Седам дана у Вишеграду, као гост Андрићевог института који ми је, уз Хандкеа, доделио књижевну награду. У срцу чаршије окружене мрким планинама Емир Кустурица је уградио симетричан медитерански плато, длан испружен према југу и истоку, према свим људима и континентима. Савршени ред надзире писац Ћуприје: у својим дугим целоживотним шетњама коначно се зауставио у поднебљу свога детињства, ту где је научио да чита, пише, да гледа и мисли, да доживљава земљу и људе. Оборених очију, загледан у тло: у оно тло коме је, за живота, био испоснички посвећен. О нереду и злу рекао је шта је имао; овде се препушта заслуженом одмору. На другом крају мермерне разгледнице два Соколовића, Мехмед-паша и Макарије, утврђују договор о колективном преживљавању. Како онда, тако данас, трајемо захваљујући изнуђеним споразумима између слободе и нужности.
Емир живи и делује у једној врсти одметништва. Режисер „Подземља“ бацио се на режирање и просветљавање горовитог надземља између Таре и Дрине. Герилцима је народ, под немачком окупацијом, дао име шумци. И Петер Хандке живи на рубу једне шуме, десетак километара јужно од Париза. По тој основи могу се и ја Хандкеу и Емиру придружити: у Француској свакодневно прошетам кроз шумарак удаљен три-четири минута од куће, а у Шумадији имам наслеђену шуму на самом имању. Емир се склонио од сарајевске и београдске чаршије, Хандке је себе добровољно изгнао из Беча и Париза, а и ја, од дечачких дана, кушам горко-слатки хлеб изгнаништва. Било куда, било где, али што даље од оних који по метрополама увежбавају глуму политички коректног мишљења.
Најлепше признање Кустурици исказано је на фасади једне вишеградске куће где крупним словима пише ПРОФЕСОРЕ, ХВАЛА! Професора смо затекли на врху Мокре горе, у холу хотела „Ивер“ на Мећавнику. Доручковао је два кувана јајета са мало соли. Понудио нас је соком од малине, најбољим који сам у животу пио. Радови на уређењу одмаралишта приводе се крају. Кроз стаклени зид, овде као и доле, у Дрвенграду, светлуца вода базена. Носилац великих светских награда поручује да је и Мећавник свет. Свака тачка на земљи је центар планете, и Васионе; и Холивуд је само једно шумовито побрежје изнад LA. На врховима нема надметања и подметања, ту смо сви подједнако важни и неважни. Европу би, уместо угља и челика, требало да повезују Платон, Данте, Шекспир, Гете, Бетовен, Молијер, Паскал, Пушкин, Гогољ, Достојевски и Толстој. То нашим еврофилима и мондијалистима тешко иде у главу. Они чезну за фатаморганом која им, у поглављима, измиче испред носа. Ех, да им је Андрићева Нобелова награда и Емирова слава, не би се замајавали по мокрим и сувим горама, бездушним према људској сујети. Пружили би корак низ Јелисејска поља и Пету авенију, горди и неприступачни како само празнина може бити.
Вечерњи предаси на ћуприји. Она је узорит пример онога што је социолог и историчар Пјер Нора назвао место памћења (lieu de mémoire). Под мостом, Дрина се пробија кроз време, додирујући и занемарљив тренутак нашег трајања. Шетачи застају на средини моста, туристи се фотографишу. Капија је контролна тачка пролажења, и пролазности. И река као да ту застане, тешка од онога што зна и за собом вуче. Сваке вечери, Сања и ја одседимо пола сата. На каменитом степеништу понеко застане, предахне, и настави. Два изморена старчића распредају неке обичности, чега се ко сети, шта ко смотри или запази. У један мах, разабрах три гласније изговорене речи:
– Она џукела Инцко…
Тренутак раније, са групом у тамним оделима, проминуо је, ваљда, високи европски представник за Босну и Херцеговину. Препознали су га, и дали срцу одушка. Јадна Европа. Пошаље најбоље што има и уме, а на ћуприји то приме са гађењем и презиром. Од памтивека тако. Гаулајтери долазе и одлазе, гувернери се дижу и падају, а ови на ћуприји псујући претрајавају.
