко те пита како! Завршна фаза је фатализам као последњи стадиј капитализма. Све што јесте мора тако бити и не питај зашто. Као што не можемо сазнати зашто на Форбсовој листи најбогатијих нема Ротшилда и Рокфелера!“ (овде)

А то се, на кафанском зиду Андрићграда, претвори у слику Рокфелера, окруженог наводим светским моћницима, који је, у ствари, пуки шибицар.

Или, на самом улазу у Андрићград, портрети Младобосанаца, које је тако страсно мрзео Ричард Холбрук јер је, гле – баш због њих! – почео Први светски рат. А није почео због аустријске окупације Босне и Херцеговине, због жеље Германа да се шире на Исток, због цара и краља Фрање Јосифа и кајзера Вилхелма! Тамо, на улазу, стоји Млада Босна, као стража чисте и непатворене поезије, која ником није од материјалне користи, али је насушна, као хлеб. Уосталом, то је у својој песми  „Принцип“ већ рекао Ђорђо Сладоје:

Не црном руком но вођен мишљу светом
Ја сам се дуго у сну рво са том метом
И да сам промашио свеједно било би свету
Ал ја сам обећо сестри и заклео се кмету
Ја сам се Жерајићу заклео тврдом вером
И немам никакве везе с вашом свињском афером

Јесам злотвора гађо ал нисам пуцо у њу –
Смејо се мојој капи руго се моме гуњу
А могао је наћи неко сретније место
И тамо отићи мирно на излет са невестом

Прихватам вашу казну ал не могу да признам
Да је то просто злочин варварство тероризам
И да сам страшни повод и узрок светског бола –
Мене је водила рука што је аждају збола

И сад кад наша драма скончава у водвиљу
Ја бих се судијо опет жртвово истом циљу

Потреба за слободом

Андрићград је настао из потребе да се живи у слободи. Да се не живи под сталном контролом господара дискурса који мисле да су господари свега. Јер, како каже Кустурица: „Под изговором борбе против тероризма људски род се ставља под масовну контролу. Све се прислушкује, а материјала је толико много да се човјек са слабим живцима лако може сажалити над запосленим и његовим менталним здрављем када види колики посао га очекује! Преслушавати три милијарде људи, то личи на средњевјековну казну када монаха који учини гријех осуде да преписује Нови Завјет до краја живота! /…/ Са Асанжом и његовим свједочанством је почео 21. вијек!“ (овде)

Слобода је увек имала своју цену. И унутрашњу и спољашњу. Личност је бол, каже Берђајев (а личност је слобода). „Истина је са слободом нераскидно везана,/ обојима једна песма од Срба је спевана“, каже Свети владика Николај. И зато Кустурица, са висине Мећавника и са Андрићевог моста, виче: „Сејачи ратова са својом  армијом волонтера тиквана, плаћеника који широм свијета, у домицилним земљама, не плаћају порез, дресери револуционара батинаша који су кроз обојене револуције, спречавали аутентичне националне и социјалне покрете, водили су ратове, опљачкали пола планете, заробили националне банке, прогласили глобализацију судбином, а у људски мозак убризгали инфекцију фатализма капитализма! Идеја да је битна реалност коју они произведу, те да Истина никоме више не треба и да је превазиђена. Истина није cool! Ако је тако, како ћемо знати шта је неистина? Нема неистине! Кажу ови? Како нема? Само реалност коју они искреирају може да се сматра Истином, а то је непрестана намјештаљка! Чињенице су глупе и неупотребљиве!“ (овде)

И кад све ово изговори, спреман је да прими на себе мржњу оних који не желе да мисле, него им је, као у стаји, топло од греха, лажи и подлости једне антизаједнице која, ипак, опстаје, док је редовних примања и шопинга („гојимо се од грехова и од блата“, вели Дис у „Нашим данима“); али, опстаје до есхатолошког часа, опет Дисовог: „Ал` кад пожар подухвати  на све стране/Куда ћемо од светлости и од суда?“

Не живети у лажи

Када је својој књизи дао наслов „Шта ми ово треба?“, Кустурица је поставио право питање. Јер, стварно, шта му је све ово требало и шта му све ово треба? Или шта је требало и треба Асанжу? Или Петеру Хандкеу, о коме је идејни творац Андрићграда сасвим исправно рекао да он није стао уз Србе као Србе, него уз истину као Истину? А све је, увек, било садржано у Солжењициновом диктуму: „Не живети у лажи“.

Усред свемоћи совјетског тоталитаризма, Александар Солжењицин је написао: „Када насиље нахрупљује у миран људски живот – лице му пламти од самоуверености, оно и на застави носи, и виче: Ја сам Насиље! Разилази се, размакни се – сатрћу!“

Али насиље брзо стари, која година – и оно више нема самопоуздања и, да би се одржало, да би долично изгледало – неизоставно за савезника позива Лаж. Јер: насиље се нема чиме прикрити осим лажи, а лаж се може одржати само насиљем. И насиље не ставља сваког дана нити на свако раме своју тешку шапу: оно од нас захтева само покорност лажи, свакодневно учешће у лажи – и у томе је сва поданичка верност. И управо ту лежи најпростији, најдоступнији кључ за наше ослобођење, који пренебрегавамо: лично неучествовање у лажи! Па нека је лаж све покрила, нека лаж свиме влада, али у оном најмањем се ускопистимо: нека не влада кроз мене! И то – прорез у тобожњем прстену наше пасивности! – и јесте оно најлакше за нас и најразорније за лаж. Јер када се људи одврате од лажи – она напросто престаје да постоји. Она као и зараза може постојати само на људима. Не одазивамо се, нисмо дозрели да идемо на тргове и громогласимо истину, искажемо оно што мислимо – и не треба, то је страшно. Али макар одбијајмо да говоримо оно што не мислимо! Управо то и јесте наш пут, најлакши и најдоступнији за наш проклијали органски кукавичлук, знатно лакши од (страшно је изговорити) Гандијеве грађанске непослушности. Наш пут: ни у чему свесно не подржавати лаж! Спознавши где је граница лажи (свако је још различито види) – да узмакнемо од те гангренске границе! Да не прилепљујемо мртве кошчице и крљушти Идеологији, да не крпимо труле дроњке – и бићемо запањени како ће брзо и беспомоћно лаж отпасти, и оно што треба да је голо – то ће се пред светом појавити голо. Дакле, због наше бојажљивости нека свако изабере: да ли ће остати свестан слуга лажи (о, дабоме, не из склоности, него да прехрани породицу, да васпита децу у духу лажи!), или му је већ време да то стресе и остане частан човек, достојан поштовања и деце своје и савременика.“ (овде)

Андрићград не сме да лаже. Он постоји као сведочанство на граници светова да је могуће, макар уз напор и труд, ићи путем Истине.