– Иво Андрић је преминуо 1975. године, а ја се питам да ли је претпостављао да ће се прича испричана у роману „На Дрини ћуприја“ наставити. Од априла 1992. до децембра 1995. место на коме се родио, одрастао и живео било је захваћено пожарима рата. Након тога, Југославије више није било, а о Андрићу се почело говорити као о „великом писцу из бивше Југославије“ – каже Хуа, аутор три антологијска романа преведена на српски језик у издању „Геопоетике“. – Следећа станица за моје разумевање Србије појавила се када је наш пријатељ Петер Хандке, писац који је задржао сопствену независност и слободу размишљања, у својој бризи за Србију, изразио супротстављање западној медијској машинерији, зарад онога што је видео и знао.

УЗ АНДРИЋА, и Кустурицу, додаје Хуа, Хандке је свету оставио могућност додатног промишљања о Србији, а она је супротна западњачким стереотипима.

– Написао је Хандке свој зимски путопис када је 1995. боравио у Србији, а у лето 1996. је своје дело додатно обогатио. Посетио је Босну, Вишеград, стајао је на чувеној ћуприји. Научио је, као и ја сада, неколико босанских клетви. Упечатљива је она: „Дабогда ти кућа била на Си-Ен-Ену“ – каже Хуа. – Син мог пријатеља је отишао у Америку као дете. У прилици је да гледа лево оријентисани Ен-Би-Си, а потом десничарски Фокс. Онда би остао у недоумици, да ли две телевизије говоре о истој ствари? Зар истина може да има два опречна лица?

Одговор је, сматра Хуа, слика света који почива на предрасудама.

– Предрасуде су маскиране плаштом истине. Они истину у сваком тренутку одбацују, као капут. Њихови ормани су пуни плаштова и капута огромних мера. Ако им се супротставиш, нећеш победити, нећеш стићи ни да кажеш шта желиш, а предрасуда већ носи ново рухо. Зато можемо размишљати као Хандке и планирати контранапад: Дабогда и ваша кућа била на Си-Ен-Ену! Ова клетва је софистицирана, јер је псовка без опсцености – истиче Хуа.

У Кини, вечито пријатељској према Србији и Србима, наша култура заузима значајно место, и то деловање предрасуда чини неделотворним.

– КАДА је 2001. кућа „Лиђијанг“ објавила романе „Мост“ и „Госпођица“, мислио сам дуго година да је реч о делу по коме је Хајрудин Крвавац снимио филмове „Мост“ и „Валтер брани Сарајево“, које сам више пута гледао у биоскопима. Тек када је прошле године шангајска кућа „Шангај венји“ објавила три Андрићева дела и чувени роман под правим насловом „На Дрини ћуприја“, ствари су постале јасније, а ја сам роман поново прочитао.

Андрић нас, истиче Хуа, уводи у мајсторство где се мастило не троши улудо.

– За њега постоји само оно о чему вреди и не вреди писати. Код Андрића, свако слово је вредно. Нема ту екстраваганције, претеривања, а све о чему пише, он третира једнако. Оваквих мајстора ремек-дела нема у свету пуно, а ако има сличних, онда је то Томас Ман. Нема писца који не би главом без обзира побегао од радње која се протеже кроз четири века. А код Андрића, овакав замах делује лако и опуштено – каже Хуа. – Занемаримо на тренутак да је Андрић био Србин, погледајмо га као човека који је себе замислио као приповедача. Затим је том замишљеном приповедачу дао задатак да замисли целу причу. У том двоструком замишљању, он свим религијама и ликовима даје равноправан третман.

Ето човека који се истински одрекао предрасуда!

ЈЕДНА ИСТИНА

ИДЕЈА о једној истини, наспрам ђубришта предрасуда, постављена на Андрићеве трагове има своју једину шансу да победи. – Зато се захваљујем Андрићевом институту, Емиру Кустурици, Мухарему Баздуљу, професору Јовану Делићу, писцу Матији Бећковићу што су ми награду доделили – у даху ће Хуа.

С кинеског превела Ана М. Јовановић