Хандке је певао на српском, а Матија Бећковић у тој песми препознао је Хандкеове јунаке, увек на путу, увек у покрету.

фото: SPUTNIK / РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

„Хандке је у нашој песми ‘Иде Миле Лајковачком пругом‘ нашао сажето своје дело и своју поетику. И кад сам га срео прва што је изговорио, било је – Дугачка је Лајковачка пруга. И сад кад тај микрофилм развијете на широки план добијете његове романе у којима иде Миле, дими му се цигара. Он устаје када се то песма пева јер је у тој нашој песмици нашао своју веру“, каже Бећковић за Спутњик.

Испод старог моста на Дрини који је прославио Иво Андрић, нови мост ствара се између две књижевности, између два књижевника нобеловца – Иве Андрића и Петера Хандкеа. Управо је одатле започела пловидба бродом „Лотика“ на којем се певало, уживало, туговало, на којем се уз мало речи рекло много. У Хандкеовом стилу.

фото: © SPUTNIK / ДЕЈАН СИМИЋ

Кроз импозантне пределе клисуре, Дрина је Петера Хандкеа, тог сапутника и сапатника српског народа одвела у Стари брод, место које чува сећање на српско страдање.

„То је место на којем су Срби из Сарајева, Пала, Сокоца, Рогатице, Вишеграда марта и априла 1942. године под најездом Усташа тражили спас у Србији. И пронашли је на дну реке Дрине“, објаснио је својим гостима Емир Кустурица.

фото: SPUTNIK / РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

На том месту пре две године подигнут је меморијални комплекс који памти децу, девојке, породице које су уместо застрашујућег мучења изабрали вечни починак у реци Дрини.

Петер Хандке поклонио се хиљадама жртава чија су имена исписана на зиду музеја и много ближе сагледао историју страдања Срба на овим просторима у Другом светском рату. Док је испловљавала, „Лотику“ су испраћале и скулптуре тела која се издижу из воде као подсетник на једно страшно поглавље из наше историје.

Уз старе српске песме, Кустурица и гости пловили су назад ка Вишеграду, назад ка Андрићу.

фото: SPUTNIK / РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ

Док је на српском језику са својим домаћином певао „Ово је Србија“, „Жени нам се Вукота“, „Ивана се кроз Беране шета“, „Тамо далеко“, Хандке је запазио:

„Ваше песме су веселе, али кроз њих се заправо тугује“.