И Мост на Жепи нам се, једног јутра, учини као место памћења које треба посетити. Упутства за излет, на Гугл мапи, показаше се мутна и неодређена. Преко новог моста, па лево, до Рогатице, а после питајте. Зашто улево, кад је Жепа негде горе удесно? На непознатом терену има свакојаких нелогичности и заобилазница. Ударимо, из тунела у тунел, неки су неосветљени; отпоче дуго урањање у доњи свет. Испред Рогатице кренемо десно: почне се оцртавати полукруг у односу на тачку из које смо кренули. Борике опустеле, на висоравни једно стадо оваца, тражи се напор маште да се призове лепота некадашњег излетишта. Затим кроз шуму, асфалтном подлогом која је местимично себе изјела и растворила се у растреситој црници. Најзад, падина према потоку крај кога је некад лежала истоимена варошица. Од насеља је остало нешто разбацаних кућа, три гробља и мук себи довољне тишине. Жепа се почела расељавати са изградњом хидроцентрале код Бајине Баште, умирање је окончано у последњем грађанском рату. (Кад би заиста био последњи!) Мост је измештен, углављен у подножју безљудне низбрдице, повезује две ненасељене обале. Задужбинар, велики везир Јусуф, добро је наслутио бесмисленост општења са непредвидљивом сутрашњицом. У ћутању је сигурност, а најбезбедније место памћења за његов мост су сабрана дела сјајног приповедача. И сама Жепа се, пред мостом одгурнутим у недођију урушава у вир, и наставља журно, као да бежи према недалеком ушћу у Дрину.
Најнеобичније место памћења, у вишеградском вилајету, није унето у географске карте, нити је познато званичној путној сигнализацији. До њега се стиже путем који, од манастира Добрун, води према Прибоју. После кратке вожње, најављује га велика, богато осликана табла на којој пише Дражевина. Тако је народ назвао непроходан горски предео у коме је, у једној удољици, марта 1946, ухваћен прослављени шумац Дража Михаиловић. Први герилац Европе пао је у руке победника (још једног) грађанског рата; победници нису могли поднети помисао да се и неко други, сем њих, борио против окупатора. На месту хватања стоји спомен-плоча, а мало ниже је црква посвећена Светом Николи, Ђенераловој крсној слави. У тишини летњег поднева и даље одјекује узвик Дражиног пратиоца покошеног рафалом машинке: „Браћо, издаја!“
Наставак је познат и завршиће се стрељањем на непознатом месту. Судски процес је тобоже поништен, али љага није опрана. Лекције, понављане током четрдесет година, урезале су се у свест наше либералне, прозападне елите. Она се, осим ретких изузетака, не пита ког је ђавола сарадник окупатора тражио по слободним српским гудурама, зашто није с миром седео преко пута Командантуре у Београду. Та елита није приметила да је са потернице на којој су агент Коминтерне и ђенерал ЈВуО уцењени свако са по 100.000 рајхсмарака, где је овај други био једноставно избрисан. Не чуде се ни како је сарадник окупатора могао организовати спасавање савезничких авијатичара. Сурови злочиначки обрачуни сукобљених противника и данас се приписују искључиво једној страни, оној која је била прегажена и ућуткана.
Главни тужилац који је спречио америчке пилоте да се на суђењу појаве као сведоци одбране, умро је као угледни грађанин; један од судија је извршио самоубиство; други се одао алкохолу и кафанском покајништву; један од бранилаца је допао затвора; а један од учесника у хватању завршиће као манастирски искушеник.
Остало је место памћења у шуми и у народној души.
Извор Печат, 23. јул 2021.
