ПАВЕЛ БАСИНСКИ: ГУЗЕЉ ЈАХИНА: „ДЕЦА ВОЛГЕ“: О историји, с љубављу

фото: Новости

Нова, друга по реду књига Гузељ Јахине жељно је очекивана. Њен први роман „Зулејха отвара очи“ био је најсјајнији деби последњих деценија – баш онај случај кад се потпуно непознати аутор  после прве књиге „пробуди славан“.

Такав успех, наравно, инспирише писца, али критичаре тера на опрезност. Да иза тога не стоји каква завера, да није тај успех резултат не толико списатељског талента колико срећне пиар кампање? Због тога не треба сумњати да ће други роман Гузељ Јахине изазвати повећано интересовање, као својеврсна провера солидности.

Не без основа, о томе у предговору за нови роман специјално пише познати преводилац Елена Костјукович: „Други роман је заиста провера – и то још блиставија, занимљивија и честитија од прве. А обично се дешава супротно. Јахина нас  је опет задивила.“

Међутим, да не журимо са закључцима. Време ће показати. Читалачки интерес је непредвидљив. За сада, може се констатовати да нови роман Гузељ Јахине не уступа првом ни по уметничким врлинама ни по јасности обрађене теме, ни по осталим критеријумима. Вероватно је Елена Костјукович у праву: нови роман је савршенији од претходног, али се то догодило можда и зато што је Јахина већ знала шта ради, пишући роман са свешћу да ће се нова књига читати нарочито педантно. Тако обично бива са ауторима неочекиваних бестселера: прва књига се пише са надахнућем и усмерена је према непознатом читаоцу, а друга по правилу већ има конкретне адресате и пише се са стеченим искуством, узимајући у обзир критику, читалачки хоризонт очекивања и сличне ствари. И не дешава се увек да то искуство помаже; понекад оно и шкоди.

Јахина је пронашла своју тему – то је сасвим очигледно. Иако није нова – она је вечна. Мали човек у Великој Историји. У првом роману то је млада Татарка Зулејха, чија је сеоска породица „раскулачена“ у годинама великог терора. У другом роману то је поволшки Немац Јакоб Иванович Бах, учитељ у немачкој колонији Гнадентал. Први роман био је посвећен ауторкиној баки, други – деди, што нам говори да Јахина наставља аутобиографску линију, да она не пише просто романе, него и историју својих предака. Данас је то веома актуелан жанр, не само у Русији. Породичне саге постале су популарне свуда. 

Радња романа одвија се (можда превише) споро, али је зато стил веома динамичан: парадоксални спој спољашње укочености и унутрашње психолошке напетости, остварене јарким и сочним детаљима, унутрашњим монолозима, преклапањем пејзажа, ентеријера и душевних стања – то је поступак који Јахина доводи скоро до савршенства. 

И у новом роману, наравно, додирнута је тема репресија. Ауторки може да служи на част што ту тему није учинила централном, него ју је сместила на сам крај књиге, па чак – што је веома дрско за уметничку прозу – у коментаре. А главну тему – опстанак малог човека у спору са Великом Историјом – Јахина развија врло убедљиво, тако да је и најопрезнији читалац приморан да саосећа са главним јунаком.

На самом крају читања разумеш главну ствар: снага овог романа почива у љубави ауторке према свом скромном јунаку, љубави ирационалној и зато тако продорној. И та продорна, потресна љубав према Баху није слабија од љубави према Зулејхи. А читаоци воле због љубави. Тако да по свему судећи имамо посла са новим бестселером.  

Превео Желидраг Никчевић